Bila je to 2021.godina kada je do nas stigla informacija da je umro astronaut Majkl Kolins. Imao je 90. godina i godinama se hrabro borio protiv raka, a njegova porodica je saopštila kako je i ovaj poslednji životni izazov prihvatio sa stilom i poniznošću.
Svima je bilo jasno da je Majl Kolins skroman čovek, a umro je sa nadimkom po kojem ga i dan danas pamtimo - najusamljeniji čovek na svetu.
Taj nadimak nije dobio jer nije imao "nikog svog", naprotiv, bio je voljeni suprug, otac, deda i pradeda... Majkl Kolins je ovaj nadimak dobio, jer za razliku od druga dva člana misije Apolo 11, Nila Armstronga i Baza Oldrina, nije hodao po Mesecu.
Kolins je ostao sam u orbiti oko Meseca i upravljao komandnim modulom. Kada bi modul otišao iza Meseca nije postojao nikakav način da uspostavi komunikaciju ni sa Zemljom ni sa druga dva člana na površini Meseca. Zbog ove činjenice, dobio je nadimak „najusamljeniji čovek na svetu“.
"To što sam bio bez komunikacije nije bilo strašno. To je bilo zadovoljstvo. Na kratko sam mogao sam da kontrolišem misiju“, poručio je Kolins tada. „Sećam se pogleda na planetu Zemlju. Majušno, vrlo plavo i sjajno. Veselo i krhko“, rekao je Kolins.
Majk Kolins je bio taj koji je zaista znao kako da upravlja brodom samostalno i jedini koji je mogao da ih bezbedno vrati kući.
Kolins je imao beležnicu sa čak 18 različitih planova za vanredne situacije. Njegov najveći strah bio je da će se motor lunarnog modula pokvariti i da će morati da ostavi Armstronga i Aldrina na Mesecu i sam se vrati na Zemlju.
Pre istorijske posete Mesecu, Kolins je već dva puta bio u svemiru
Misija Gemini 10 desila se jula 1966. godine. To je bila ključna tačka u karijeri Majkla Kolinsa, a njegove dve svemirske šetnje ušle su u istoriju istraživanja svemira ne samo zbog rekorda, već i zbog dramatičnih i neobičnih detalja.
U to vreme, NASA je tek učila kako ljudi mogu da funkcionišu i rade van svemirskog broda, pa je sve što je Kolins radio bilo eksperimentalno i izuzetno opasno.
Prva svemirska šetnja: „Stojeća šetnja“ (Stand-up EVA)
Tokom prvog izlaska, Kolins nije potpuno napustio brod. Otvorio je vrata kapsule Gemini 10 i ustao, dok mu je donji deo tela ostao unutar letelice.
Cilj je bio fotografisanje zvezda i neba u ultraljubičastom spektru, što je bilo nemoguće uraditi kroz prozore kapsule zbog refleksije. Tokom ove šetnje, u kabini se aktivirao sistem za prečišćavanje vazduha koji je počeo da iritira oči Kolinsa i njegovog kolege Džona Janga. Oči su im toliko suzile da su jedva videli, pa je Kolins morao ranije da završi misiju, zatvori vrata i vrati se unutra. Trajala je ukupno 49 minuta.
Druga svemirska šetnja: Istorijski skok i izgubljena kamera
Ova šetnja je bila daleko kompleksnija i opasnija. Gemini 10 se približio napuštenoj ruskoj/američkoj raketi-meti Agena VIII, koja je mesecima plutala u orbiti. Kolins je morao bukvalno da „prepliva“ kroz svemirski vakuum od svoje kapsule do Agene kako bi sa nje skinuo eksperimentalnu ploču koja je beležila udare mikrometeorita.
Dok je obavljao ovaj komplikovani zadatak, Kolins je morao da upravlja ručnim mlaznim pištoljem na komprimovani gas kako bi se kretao, da pazi na sigurnosno crevo koje mu obezbeđuje kiseonik i da drži opremu. U tom manevrisanju i borbi sa nedostatkom gravitacije, skupoceni Hasselblad fotoaparat mu je jednostavno skliznuo iz ruku. Kamera je od plutala u duboki svemir i postala privremeni komad svemirskog otpada, a Kolins se kasnije šalio da je to „najskuplji otpad u orbiti“.
Kretanje kroz svemir u tadašnjim krutim odelima pod pritiskom bilo je ekstremno zamarajuće. Kolins se toliko umorio i zadihao da mu se unutrašnjost vizira na šlemu zamaglila od znoja, pa je jedva video gde se nalazi. Džon Jang mu je preko radija naredio da prekine šetnju i vrati se unutra jer je trošio previše kiseonika. Ova druga šetnja trajala je 39 minuta.
Privatni život i neobične anegdote
Malo ko zna da je ovaj skromni čovek sam kreirao čuveni amblem misije Apolo 11: Kolins je lično dizajnirao prepoznatljivi logo misije koji prikazuje beloglavog orla kako sleće na Mesec sa maslinovom grančicom u kandžama. Želeli su da amblem simbolizuje miran dolazak čovečanstva na Mesec, a izostavili su imena astronauta kako bi misija predstavljala ceo svet.
Tokom striktnog karantina pre poletanja Apola 11, Kolins je bio paranoičan da će se razboleti. Napisao je u svojim memoarima da je svaki put kada bi neko u njegovoj blizini pročišćavao grlo, on podsvesno pravio korak unazad.
Povratak Majkla Kolinsa na Zemlju nakon misije Apolo 11 bio je dramatičan, precizan i obeležen rigoroznim merama predostrožnosti kakve danas deluju neverovatno.
Nakon što su Nil Armstrong i Baz Aldrin završili svoju misiju na površini, uspešno su poleteli i spojili se sa Kolinsom koji ih je čekao u komandnom modulu Kolumbija. Kolins je kasnije priznao da mu je trenutak njihovog ponovnog spajanja bio najveće olakšanje u životu, jer je strahovao da će ostati sami na Mesecu. Nakon toga, aktivirali su motore i krenuli na trodnevni put nazad ka Zemlji.
Kapsula je uletela u atmosferu brzinom od preko 11 kilometara u sekundi, pri čemu su se spoljašnji štitovi zagrejali na skoro 1.500 °C. Kapsula se bezbedno spustila padobranima u Tihi okean, oko 1.500 kilometara jugozapadno od Havaja. Sleteli su naopačke (tzv. "Stabilna 2" pozicija), pa je Kolins morao da pritisne dugmad kako bi naduvao vazdušne jastuke koji su ispravili kapsulu.
Najneobičniji deo povratka počeo je odmah nakon sletanja zbog straha od "mesečevih klica" i nepoznatih svemirskih patogena:
• Dok su još bili u kapsuli, ronioci su im kroz vrata ubacili specijalna izolaciona odela (BIG - Biological Isolation Garments).
• Astronauti su morali da ih obuku unutar skučene kapsule, što je Kolins opisao kao izuzetno toplo i zagušljivo iskustvo, posebno dok je kapsulu ljuljao okean.
• Ronioci su odmah poprskali i astronaute i samu kapsulu rastvorom joda kako bi ubili eventualne klice.
Iz helikoptera su prebačeni direktno na nosač aviona USS Hornet, gde su odmah zakoračili u Mobilni karantinski objekat (MQF) – preuređenu prikolicu u kojoj su proveli naredne dane.
• Kroz prozor te prikolice ih je pozdravio tadašnji predsednik SAD, Ričard Nikson.
• Prikolica je zatim avionom prebačena u Svemirski centar u Hjustonu, gde su astronauti prešli u veći, stalni karantinski objekat.
• Ukupno su u izolaciji proveli 21 dan od trenutka kada su Armstrong i Aldrin poleteli sa površine Meseca.
Kolins se kasnije šalio da je karantin bio monoton, ali da su im donosili odličnu hranu i da su konačno mogli da se odmore od višemesečnog pritiska medija i NASA-e.
Nakon što su 11. avgusta 1969. zvanično pušteni iz tronedeljnog karantina jer je potvrđeno da ne nose „mesečeve klice“, za Majkla Kolinsa, Nila Armstronga i Baza Aldrina počelo je najveće i najluđe slavlje u istoriji istraživanja svemira.
Kako je izgledalo slavlje trojice astronauta nakon povratka na Zemlju
Samo dva dana nakon izlaska iz izolacije, NASA je organizovala istorijske parade sa konfetama u čak tri američka grada u istom danu: Njujorku, Čikagu i Los Anđelesu.
• Njujork: Više od 4 miliona ljudi izašlo je na ulice Menhetna. Kolins je sedeo na zadnjem sedištu otvorenog kabrioleta, a količina papirnih traka i konfeta koje su bačene sa oblakodera bila je tolika da su radnici čistoće posle parade skupili preko 5.000 tona papira.
• Čikago: Istog popodneva dočekalo ih je oko 3,5 miliona ljudi uz podjednako impresivnu paradu.
• Zvanična večera u Los Anđelesu: Isto veče, predsednik Ričard Nikson priredio je državnu večeru u hotelu Century Plaza. Prisustvovalo je 1.440 zvanica, uključujući astronaute, holivudske zvezde, guvernere 44 američke države i ambasadore iz preko 80 zemalja. Te večeri su trojici astronauta uručene Predsedničke medalje slobode, najviše civilno odlikovanje u SAD.
Nakon ovog sledila je svetska turneja nazvana "Džinovski skok"
Da bi proslavili uspeh sa celim svetom, Bela kuća i NASA su poslale astronaute na nezapamćenu planetarnu turneju. Putovali su predsedničkim avionom Air Force One.
• Tokom 38 dana, posetili su 24 zemlje i 29 gradova širom sveta.
• Kolins je u svojim memoarima napisao da je turneja bila fizički iscrpljujuća, ali duboko dirljiva. Istakao je da gde god bi se pojavili, ljudi nisu vikali „Vi Amerikanci ste uspeli“, već „Mi, čovečanstvo, uspeli smo!“
• Tokom turneje su se susreli sa najvažnijim svetskim liderima, uključujući britansku kraljicu Elizabetu II i rimskog papu Pavla VI.
Kako je sam Kolins to doživeo?
Iako je uživao u priznanju, Majkl Kolins je po prirodi bio skroman čovek koji nije žudeo za slavom. Dok su se Armstrong i Aldrin borili sa stalnim pritiskom javnosti, Kolins je zabeležio da mu je laknulo kada je pompa konačno utihnula. Već početkom 1970. godine odlučio je da napusti NASA-u, smatrajući da je njegova misija ispunjena i da želi da se posveti porodici i nekim mirnijim poslovima.
Poseta Jugoslaviji
Poseta posade Apola 11 Jugoslaviji bila je istorijski događaj koji je privukao ogromnu pažnju javnosti i predstavljao važan diplomatski korak u vreme Hladnog rata. Majkl Kolins, Nil Armstrong i Baz Aldrin boravili su u Beogradu od 18. do 20. oktobra 1969. godine u okviru svoje svetske turneje.
Jugoslavija je bila jedina komunistička zemlja na njihovoj mapi puta, a doček koji su doživeli bio je spektakularan.
Kada su astronauti stigli sa aerodroma u Surčinu, vozili su se u otvorenom kabrioletu kroz centar Beograda. Prema procenama, više od 200.000 ljudi izašlo je na ulice da ih pozdravi. Građani su stajali na trotoarima, prozorima i krovovima zgrada, bacali cveće i aplaudirali. Za astronaute je to bio neverovatan prizor, jer su u socijalističkoj zemlji dočekani kao heroji.
Predsednik SFRJ Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka primili su astronaute u Palati Federacije (danas Palata Srbija) i Belom dvoru.
Tito je odlikovao svu trojicu astronauta Ordenom jugoslovenske zvezde sa lentom, što je bilo najviše jugoslovensko odlikovanje koje je mogao dobiti strani državljanin koji nije šef države.
Astronauti su Titu poklonili repliku plakete koju su ostavili na Mesecu, kao i kamene fragmente sa Mesečeve površine koje su doneli sa sobom. Ovi dragoceni kamenčići se i danas čuvaju u Muzeju Jugoslavije u Beogradu.
Pored zvaničnih i protokolarnih obaveza, astronauti su imali priliku da osete i duh beogradskog života. Organizovana im je večera u čuvenoj boemskoj četvrti Skadarlija, u restoranu Tri šešira.
Tamo su probali tradicionalne domaće specijalitete, pre svega ćevape i domaći hleb. Uživali su u starogradskoj muzici i nastupu folklorne grupe, a ostalo je zabeleženo da su se astronauti, uprkos umoru od turneje, opustili i proveli sjajno veče uz aplauze prisutnih gostiju.
Majkl Kolins i njegove kolege bili su duboko impresionirani gostoprimstvom. Kolins je kasnije u svojim zabeleškama isticao kako mu je poseta Beogradu bila jedna od najdražih i najzanimljivijih stanica na celoj turneji, upravo zbog kontrasta između političkog sistema Jugoslavije i topline i entuzijazma običnih ljudi koji su ih dočekali na ulicama.
Ova poseta je ostala upamćena kao jedan od najvećih medijskih i društvenih događaja u posleratnoj Jugoslaviji.