Postoji jedna neobična stvar u vezi sa porodičnim životom: spremni smo da mnogo toga oprostimo strancima, dok od najbližih često očekujemo gotovo nemoguće. Od muža očekujemo da nas razume bez ijedne izgovorene reči, od dece da budu zahvalna za sve što smo učinili za njih, a od rođaka da se ponašaju pravedno, po mogućstvu u skladu sa našim sopstvenim merilima. A kada nešto krene po zlu, počinje dobro poznata rasprava o tome ko je kriv, ko je koga povredio i ko kome šta duguje.
Ponekad je zaista potrebno ukazati na nepravdu i razgovarati o problemima. Međutim, kada čovek godinama analizira tuđe mane i neprestano se vraća na greške svojih bližnjih, rizikuje da sopstveni život pretvori u beskrajno osuđivanje drugih. Takav način razmišljanja iscrpljuje, narušava odnose i, uprkos svim pokušajima da se uspostavi pravda, retko donosi unutrašnji mir.
Starac Pajsije Svetogorac, monah sa Svete Gore, ostavio je brojna duhovna poučavanja o porodici, smirenju, veri i radu na sebi. Njegove misli mogu biti podsticaj za sve koji su navikli da ispravljaju svoje najbliže, a pritom zaboravljaju da i sami imaju slabosti na kojima bi trebalo da rade.
1. "Da bi spasao lošeg muža, Bog mu daje dobru ženu. I obrnuto."
U porodičnom životu retko se dešava da je jedna osoba uvek u pravu, a druga neprestano greši. Ponekad strpljenje, razumevanje i podrška jednog partnera zaista mogu pomoći drugome da promeni svoje ponašanje i postane bolji čovek.
Ipak, važno je razlikovati podršku od obaveze da se beskrajno toleriše nečije loše ponašanje. Ljubav može biti podsticaj za promenu, ali ne znači da jedna osoba treba da provede čitav život pokušavajući da popravi drugu. Zdrav odnos podrazumeva da oba partnera preuzimaju odgovornost za svoje postupke i da su spremna da rade na sebi.
2. "Ako čovek prima pomoć bez kraja, onda na kraju ostaje bespomoćan."
Kada se neko od naših bližnjih suoči sa teškoćama, prirodno je da poželimo da mu odmah pomognemo i rešimo problem umesto njega. Takav postupak na prvi pogled deluje kao najlakši put do mira: problem je rešen, sukob je izbegnut i svi mogu da nastave sa svojim obavezama.
Međutim, ako neprestano pružamo pomoć čak i onda kada je druga osoba sposobna da se sama izbori sa situacijom, vremenom možemo stvoriti odnos u kojem ona više ne želi da preuzme odgovornost za sopstveni život.
Ponekad je najbolja pomoć upravo ona koja drugome ostavlja prostor da sam pronađe rešenje, nauči nešto iz svojih grešaka i postane samostalniji. Voleti nekoga ne znači uklanjati svaku prepreku sa njegovog puta, već mu pomoći da stekne snagu da se sa njima suoči.
3. "Ako čovek ne počne da radi na sebi, đavo će mu naći drugi posao – da pronalazi mane kod drugih."
Neverovatno je koliko vremena čovek može da potroši analizirajući tuđe greške. Neko, na primer, ne zna pravilno da vaspitava decu, drugi ne ume da raspolaže novcem, dok treći neprestano ulazi u sukobe sa rođacima. Ponekad nam se čini da tuđe živote poznajemo bolje nego sopstveni, jer je mnogo jednostavnije baviti se tuđim problemima nego pogledati u svoje slabosti.
Takvo ponašanje pruža prividan osećaj nadmoći. Dok objašnjavamo šta drugi rade pogrešno, ne moramo da se suočimo sa sopstvenim propustima, odlukama i navikama koje nam možda već dugo otežavaju život.
Greške drugih ljudi često je lako uočiti, ali priznati sopstvenu krivicu zahteva mnogo više hrabrosti. Upravo zato je važno povremeno zastati i zapitati se da li toliko pažnje posvećujemo tuđim postupcima zato što zaista želimo da pomognemo ili zato što izbegavamo da se pozabavimo sobom.
4. "Samoispitivanje je najkorisnije od svih ostalih studija. Čovek može da pročita mnogo knjiga, ali ako ne posmatra sebe, sve što čita neće biti od koristi. Ali ako posmatra sebe, korist koju dobija je velika, čak i ako malo čita. U ovom drugom slučaju, postupci i ponašanje osobe postaju prefinjeni — bez obzira šta radi. U suprotnom, pravi grube greške i toga nije svestan."
Čovek može pročitati bezbroj knjiga o mudrosti, poštovanju i pravilnoj komunikaciji, a zatim se posvađati sa najbližima zbog nečega što bi se moglo rešiti mirnim razgovorom. Samo znanje ne čini nas automatski strpljivijima, pažljivijima ili boljima prema ljudima koje volimo.
Mnogo je važnije kako primenjujemo ono što znamo u svakodnevnom životu. Da li umemo da priznamo kada pogrešimo? Možemo li da obuzdamo ljutnju pre nego što izgovorimo reči koje će nekoga povrediti? Da li smo spremni da saslušamo drugu stranu čak i kada se njeno mišljenje razlikuje od našeg?
Pravi rad na sebi počinje onda kada prestanemo da tražimo opravdanja za svaki svoj postupak i počnemo iskreno da preispitujemo sopstveno ponašanje. Nije dovoljno znati šta je ispravno, već je potrebno truditi se da se tako i živi.
5. "Najveći egoizam je misliti da ste sposobni da ispravljate druge."
Želju da promenimo drugu osobu često predstavljamo kao brigu i ljubav. Supruga pokušava da prevaspita muža, roditelji nastavljaju da upravljaju životima svoje odrasle dece, a rođaci dele savete čak i kada ih niko nije tražio. Iza svega toga često stoji iskreno uverenje da znamo šta je najbolje za druge.
Međutim, odrasla osoba ne postaje naš projekat samo zato što je volimo. Svako ima pravo da donosi sopstvene odluke, uči iz svojih iskustava i snosi posledice svojih izbora.
To ne znači da treba da ćutimo kada primetimo nešto što nas zabrinjava. Možemo iskreno izneti svoje mišljenje, ponuditi pomoć i postaviti jasne granice. Ali ne možemo živeti tuđi život umesto nekoga drugog, niti možemo naterati drugu osobu da se promeni ako ona sama to ne želi.
Ponekad je najveći izraz ljubavi upravo to da nekome dozvolimo da bude ono što jeste, bez neprestanog pokušavanja da ga oblikujemo prema sopstvenim očekivanjima.
6. "Za dete, pakao je biti daleko od majke; za čoveka, pakao je biti daleko od Boga."
Za dete majčina blizina često predstavlja sigurnost, utehu i zaštitu. Osećaj da postoji neko kome može da se obrati kada se uplaši ili suoči sa nepoznatim svetom važan je deo njegovog odrastanja.
U duhovnom životu vera takođe može predstavljati izvor oslonca, naročito u trenucima kada se čovek suočava sa gubitkom, neizvesnošću ili osećajem da je ostao bez pravca. Za vernika, bliskost sa Bogom nije samo pitanje običaja i molitve, već i osećaj da u teškim trenucima nije prepušten isključivo sopstvenim snagama.
Ova misao podseća na duboku ljudsku potrebu za ljubavlju, pripadanjem i sigurnošću, koja se ne može nadoknaditi materijalnim stvarima ili spoljašnjim uspehom.
7. "Neka se svako raduje onome što ga je Tvorac stvorio."
Ljudi ponekad imaju neobičnu sposobnost da pronađu mane čak i u onome što su nekada smatrali svojim najvećim prednostima. Najpre zavide nekome na samopouzdanju, a zatim kritikuju njegovu sigurnost u sebe. Porede svoj izgled, sposobnosti, imovinu i uspehe sa tuđim, a onda se pitaju zašto im je tako teško da budu zadovoljni sopstvenim životom.
Stalno poređenje može nas udaljiti od onoga što zaista imamo i od prilika koje su nam dostupne. Umesto da razvijamo svoje sposobnosti, često trošimo energiju razmišljajući o tome zašto je neko drugi uspešniji, lepši ili srećniji.
Prihvatanje sebe ne znači odustajanje od napretka niti uverenje da više ništa ne treba menjati. Ono podrazumeva da prestanemo da verujemo kako ćemo zaslužiti poštovanje tek kada postanemo nalik nekoj drugoj osobi. Svako ima svoje mogućnosti, slabosti i životni put, a unutrašnji mir često počinje onda kada prestanemo da se borimo protiv sopstvene prirode.
8. "Iskren i direktan nije onaj koji istinu stavlja u oči, niti onaj koji je trubi celom svetu, već onaj koji, imajući ljubav i živeći po istini, sa razumom kaže šta je potrebno i kada je potrebno, u potrebnom času."
Neki ljudi ponosno ističu da uvek govore ono što misle, bez obzira na to kako će se drugi osećati. Svoju grubost nazivaju iskrenošću, dok tuđu povređenost tumače kao preosetljivost. Međutim, često se upravo iza takvog ponašanja krije nespremnost da se razmisli o posledicama sopstvenih reči.
Istina ne postaje vrednija samo zato što je izrečena na najgrublji mogući način. Postoji velika razlika između iskrenog razgovora u kojem želimo da rešimo problem i situacije u kojoj koristimo tuđe slabosti kako bismo nekoga ponizili ili pokazali da smo u pravu.
Ponekad je potrebno mnogo više hrabrosti da se neprijatna stvar saopšti mirno, uz poštovanje i razumevanje, nego da se izgovori u naletu besa. Prava iskrenost ne zahteva odricanje od istine, već spremnost da se ona izgovori odgovorno i onda kada je najteže pronaći prave reči.
9. "Ko zakopava svoje darove, zavidi darovima drugih."
Tuđi uspesi posebno mogu da zasmetaju čoveku koji je odavno odustao od sopstvenih želja i mogućnosti. Umesto da uči, razvija veštine i pokušava da ostvari ono što ga zanima, on počinje da objašnjava kako su drugi uspeli zahvaljujući sreći, vezama ili povoljnim okolnostima.
Naravno, ljudi nemaju iste mogućnosti i ne počinju svi sa iste pozicije. Ipak, neprestano poređenje retko nam pomaže da iskoristimo ono što nam je dostupno.
Kada tuđi uspeh doživljavamo kao ličnu uvredu, propuštamo priliku da iz njega nešto naučimo ili da se zapitamo šta bismo i sami mogli da promenimo. Umesto da energiju trošimo na zavist, korisnije je usmeriti je na sopstveni razvoj, čak i ako to podrazumeva male korake i spor napredak.
10. "Gorki lek je često bolji od slatkog, jer gorki leči bolest. Prava radost se rađa iz bola."
Nije svaka teškoća automatski korisna, niti svako bolno iskustvo mora da ima neko skriveno značenje. Ponekad čovek jednostavno prolazi kroz težak period i potrebno mu je vreme da prihvati ono što se dogodilo, oporavi se i ponovo pronađe ravnotežu.
Ipak, pojedina iskustva mogu nas naučiti stvarima koje tokom mirnih i bezbrižnih godina možda nikada ne bismo razumeli. Gubitak može da nas podseti na vrednost bliskosti, razočaranje da nas nauči da pažljivije biramo kome poklanjamo poverenje, dok neizvesnost može da nam pokaže koliko često uzimamo zdravlje i svakodnevni mir zdravo za gotovo.
Ponekad tek nakon teškog perioda shvatimo šta nam je zaista važno, koje odnose želimo da sačuvamo i čemu više ne želimo da posvećujemo svoje vreme. To ne znači da treba tražiti bol, već da iz onoga što ne možemo da promenimo možemo pokušati da izvučemo iskustvo koje će nam pomoći da ubuduće živimo mudrije.
11. "Nije lako nekome ko ima visoko mišljenje o sebi da vidi dobro u drugima."
Čovek koji sebe smatra boljim od drugih često teško priznaje tuđe vrline bez traženja nekog skrivenog razloga. Ako neko ostvari uspeh, pretpostavlja da je imao sreće. Ako je ljubazan, veruje da želi nešto zauzvrat. Ako je u pravu, smatra da je samo slučajno pogodio.
Kada sopstvena važnost postane najvažnije merilo, za iskreno uvažavanje drugih ostaje veoma malo prostora. Svaki tuđi uspeh može da izgleda kao pretnja, a svako neslaganje kao pokušaj da se ospori lična vrednost.
Smireniji odnos prema sebi omogućava nam da priznamo da i drugi ljudi imaju znanje, iskustvo i kvalitete koje možemo da cenimo. Tuđe vrline ne umanjuju naše, kao što ni nečiji uspeh ne znači da smo mi manje vredni.
Ponekad upravo sposobnost da iskreno pohvalimo drugoga pokazuje koliko smo zaista sigurni u sebe.
12. "Reci šta misliš, ali ne insistiraj na svom mišljenju."
Svako ima pravo na sopstveno mišljenje, ali mnogi ljudi neslaganje doživljavaju kao ličnu uvredu. Običan razgovor tada se pretvara u nadmetanje u kojem više nije važno razumeti problem, već dokazati da smo u pravu i imati poslednju reč.
Takve rasprave često se vode i među najbližima. Supružnici se svađaju oko sitnica, roditelji pokušavaju da ubede odraslu decu da su njihove odluke pogrešne, a rođaci prekidaju kontakte zato što niko ne želi da popusti.
Moguće je imati čvrsta uverenja, a istovremeno prihvatiti da drugi ljudi imaju pravo da stvari vide drugačije. Saslušati nekoga ne znači složiti se sa njim, baš kao što odustajanje od rasprave ne znači da smo izgubili.
Zrelost se često ogleda u tome da znamo kada treba da objasnimo svoj stav, a kada je mudrije da prihvatimo da ne moramo svi da razmišljamo isto.
13. "Bežite od moćnog neprijatelja – ogovaranja. Kao što oblak zaklanja sunce, tako ogovaranje pomračuje dušu."
Ponekad se posle dugog razgovora sa rođacima ili prijateljima osećamo iscrpljeno, a da nismo ni primetili koliko smo vremena proveli prepričavajući tuđe probleme. Ko se sa kim posvađao, ko je šta rekao, ko je koga razočarao i ko se prema kome poneo nepravedno.
Takvi razgovori mogu delovati bezazleno, naročito kada ih doživljavamo kao običnu razmenu informacija. Međutim, ako ogovaranje postane glavna tema naših susreta, polako počinjemo da posmatramo ljude kroz njihove greške i da zaboravljamo da svako ima svoju priču, okolnosti i razloge za određene postupke.
To ne znači da nikada ne treba razgovarati o problemima koje imamo sa drugima. Postoji razlika između traženja saveta i podrške i širenja priča koje nekoga mogu povrediti.
Vredi se zapitati da li nam razgovori o tuđim životima zaista pomažu da nešto razumemo ili nam samo odvlače pažnju od onoga što bismo mogli da promenimo u sopstvenom.
14. "Mnogi ljudi vide kako ih drugi ograničavaju, ali ne vide kako oni ograničavaju druge. Imaju zahteve samo prema drugima, a ne prema sebi."
Veoma dobro primećujemo kada nas neko prekida, ne poštuje naše vreme ili ne obraća dovoljno pažnje na ono što govorimo. Međutim, mnogo je teže uočiti trenutke kada se i sami ponašamo na sličan način.
Možemo pozvati nekoga u nezgodnom trenutku, naljutiti se kada odbije naš zahtev ili očekivati da nam bude na raspolaganju čak i kada ima sopstvene obaveze. Ponekad insistiramo na razumevanju za svoje postupke, dok za tuđe nemamo ni strpljenja ni želje da saslušamo objašnjenje.
Pravda nam je često najprivlačnija kada očekujemo da je drugi poštuju. Mnogo je teže primeniti ista merila na sebe i priznati da smo nekoga možda opteretili, povredili ili nepravedno osudili.
Zato je korisno da, pre nego što nekome zamerimo zbog određenog ponašanja, razmislimo da li smo i sami nekada učinili isto. Takvo preispitivanje ne oslobađa druge odgovornosti, ali nam pomaže da budemo pošteniji u proceni odnosa.
15. "Gordost je glavno sedište svih strasti. Udarajući na gordost, udarate na sve strasti, a smirenje i ljubav dolaze u srce."
Ponos se ne ispoljava uvek kroz otvorenu nadmenost i omalovažavanje drugih. Ponekad se krije u nemogućnosti da se izvinimo, priznamo grešku ili mirno saslušamo kritiku. Čovek može godinama održavati nepotreban sukob samo zato što nije spreman da napravi prvi korak iako zna da bi razgovor mogao da popravi odnos.
U porodičnim odnosima to je posebno izraženo. Nekada se ljudi udalje zbog jedne izgovorene rečenice, a zatim godinama čekaju da se druga strana prva javi. Vremenom prvobitni razlog svađe postane manje važan od potrebe da se dokaže ko je bio u pravu.
Smirenje ne znači da treba sebe smatrati manje vrednim od drugih niti da moramo prihvatiti svaku nepravdu. Ono podrazumeva sposobnost da sačuvamo dostojanstvo, a da pritom ne pretvorimo svako neslaganje u borbu za sopstvenu važnost.
Ponekad je upravo spremnost da kažemo "pogrešio sam" prvi korak ka miru koji nam je dugo nedostajao.
16. "U meri u kojoj mi zaboravljamo sebe, Bog nas pamti."
U duhovnom smislu, ova misao podseća na poverenje u Boga i na potrebu da ne budemo neprestano usredsređeni isključivo na sopstvene želje, brige i očekivanja.
Ponekad smo toliko zaokupljeni onim što nam nedostaje, nepravdama koje smo doživeli i stvarima koje bismo želeli da promenimo da više ne primećujemo ljude i prilike koje već imamo u svom životu. Svaki dan postaje nova prilika da razmišljamo o onome što nije onako kako smo zamislili.
Vera može pomoći čoveku da se udalji od takvog neprekidnog unutrašnjeg preispitivanja i pronađe širu perspektivu. To ne znači da treba zanemariti sopstvene potrebe, već da ne dozvolimo da one postanu jedino merilo prema kojem procenjujemo svet.
Kada naučimo da ponekad izađemo iz sopstvenih briga i pažnju usmerimo na druge, lakše primećujemo ono što našem životu daje dublji smisao.
17. "Ponekad su iskušenja koja nam se dešavaju antibiotici koje nam Bog daje da izlečimo bolest naše duše."
Kada se suočimo sa gubitkom, razočaranjem ili nekom drugom životnom teškoćom, retko smo odmah spremni da razmišljamo o tome šta iz tog iskustva možemo da naučimo. U početku su najčešće prisutni bol, strah, ljutnja i osećaj da se dogodilo nešto što nismo zaslužili.
Ipak, kada najteži period prođe, ponekad postanemo svesni da nas je određeno iskustvo navelo da preispitamo sopstvene odluke, prioritete i odnose sa ljudima. Možda smo shvatili da previše očekujemo od drugih, da zanemarujemo sopstvene potrebe ili da predugo ostajemo u situacijama koje nam oduzimaju mir.
Ne mora svaka teškoća da donese neku pouku, niti je potrebno opravdavati patnju. Ali čovek ponekad može da pronađe snagu da iz bolnog iskustva izgradi drugačiji odnos prema sebi i drugima.
Upravo zato je važno da sebi damo vremena da razumemo ono što nam se dogodilo, umesto da odmah tražimo krivca ili pokušavamo da pronađemo odgovor na svako pitanje.
18. "Bog nas nikada ne ostavlja, mi ostavljamo Njega."
Za vernika, ove reči predstavljaju podsetnik na veru u Božju postojanost čak i onda kada se čovek suoči sa sumnjom, umorom ili razočaranjem. U teškim trenucima lako je steći utisak da smo ostali sami i da više nemamo oslonac koji nam je nekada pomagao da pronađemo mir.
Međutim, duhovne sumnje ne moraju nužno da znače da je vera nestala. Ponekad čovek prolazi kroz period u kojem mu je teško da pronađe smisao, da se moli ili da razume ono što mu se događa.
U takvim trenucima korisno je ne osuđivati sebe zbog svake sumnje, već pokušati da pronađemo način da ponovo uspostavimo unutrašnju ravnotežu. Za nekoga je to molitva, za drugoga razgovor sa duhovnikom, a za nekoga vreme provedeno u tišini i razmišljanju.
Vera ne mora da isključuje pitanja i borbu sa sopstvenim osećanjima. Ponekad upravo kroz takva iskustva čovek postaje svesniji onoga što mu je zaista važno.
19. "Ljudi su danas zauzeti svime osim sobom, jer je lako zauzeti se drugima, ali je potreban trud da bi se zauzeli sami."
Mnogo je lakše razgovarati o tuđim porodičnim problemima nego pokušati da rešimo sopstvene. Davati savete deci često je jednostavnije nego priznati da ni sami ne umemo uvek da razgovaramo bez ljutnje. Zahtevati poštovanje lakše je nego primetiti trenutke u kojima ga ne pružamo drugima.
Rad na sebi uglavnom nije ni brz ni naročito primetan. On se sastoji od malih odluka koje donosimo svakoga dana: da ne odgovorimo odmah kada smo ljuti, da saslušamo nekoga do kraja, da priznamo kada smo pogrešili ili da ne izgovorimo nešto za šta znamo da će drugu osobu povrediti.
Takve promene zahtevaju trud jer podrazumevaju da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, umesto da čekamo da se svi oko nas promene.
Čovek ne mora da bude savršen da bi radio na sebi. Dovoljno je da bude spreman da prepozna ono što može da popravi i da ne odustane od toga samo zato što promena zahteva vreme.
20. "Za mir i harmoniju u porodici, ovo će uveliko pomoći: muž treba da voli svoju ženu više od majke i više od bilo koga drugog u svojoj porodici. Ljubav muža prema roditeljima treba da teče kroz njegovu ženu. Naravno, žena treba da se ponaša na isti način."
Porodični sukobi često nastaju kada odrasli ne uspevaju da uspostave jasne granice između porodice iz koje potiču i porodice koju su sami osnovali. Majka nastavlja da odlučuje kako njen sin treba da živi, supruga se oseća zapostavljeno, a muž se nalazi između dve strane koje od njega očekuju da dokaže svoju ljubav.
Takve situacije mogu da postanu posebno bolne kada se od supružnika očekuje da biraju između partnera i roditelja, kao da ljubav prema jednoj strani nužno znači odbacivanje druge.
Zreli porodični odnosi zahtevaju ravnotežu, međusobno poštovanje i jasne granice. Čovek može voleti roditelje, brinuti o njima i biti zahvalan za sve što su učinili, a da im istovremeno ne prepusti odlučivanje o sopstvenom braku. Isto važi i za supružnike: bliskost ne znači da neko mora da se odrekne svih drugih važnih odnosa.
Mir u porodici ne nastaje kada jedna osoba dobije pravo da odlučuje o svemu, već kada svi nauče da poštuju mesto i odgovornost drugih.
21. "Nezahvalan čovek je uvek tužan."
Nezadovoljstvo može postati navika koju čovek teško primećuje. Dobije ono što je želeo, uživa u tome kratko, a zatim pronalazi novi razlog za razočaranje. Lepo vreme mu je previše toplo, slobodno vreme postaje dosadno, a pažnja koju dobija od bliskih ljudi počinje da mu deluje kao nešto što se podrazumeva.
Takav način razmišljanja otežava uživanje u svakodnevnim stvarima jer se pažnja neprestano usmerava na ono što nedostaje.
Zahvalnost ne znači da treba zatvarati oči pred problemima, odustati od svojih ciljeva ili prihvatiti loše okolnosti. Ona podrazumeva sposobnost da istovremeno vidimo ono što želimo da promenimo i ono što već predstavlja vredan deo našeg života.
Kada naučimo da cenimo male znakove pažnje, zdravlje, vreme provedeno sa voljenima i trenutke mira, prestajemo da odlažemo zadovoljstvo do dana kada sve bude savršeno. A takav dan možda nikada neće doći.
22. "Kada se žalimo na svoje bližnje, mi zapravo gunđamo protiv Boga."
Ova misao može se razumeti kao duhovni poziv da preispitamo sopstveno nezadovoljstvo i način na koji gledamo na ljude oko sebe. Kada neprestano ponavljamo šta su nam drugi učinili, koliko su nas razočarali i koliko su daleko od naših očekivanja, lako se zaglavimo u krugu ljutnje iz kojeg je teško pronaći izlaz.
Ipak, to ne znači da treba ćutati pred nepravdom, trpeti ponižavanje ili odustati od zaštite sopstvenog dostojanstva. Postoji velika razlika između beskrajnog osuđivanja bližnjih i iskrenog razgovora o onome što nas boli.
Kada nas neko povredi, imamo pravo da to kažemo, postavimo granice i potražimo rešenje. Ono što nas iscrpljuje jeste neprestano vraćanje na isti problem bez pokušaja da nešto promenimo, prihvatimo ili ostavimo iza sebe.
Možda je najteže prepoznati trenutak kada više ne pokušavamo da rešimo problem, već samo ponavljamo ko je kriv i ko je kome šta učinio.
Tada vredi zastati i zapitati se šta zaista zavisi od nas, šta možemo da promenimo i sa čim ćemo morati da naučimo da živimo.
Ne možemo promeniti svaku osobu, popraviti svaki porodični odnos niti učiniti da svaka životna priča dobije srećan završetak. Ipak, možemo da biramo sopstvene reči, postupke i način na koji ćemo se odnositi prema ljudima koji nas okružuju.
Ponekad najveći korak ka unutrašnjem miru nije u tome da konačno dokažemo da smo bili u pravu, već da prestanemo da trošimo život pokušavajući da ispravimo sve oko sebe, a zaboravljajući da počnemo od sopstvenog srca.