Kada je 1951. godine objavljen roman Dž. D. Selindžera „Lovac u žitu“, Holden Kolfild postao je simbol tinejdžerske pobune protiv licemerja odraslih. Mnogi su u njegovom preziru prema lažima, usiljenim osmesima i društvenim pravilima prepoznali sopstvenu želju za slobodom. Ipak, ono što nam je u mladosti delovalo kao hrabrost, iz perspektive odraslih može izgledati kao nezrelost. Da li smo se promenili mi ili smo tek s godinama otkrili šta se zaista krije iza Holdenovog besa?
Danas, gledajući na svet sa stanovišta proživljenih decenija, uhvatite sebe kako razmišljate o nečem sasvim drugom. Želite da priđete njemu, stavite ruku na njegovo rame i strogo kažete: "Holden, saberi se. Prestani da kriviš svet. Prestani da se petljaš i pređi na posao."
Roman koji oduševljava decu ume da iritira odrasle
Dakle, šta se dogodilo u ovih 75 godina? Da li se veliki roman promenio, ili smo se mi promenili? Ako ostavite po strani mladalački romantizam i pogledate Holdena treznim očima odrasle osobe, njegovo ponašanje postaje krajnje zamorno.
Ovo je hronika jednog dugotrajnog tinejdžerskog hira:
Potpuni neuspeh u učenju: ponovo je izbačen iz internata, padajući četiri od pet predmeta. Stalno laganje: bestidno laže nastavnike, slučajne saputnike, roditelje i samog sebe. Besmisleno rasipanje novca: nemilosrdno rasipa novac svojih roditelja na taksije, skupe hotele, sumnjiv alkohol i pokušava da izgleda mudro i iskusno, a zatim se iskreno uvredi kada svet odraslih prihvati njegov izazov.
Istovremeno, Holden je daleko od deteta iz sirotinjskih četvrti. Njegovi roditelji su imućni, pohađa elitne internate i može sebi priuštiti da bezbrižno luta Njujorkom noću.
Za čitaoca koji je iz prve ruke iskusio pravo siromaštvo, ova samozadovoljna pobuna deluje kao iritantna hir. Ne želite da sažaljevate Holdena, želite da ga dobro protresete.
Ali Selindžer nam ne dozvoljava da se dugo zadržimo na ovom podijumu pravednog suda. Baš kada se uverimo u svoju odraslu pravednost, autor suptilno menja perspektivu, i potpuno drugačija, tragična dubina iznenada se pojavljuje kroz surove, iritantne konture tinejdžerske pobune.
On jednostavno ne zna kako da bude odrastao
U vreme opisanih događaja, Holden ima šesnaest godina. Svoju priču priča kasnije, dok je u medicinskoj ustanovi nakon nervnog sloma.
Iza njegovog glumljenog cinizma krije se dugotrajna rana. Njegov mlađi brat, Ali, umro je od leukemije. Te noći, Holden je pesnicama razbio prozore garaže, teško povredivši ruku. On nastavlja da razgovara sa svojim preminulim bratom, pažljivo čuvajući svoju bejzbol rukavicu, ispisanu pesmama napisanim zelenim mastilom.
I odjednom, iz bodljikavog oklopa tinejdžera izranja potpuno drugačija priča.
Iza drskih laži krije se panični strah od usamljenosti. Iza grubosti krije se očajnička, gotovo opipljiva čežnja za nekim pred kim konačno može da skine masku i jednostavno zaplače. Holden nas iritira upravo zato što, poput osetljivog barometra, otkriva i najmanju neskladnost između naših ispravnih reči i lažnih postupaka.
Učimo decu iskrenosti, ali se sami učtivo osmehujemo onima koje preziremo. Pričamo o uzvišenim idealima, ali uspeh merimo isključivo debljinom naših novčanika. Holden je nagli i često nepravedan prema ljudima, ali njegov maksimalizam nemilosrdno kida najpristojnije maske sa odraslog društva.
Kroz roman, Holden se više puta vraća na isto pitanje: gde idu patke iz jezera u Centralnom parku zimi? Čak pita i taksiste u Njujorku o tome.
Za pragmatičnu odraslu osobu, ovo je glupavi hir. Ogromna metropola vrvi od milion važnih stvari, a ovaj mladić brine o pticama. Ali upravo to apsurdno pitanje otkucava puls celog romana.
To je metafora za njegovu sopstvenu izgubljenu dušu:
Šta se dešava sa živim, krhkim bićem kada se svet oko njega iznenada smrzne i prekrije ledenom korom? Ko će mu pokazati put do spasenja? Hoće li se toplina vratiti? I postoji li mesto gde se može sačekati ovo hladno vreme kako bi sve moglo ponovo početi na proleće?
Holden pita za patke jer se smrtno plaši da pita o sebi. Detinjstvo je nepovratno završeno, a ulazak u hladni, proračunati svet odraslih je nepodnošljivo zastrašujući.
Ako ostavite po strani mladalački romantizam i pogledate Holdena treznim očima odrasle osobe, njegovo ponašanje postaje krajnje zamorno.
Greška koja je postala san
Originalni naslov romana, „Lovac u žitu“, potiče od čuvene pesme Roberta Bernsa „Šetnja kroz raž“. Holden čuje dečaka kako pevuši dečju pesmicu i meša reči. Umesto stiha o nekome ko je sreo nekoga u žitu, on zamišlja kako jedna osoba hvata drugu.
Iz ove slatke greške rađa se njegov san. Zamišlja ogromno polje raži u kome se deca bezbrižno igraju. A odmah u blizini je litica, duboki ponor. Holden sanja da stoji na samoj ivici i hvata svako dete koje, u žaru igre, juri ka opasnoj liniji. On želi da bude taj koji će ih spasiti od pada u odraslo doba.
U ovoj fantaziji postoji beskrajna nežnost, ali ona takođe krije tragičnu zabludu. Deca se ne mogu zauvek držati u zlatnom polju raži. Moraće da odrastu, prave greške, uče iz grešaka, dožive izdaju, ljubav i smrt. Čak ni najveća roditeljska ljubav ne može zaštititi dete od samog života.
Na kraju romana, Holden stoji na prolivnoj kiši, posmatrajući svoju mlađu sestru Fibi kako se okreće na ringišpilu, pokušavajući da dohvati zlatni prsten. I u tom trenutku, Holden prvi put priznaje zastrašujuću misao: deca se ne mogu zauvek hvatati. Ako posegnu za zlatnim prstenom, mora im se dozvoliti da rizikuju.
Mitovi i činjenice o zabranama
Roman se često naziva „najzabranjenijom knjigom u Americi“. Ova definicija proizilazi iz stvarne istorije sukoba sa školskim administracijama i roditeljskim odborima, ali ne postoji jedinstvena rang lista zabranjenih knjiga kroz američku istoriju. Štaviše, važno je razlikovati pravu zabranu od pokušaja da se knjiga ukloni iz biblioteke.
Prava statistika je nijansiranija i zanimljivija od marketinške pompe. Najčešće žalbe bile su na grub jezik, seksualne scene i navodnu neprikladnost školske dece.
Na primer:
- U 2000-im, roman je bio na 19. mestu među knjigama za koje su američke škole i biblioteke zahtevale da budu uklonjene ili ograničene.
- Godine 2005, popeo se na 3. mesto.
- Godine 2009, bio je na 6. mestu.
Priča se ispostavila mnogo dubljom od mita. Ali u tome leži ironija: knjiga o tinejdžeru koji nije mogao da podnese laž odraslih bila je nešto što su ti isti odrasli decenijama pokušavali da sakriju od svoje dece. Teško bi bilo smisliti bolju reklamu za Holdena.
Zašto ova priča i dalje odjekuje?
Današnjem tinejdžeru bi moglo biti čudno što Holden traži javni telefon i luta po Njujorku bez pametnog telefona ili GPS-a.
Ali isti taj tinejdžer će bez daljeg odlaganja razumeti glavnu poentu:
- Zaglušujuću usamljenost u gomili.
- Strah od zvanja nekoga čiji vam je glas očajnički potreban.
- Mučninu od lažnih osmeha i klišea.
- Očajničku želju da pobegnete na kraj sveta i tajnu nadu da će vas neko konačno juriti i zaustaviti.
Sa šesnaest godina, ovu knjigu čitamo kao manifest slobode i pobune.
Danas, prešavši prag odraslog doba, u njoj čujemo nešto sasvim drugačije - tihu, očajničku molbu za pomoć.
Možda je zato „Lovac u žitu“ vredan ponovnog čitanja posle pedesete. Da biste testirali sebe: da li ste i dalje u stanju da prepoznate tuđi bol iza prkosnog ponašanja tinejdžera? Ili smo već prešli ponor i samo gunđamo od razdraženja, zahtevajući da deca odmah prestanu da trče po žitu?
Stil / Dzen