- Biblija nas uči da praštanje ne znače i trpljenje bez granica.
- Dozvoljeno reći 'ne', odbiti ono što iscrpljuje i ne deliti sve sa svakim.
- Ljubav ponekad traži da se izgovori istina i zaustavi štetno ponašanje.
Postoje ljudi koji čitav život provode u strahu da će ispasti „loši”.
Pomažu čak i kada su umorni. Slušaju druge i kada sami žude za tišinom. Praštaju i pre nego što se od njih zatraži izvinjenje. Daju i ono malo što im je preostalo, samo da ne bi povredili nečija osećanja. A onda, jednog dana, otkrivaju da se u njima nakupilo toliko ogorčenosti da im je teško da mirno razgovaraju čak i sa onima koje istinski vole.
Ovo može biti posebno zbunjujuće za vernika. Možda se pitaju: Može li hrišćanin zaista reći „ne”? Da li je dozvoljeno postaviti nekoga na njegovo mesto? Zar poniznost ne podrazumeva trpeljivost?
Ipak, Biblija sadrži mnoge odlomke koji nas podstiču da na ovo gledamo drugačije. Hrišćanska krotost nije isto što i nedostatak čvrstine karaktera,a ljubav ne zahteva da nekome pomažemo u činjenju zla. Možda je najteže naučiti kako da napravimo razliku između poniznosti i straha.
1. Ne moraš deliti ono što ti je dragoceno sa svakim
Postoje Hristove reči koje su mnogima poznate još od detinjstva: „Ne dajte ono što je sveto psima; niti bacajte svoje bisere pred svinje, da ih ne izgaze nogama svojim, i okrenuvši se, ne rastrgnu vas” (Matej 7, 6).
Ovaj izraz se često tumači prilično oštro. Međutim, crkvena tumačenja se fokusiraju na sasvim drugu stvar, na važnost rasuđivanja, razumevanja kome, kada i kako otkriti ono što je zaista dragoceno. Jovan Zlatousti direktno povezuje ove reči sa razboritošću, a ne sa prezirom prema drugima.
Ovo načelo se lako primenjuje u svakodnevnom životu. Ne moraš deliti svoja najbolnija iskustva sa bilo kim. Ne moraš ukazivati bezgranično poverenje svakome ko sebe naziva prijateljem. Ne moraš ispuniti svaki zahtev samo zato što neko ume da ga uputi na način koji izaziva sažaljenje.
Postoje ljudi kojima pružaš dobrotu, a oni je prihvataju sa zahvalnošću. S druge strane, postoje i oni kojima svaki ustupak postaje novo sredstvo za vršenje pritiska. Upravo tu se ponekad povlači granica između dobrote i neopreznosti.
Možeš voleti nekoga, a ipak shvatiti da toj osobi ne možeš poveriti sve.
2. Reč „ne” ne čini čoveka lošim. To je verovatno jedna od najtežih reči za one koji su navikli da budu „pogodni” drugima.
„Ne, ne mogu.”
Svega nekoliko slova. A ipak, ona mogu da kriju čitavu unutrašnju borbu: Šta ako se uvrede? Šta ako zaključe da sam sebičan? Šta ako se više nikada ne vrate? Šta ako Bog od mene očekuje nešto sasvim drugo?
Pa ipak, ni sam Hristos nije bio neprestano dostupan svima. Jevanđelje po Marku opisuje kako se, nakon napornog dana, povukao na usamljeno mesto da se moli. Kada su ga učenici pronašli i rekli mu: „Svi te traže”, nije se vratio samo zato što su svi nešto želeli od njega. Hristos je nastavio svojim putem, ističući da je upravo to razlog zbog kojeg je došao.
To je veoma važan detalj.
Ne postaje svaka potreba druge osobe automatski i vaša obaveza.
Ponekad čovek odbije neki zahtev ne zato što mu više nije stalo, već zato što shvata da će, ako na sve pristane, na kraju ostati bez energije za svoju porodicu, za molitvu ili za zaista važan posao. I dobro srce ima potrebu za vratima.
3. Postoje stvari koje se ne mogu tolerisati unedogled
U Jevanđelju postoji jedan izuzetan događaj. Hristos ulazi u Hram i tamo zatiče trgovce. On ne prolazi jednostavno pored njih, misleći: „Moram biti krotak.” Umesto toga, On isteruje one koji kupuju i prodaju i kaže: „Ne pravite od doma Oca moga kuću trgovine” (Jovan 2, 16).
Istovremeno, ovaj događaj ne znači da je čoveku dozvoljeno da iskali sav svoj bes pod izgovorom „pravednog gneva”. Upravo tu dolazi do izražaja istinsko rasuđivanje.
Jedno je izgovoriti sve što se nagomilalo u nama samo zato što smo povređeni. Sasvim je drugo mirno zaustaviti nešto što je zaista destruktivno.
Majka ne mora da viče na svog odraslog sina, može jednostavno reći: „Volim te, ali ne možeš tako da razgovaraš sa mnom.” Supruga ne mora da pravi scenu, može jednostavno da prekine razgovor ako je ponižavaju. Prijatelj ne mora da se sveti za izdaju, već može jednostavno prestati da pušta tu osobu u svoj najintimniji život.
Postavljanje granice ne podrazumeva nužno vikanje. Ponekad se najčvršća granica postavlja veoma tihim glasom.
4. Ne mora se svako odbijanje posmatrati kao lični poraz
U Jevanđelju po Luki, Hristos poučava svoje učenike: ako ih ne prime u nekom gradu, treba da odu i otresu prašinu sa svojih nogu (Luka 10, 10–11).
U ovoj slici krije se duboko ljudska pouka. Ne moraju se svaka vrata ponovo otvarati.
Često se iznova vraćamo na mesta gde smo nekada bili poniženi. Pokušavamo da se objasnimo nekome ko nema želju da nas razume. Pokušavamo da spasemo odnos u kojem je druga strana odavno prestala da se trudi. A onda se pitamo: „Zašto me opet boli?”
Ponekad je odgovor veoma jednostavan: zato što smo se vratili na mesto koje je trebalo da ostavimo iza sebe. Odlazak nije uvek čin osvete.
5. Ljubav ne sme da pomaže zlu da ojača
Verovatno je ovo trenutak kada mnogi počinju da iznose primedbe. „Ali ako nekoga volim, kako mogu da ga nateram da se suoči sa posledicama svojih postupaka?”
Možete. Štaviše, ponekad je upravo to najiskreniji oblik ljubavi.
Zamislite odraslo dete koje stalno pozajmljuje novac i nikada ga ne vraća. Roditelji ga svaki put izvlače iz problema jer je „on deo porodice”. Godine prolaze, situacija se samo pogoršava, a roditelji svoje postupke i dalje nazivaju ljubavlju.
Ipak, u nekom trenutku se mora postaviti pitanje: da li zaista pomažemo toj osobi ili je samo pošteđujemo preuzimanja odgovornosti za sopstveni život?
Knjiga Poslovica sadrži ozbiljne odlomke o posledicama naglog gneva i nepromišljenosti. Biblija svakako ne izjednačava svaki čin popustljivosti sa dobrotom. Ljubav je sposobna da kaže: „Tu sam za tebe. Ali ovo neću učiniti umesto tebe.”
Ponekad je za osobu mnogo korisnije da iskusi posledice sopstvenih postupaka nego da je bližnji ponovo spasavaju.
6. Ponekad se istina mora izgovoriti
Knjiga Levitska sadrži ove reči: „Ne mrzi brata svog u srcu svom, ukori bližnjeg svog” (Lev. 19, 17).
To je fascinantna kombinacija. Prvo — ne gaji mržnju. Zatim — progovori.
Drugim rečima, biblijska iskrenost ne sme da preraste u želju da se druga osoba ponizi. Moguće je govoriti istinu bez zlobe. Moguće je ukazati na neki postupak, a da se pritom ne uništi ličnost tog čoveka. Moguće je zaustaviti nekoga u nečemu, a da mu se ne želi zlo.
U stvarnom životu, međutim, često se dešava suprotno. Ćutimo kada bi trebalo da govorimo. Puštamo da se razdražljivost u nama gomila. Zatim o toj osobi razgovaramo sa prijateljem, supružnikom ili rođacima sa svima, dakle, osim sa samom osobom sa kojom je trebalo da razgovaramo. I godinama kasnije, taj odnos izgleda kao da između dve osobe stoji zid, iako je sve počelo od jedne jedine, neizgovorene zamerke. Ponekad jedna iskrena primedba, izrečena u pravom trenutku, spasava više nego godine ćutljivog trpljenja.
7. Nemojte zakopavati ono što vam je dato
U priči o talantima, Hristos govori o čoveku koji je od svog gospodara dobio jedan talanat, ali ga je iz straha zakopao.
Nije ga ukrao, niti ga je proćerdao. Jednostavno se uplašio i nije učinio ništa. A upravo to je i suština te priče.
Strah se često krije iza maske opreznosti. Čovek sam sebi govori: „Bolje da ćutim.” „Bolje da samo trpim.” „Bolje da se ne mešam.” „Bolje da ne talasam.”
Zatim prođe deset ili dvadeset godina i odjednom shvate da su zakopavali mnogo više od samog talanta.
Zakopavali su sopstveni život. Ostavili su važne reči neizgovorenim. Ostali su u destruktivnoj vezi. Nisu zaštitili dete. Nisu napustili posao koji su mrzeli. Nisu zatražili pomoć. Nisu priznali istinu samima sebi.
I jednog dana, pravi strah ne dolazi od činjenice da je neko bio nepravedan... Već od pomisli kako su se stvari mogle drugačije odvijati da su samo smogli hrabrosti da naprave taj jedan korak.
To je konačno izgovaranje reči: „Ne. Ne možeš se tako ponašati prema meni.”
Stil/Dzen.ru