- Stara kućna pravila nisu samo praznoverje: mnoga imaju praktičnu i psihološku logiku u svakodnevnom životu.
Ne svađati se na pragu, ne jesti na prozorskoj dasci, gasiti svetlo u praznoj sobi, to su one naizgled neobične zabrane uz koje smo odrasli, slušajući ih od bake gotovo svakodnevno. Kao deca, odbacivali smo ih kao praznoverje koje je lakše poštovati nego se protiv njega buniti. Kada se kao odrasli ljudi preispitamo, otkrićemo da većina njih počiva na zdravoj praktičnoj logici ili na dubokom psihološkom razumevanju ljudskog ponašanja u kući. Nijedno od ovih pravila nema veze sa misticizmom, sva se tiču mehanike svakodnevnog života i funkcionisanja ljudske psihe u okviru porodičnog doma.
Zašto bakina pravila vredi shvatiti ozbiljno
Nije da svako staro praznoverje krije neku skrivenu mudrost prenošenu s generacije na generaciju. Neka su zaista samo ostaci prošlosti vezani za okolnosti koje više ne postoje, nema više peći na drva, osvetljenja pomoću lučeva niti zajedničkih bunara koje je koristilo pet domaćinstava. Međutim, kada se pravilo odnosilo na međuljudske odnose, a ne na fizički raspored u kući, često se pokazivalo kao iznenađujuće delotvorno. Stara kućna pravila retko su bila praćena objašnjenjima, jednostavno bi glasila „ne smeš” i u tome je postojala određena logika, pravilo praćeno dugim objašnjenjem lakše se krši u trenutku razdražljivosti, dok kratka zabrana deluje automatski, poput refleksa.
Pravilo 1. Ne rešavajte svađu i ne mirite se na kućnom pragu
Učili su nas da se, nakon svađe, ne treba pomiriti dok se stoji na ulaznim vratima, trebalo je ući u kuću. Isto tako, nije trebalo ni započinjati svađu na pragu. U staroj kući, prag je više od obične drvene daske. On označava granicu između ličnog prostora i spoljašnjeg sveta, između topline doma u kojem se živi i ulice. Dok stoji na pragu, čovek se fizički nije opredelio ni za jednu stranu, nije sasvim kod kuće, a nije više ni napolju, na ulici. Psihološki gledano, to je upravo stanje u kojem je najbolje izbegavati donošenje odluka ili razgovore o važnim stvarima, nedostaje vam stabilnost, osećate se neprijatno i spremni ste da svakog trenutka odete.
Svađa koja počne na ulaznim vratima gotovo se uvek završi gore od one koja se vodi za trpezarijskim stolom. I sam sam se u to više puta uverio: ako me žustar razgovor zatekne u predsoblju, dok u jednoj ruci držim kaput, ili lupim vratima ili izgovorim stvari zbog kojih kasnije zažalim. Dovoljno je samo napraviti tri koraka u sobu i sesti, pa da napetost sama od sebe popusti, jednostavno zato što vas držanje tela i okruženje više ne podstiču na beg. Danas se ovo pravilo lako može pretvoriti u svakodnevnu naviku, ozbiljni razgovori treba da se vode isključivo u sedećem položaju, nikako na ulaznim vratima, u žurbi ili dok ste jednom nogom već napolju.
Pravilo 2. Ne sedite na stolu i ne zatrpavajte ga stvarima
U seoskom domu, sto nije bio samo komad nameštaja, već gotovo svet prostor, tu se pripremala i zajedno jela porodična hrana, a ponekad su se tu čak i pokojnici prali pre sahrane. Odatle i stroga zabrana sedenja na stolu ili odlaganja kapa, ključeva, novca ili, ne daj bože, stavljanje stopala na njega. Delimično je to bilo pitanje higijene, teže je održavati sto čistim ako se na njega stalno stavljaju stvari koje su bile napolju, a svakodnevno pranje sapunom, kao što to danas činimo, tada nije bilo uobičajeno.
Ali postoji i drugi, manje očigledan razlog. Istorijski gledano, sto je bio jedino mesto u kući gde se cela porodica okupljala istovremeno, svako nepoštovanje iskazano prema njemu automatski se tumačilo kao nepoštovanje porodičnog načina života. Dete kojem je bilo zabranjeno da sedi na stolu zapravo je usvajalo širu pouku, postoje stvari i mesta koja ne pripadaju samo tebi, već svima, i prema njima se treba odnositi s pažnjom. Danas je to doslovno značenje uglavnom izgubljeno, ali osnovna ideja ostaje važeća, sto je i dalje mesto gde se porodica ili zaista okuplja ili u tome ne uspeva, a količina razbacanih papira, uređaja i pošte na njemu mnogo toga otkriva o dinamici u domaćinstvu.
Pravilo 3. Ne metite dok gost ne ode
Ovo je jedno od najjednostavnijih pravila gostoprimstva, dok je gost u kući, ne treba uzimati metlu u ruke a svakako ne treba mesti iza gostovih leđa ili oko njegovih nogu. Razlog nije sujeverje o tome da se „metom tera sreća”, iako su takva objašnjenja postojala. Razlog je jednostavniji i praktičniji. Čišćenje u prisustvu gosta služi kao neverbalni signal da je „vreme za polazak”, a domaćini su to savršeno razumeli. Početi sa čišćenjem poda dok je gost tu ravno je upadljivom gledanju na sat ili širokom zevanju.
To je čin nepoštovanja maskiran u beznačajan kućni posao, lako ga je prevideti, a ipak se odmah oseti. Sličnu pojavu viđamo i danas: kada domaćini počnu da raščišćavaju sto dok razgovor još traje punom parom, gost to odmah shvata kao nagoveštaj i užurbano odlazi, čak i ako je zapravo želeo da ostane duže. Zaključak ostaje isti, ako želite da gost ode, bolje je da to kažete direktno nego da to nagoveštavate metlom, spremanjem sudova ili upadljivim gledanjem na sat, jer se ti signali gotovo uvek doživljavaju mnogo snažnije nego što je nameravano.
Pravilo 4. Ugasi svetlo kada izlaziš iz prazne sobe
Praktična strana ovog pravila je očigledna i ne zahteva posebno objašnjenje, lučeve, sveće, a kasnije i petrolej, trebalo je platiti i održavati, štaviše, ostavljanje plamena bez nadzora u praznoj sobi predstavljalo je stvarnu opasnost od požara. Ipak, ovo pravilo je nadživelo petrolej i prenelo se u doba električne energije i opstalo do danas iz razloga koji prevazilaze puku uštedu novca. Navika da za sobom gasite svetlo predstavlja mali, ali redovan čin preuzimanja odgovornosti za prostor u kojem boravite, čak i kada više niste tu.
Ovde postoji jednostavno psihološko objašnjenje, koje ide dalje od puke uštede struje, takvi mali rituali urednosti obično smanjuju ukupan nivo anksioznosti u domu. Ako imate naviku da „završite sve te sitnice”, gašenje svetala, zatvaranje slavina i vrata, imate manje razloga da se usred dana iznenada setite nezavršenih poslova i osetite nejasnu uznemirenost. U domaćinstvu u kojem niko ne obraća pažnju na takve sitnice, vremenom se gomilaju veći oblici nereda, jer se prag prihvatljivog haosa postepeno spušta za svakog člana porodice.
Pravilo 5. Ne pozajmljuj novac i ne uzimaj ga na zajam uveče
Ovo pravilo se u različitim porodicama formulisalo na različite načine, neki su govorili „ne pozajmljuj nakon zalaska sunca”, dok su drugi upozoravali: „ne vraćaj dug uveče, inače ćeš biti u dugovima cele godine”. Naravno, u tome nema ničeg mističnog, ali praktično zapažanje koje stoji iza toga sasvim je tačno. Do večeri je čovek umoran i ima manje samokontrole i mentalne jasnoće nego ujutru, što se lako može potvrditi ličnim iskustvom, umor gotovo uvek otežava sposobnost racionalnog odlučivanja, posebno kada je reč o finansijama.
Finansijske odluke donete impulzivno na kraju napornog dana često se pokazuju kao nepromišljene, bilo da je reč o pozajmljivanju velike sume novca komšiji samo da biste ga se rešili ili, obrnuto, o ishitrenom odbijanju nekoga kome je zaista trebalo pomoći. Odlaganje razgovora o novcu za jutro ostaje jednostavna, a efikasna strategija, ujutru je lakše trezveno proceniti koliko ste zaista spremni da pozajmite, kao i da li bi taj potez mogao da ugrozi odnos ili vas dovede u nezavidan položaj. Nije tu reč o magiji zalaska sunca, već jednostavno o tome da mozak nije najbolji savetnik u večernjim satima kada je reč o pitanjima koja se tiču vašeg novčanika.
Šta povezuje ova pravila
Ako ova pravila posmatrate zajedno, a ne izolovano, uočava se zajednička logika, većina njih se ne odnosi na samo vođenje domaćinstva, već na način na koji ljudi komuniciraju u zajedničkom, intimnom prostoru. Zato polovina njih i danas važi, iako se izvor svetlosti promenio od drvenih ivera preko petrolejskih lampi do današnje struje, priroda večernjeg umora, neprijatnost stajanja na pragu ostali su nepromenjeni. Uzdržite se od nagoveštavanja gostu da je vreme za polazak, razgovore o novcu ostavite za jutro, i završite dan malim ritualom sređivanja. Nijedna od ovih radnji ne zahteva verovanje u sujeverje, to su jednostavno, vremenom proverene navike za život sa drugima bez nepotrebnih trzavica.