Sa samo 29 godina, već je prošla kroz dva braka, zavisnost, porodične svađe i život bez sigurnog doma. Ali ništa je nije moglo pripremiti za ono što ju je sačekalo nakon rođenja ćerke.
Dok je još bila u porodilištu, dobila je telefonski poziv koji joj je promenio život. Stanodavka joj je saopštila da su njene stvari izbačene u hodnik. Muž, koji je trebalo da dođe po nju i bebu, nije bio u stanju da pomogne.
Ono što se dogodilo narednih dana odvelo ju je na mesto na kojem nikada nije zamišljala da će završiti. Ali upravo tamo počela je da sklapa svoj život iz početka — i da otkriva da neke izgubljene veze ipak mogu biti obnovljene.
Sve je vodilo ka prvom mužu zavisniku
Sa četrnaest godina, osećaš se kao da je ceo svet protiv tebe. Pogotovo tvoja majka. Sada gledam stare fotografije sebe i mislim: Bože, bila sam tako teška. Uvek nezadovoljna, sa prodornim pogledom. Moja majka se jednostavno mešala u moj život, znaš? Nije mi davala nikakvu slobodu.
Svađala se oko cigareta, zahtevala je da budem kod kuće do jedanaest uveče. Posle jedne posebno glasne svađe, jednostavno smo prestale da razgovaramo. Uzela je svoje stvari i otišla kod čoveka, za koga se kasnije udala. A ja sam ostala u domu učenika.
Odavno se razvela od mog oca. Moj tata je umetnik, pravi umetnik: slika i rezbari drvo tako lepo, da ne možete a da mu se ne divite. Ali postoji jedan problem: pije. Da budem iskrena, nije bio baš zainteresovan za naše živote. Ali od njega sam nasledila strast prema kreativnosti.
Crtam koliko se sećam; olovke su mi bile najbolji prijatelji. Posle srednje škole, otišla sam na fakultet, želeći da postanem modni dizajner. Studirala sam tačno jedan semestar, a zatim sam se udala.
Bio je dobrostojeći, i čak i kada smo se zabavljali, razmišljala sam: „Zašto bih studirala?“ Radiću svoje, imaću dovoljno novca, a onda ću završiti školovanje. Na kraju sam napustila fakultet, a moji planovi nikada nisu bili ostvareni.
Na dan našeg venčanja, saznala sam da je moj muž lečen od kokaina. Slomio se i počeo da pije. Šest meseci strašne patnje, pokušavajući da ga ubedim da se leči, sve bezuspešno. Jednog dana sam izašla napolje i, još uvek u farmerkama i majici, pobegla.
Došao je i drugi suprug alkoholičar
...Upoznala sam svog drugog muža, oca moje ćerke, na poslu. Bila je to ona vrsta hemije o kojoj čitate u knjigama. Ljubav na prvi pogled. Brzo smo se zbližili i iznajmili stan na periferiji Moskve. Prelepo me je udvarao, brinuo se o meni i činio me srećnom. Stalno je ponavljao istu stvar:
- Lenka, rodi mi ćerku. Želim ćerku od tebe.
Živeli smo srećno do kraja života skoro dve godine. Lako sam zatrudnela i oboje smo bili presrećni. Već smo izabrali ime - Irina. Ali kada sam bila u porodilištu, moj voljeni... je počeo da pije. Proslavio je rođenje sa prijateljima i nije mogao da prestane.
Ležim u bolničkoj sobi, srećna, čvrsto stežem zavežljaj sa novorođenčetom na grudima. Telefon zvoni. Javljam se - gazdarica: Lena, bacila sam tvoje stvari u hodnik, kaže i spušta slušalicu.
Srce mi je potonulo. Šta se desilo? Šta je uradio? Gazdarica se više nije javljala na telefon. Moj muž je veselo odgovarao na moje pozive, ali mu je glas bio malo nejasan:
- Ne brini, dušo, sve je u redu! Doći ću po tebe sutra, pozvaću taksi!
A i sam je bio potpuno van sebe. U nekom trenutku, ležeći noću na odeljenju i gledajući bebu kako hrče, shvatila sam nešto strašno: nismo imale gde da idemo. Uopšte. Jedini novac koji smo imale bili su dinari u džepu mog ogrtača.
Čekala sam do jutra, otišla na internet i otkucala frazu koja nam je promenila život: „Nigde da idem posle porodilišta sa bebom.“ Pojavili su se linkovi do kriznih centara. Pozvala sam jedan.
Podršku je našla u majci
Sledećeg dana, koordinatorka programa i psiholog su stigli na kapiju bolnice. Bile su to mirne žene sa dobrim očima. Rekle su mi o ovom skloništu gde smo mogle da odemo u najtežim situacijama. Spakovale su naše tri torbe, utovarile nas u auto i sada već godinu dana živimo ovde.
...Kada se Irina rodila, konačno sam ponovo videla majku. Osam godina posle te svađe. Moja majka je ugledna učiteljica, vaspitačica u vrtiću, stroga, ali pravedna osoba. Svih ovih godina, ona je zabrinuta za mene. Saznala je kako sam, gde sam, preko starih poznanika. I strašno mi je nedostajala, plakala sam noću, ali taj glupi tinejdžerski ponos me je sprečavao da okrenem broj.
Sada razgovaramo svaki dan. Za to vreme, moja majka je rodila sina, Mateju. Mog mlađeg brata. Svi pitaju: zašto si u skloništu ako je tvoja majka živa i zdrava? Zato što moja majka živi u stanu svog muža.
Njegovi penzionisani roditelji su tamo, a tamo je i njegova sestra sa njeno dvoje dece. Jednostavno nije fizički moguće da nas tamo smestimo, a moj odnos sa očuhom je hladan.
Mama pomaže koliko može. Često dolaze da nas posete ovde, donoseći bebeću odeću, namirnice i pelene. Ove godine slavimo Novu godinu sa njenom porodicom; iznajmili smo kuću van grada. Bilo je divno: šetali smo šumom, valjali se po snežnim nanosima i igrali se sa Irinom...
Naravno, nedostaje mi Irinin tata. Gledam ćerku kada spava, a knedla mi se pojavi u grlu. Slične su kao dva graška u mahuni. Njen nos, njene podignute obrve.
Muž je sakrio istinu od svoje porodice
Dolazio je u posetu prvih nekoliko meseci. Donosio je pelene i neko već uvelo cveće. Rekao je da je sve u redu, da radi kao utovarivač ili tako nešto, da aktivno traži stan i da će uskoro doći po nas.
A onda sam onjušila vazduh i shvatila da laže. Nije bilo posla, nije bilo stana. Bio je samo miris alkohola i drhtavih ruku. Jednog dana, neposredno pre ulaska u sklonište, oštro sam mu rekla:
Ako zaista ne planiraš da nas primiš i izgradiš život, onda ne moraš ni da dolaziš. Više se nikada nije pojavio...
Njegovi roditelji su znali da očekuju unuku. Deda je došao da je upozna, ali mu je muž rekao da imamo posla i da se ne možemo naći. Nije imao hrabrosti da prizna da moja ćerka i ja zapravo živimo u sirotištu. Onda su moji roditelji zauzeli stav: to je tvoj problem, nećemo se mešati, a nećemo ni pomagati.
Trenutno prolazim kroz svoj najteži period. Prošla je godina topline i sigurnosti, i vreme je da izađem u veliki svet. Tražim rad u smenama - raspored 24/24, ili smenu od 24 sata, kako bi neko mogao da čuva bebu dok sam ja u smeni. Tražim saputnika — majku sa detetom — da delimo dvosoban stan i da se smenjujemo u čuvanju mališana. Ne mogu sama da priuštim kiriju.
Ali moj najveći san je da pokrenem sopstveni posao. Onlajn prodavnicu ručno rađenih poklona. Još uvek imam talenta, a prsti me svrbe da me neko koristi. Pravim prelepe ramove za fotografije od epoksidne smole, šejker kartice i bukete suvog cveća.
Napravila je plan za budućnost
Registrovala sam se na veb-sajtu za rukotvorine i prihvatam pojedinačne porudžbine. Ali da bih ovo radila puno radno vreme, potreban mi je novac za materijal, opremu, mir i tišinu i vreme. A nemam mnogo vremena dok je moje dete malo i stalno zahteva moju pažnju.
Dakle, plan je jednostavan: za sada ću raditi kao kasirka u najbližem supermarketu. Moj raspored se slaže. A uveče, nakon što stavim Irinu u krevet, kuvaću smolu i lepiti veštačke kristale.
Ponekad me devojke ovde u skloništu čudno gledaju. Kažu da sam takav optimista, stalno se smejem. Ali ja jednostavno znam cenu tog mira. Znam kako je roditi se i shvatiti da večeras nemaš gde da spavaš. Sada imamo krov, zidove i toplinu. Ostalo ćemo zaraditi.
Najvažnije je da smo se moja mama i ja ponovo našle. Nedavno mi je donela kutiju mojih crteža iz detinjstva — čuva ih sve ove godine.
Tu su smešne mačke nacrtane markerima i portreti mog tate sa veoma tužnim očima. Pogledala sam ove listove papira i shvatila: krug se zatvorio. Odrasla sam, postala majka i sada sigurno znam da ljubav nije život u istoj kući.
Ljubav je kada imate gde da se vratite, čak i ako ste jedno drugom govorili ružne stvari pre osam godina.
Stil / Dzen