Feliks Dzeržinski je idealnog kandidata sažeo u tri reči: „vruće srce, hladna glava i čiste ruke.“ Zvuči moćno, ali kao smernica za KGB-ovu kadrovsku službu bilo je prilično beskorisno.
Selekcija je bila mnogo složenija. Kandidati su prolazili kroz niz provera u kojima su ponekad odlučivali detalji koji su imali malo veze sa sposobnostima za špijunski posao.
1938: Lov na „degenerike”
Godine 1938, u jeku Ježovljeve čistke, unutar NKVD-a pojavio se jedan priručnik. Njegovi autori bili su inspirisani teorijama italijanskog kriminologa Čezarea Lombroza, koji je razvio popularnu teoriju o prepoznavanju kriminalaca na osnovu oblika lobanje i jagodičnih kostiju.
Sovjetski kadrovici su prihvatili tu ideju i primenili je sa pravim institucionalnim žarom. Sastavili su spisak fizičkih karakteristika koje su automatski isključivale mogućnost ulaska u bezbednosne službe.
Raskol nepca ili zečja usna smatrani su znakom „skrivene rasne agresije”. Neproporcionalno velika ili mala glava bila je pokazatelj „mentalne zaostalosti”.
Prevelika maljavost tela, veliki mladeži i vitiligo tretirani su kao „znaci koji odaju”. Višak prstiju ili srasli prsti smatrani su „genetskim defektom neprihvatljivim za modernu, odgovornu osobu”.
Svako odstupanje od antropološke norme predstavljalo je signal za uzbunu.
Iako je, objektivno gledano, u tome postojala određena logika. Na kraju krajeva, zaposlenima u takvim službama nije u interesu da budu upadljivi i lako zapamtljivi. A svako odstupanje od uobičajenog izgleda previše je upadljivo.
Ipak, brzo su shvatili da ti kriterijumi sami po sebi nisu dovoljni i da uputstva treba precizirati i učiniti složenijim.
Medicinski aspekti: Desetine razloga za odbijanje
KGB je imao propise koji su definisali kakav treba da bude idealan sovjetski pripadnik službe bezbednosti sa medicinskog stanovišta.
Ukratko: morao je biti savršenog zdravlja.
Zaboravite na hronični gastritis: operativni rad podrazumeva zasede, dvadesetčetvoročasovne smene i ishranu iz termosa, a ne poseban režim ishrane.
Kamen u bubregu – isključeno: bubrežna kolika tokom praćenja osobe značila bi neuspeh operacije. Anemija bilo kog porekla – takođe isključena: mozak zaposlenog mora biti optimalno snabdeven kiseonikom u svim uslovima.
Lista zabranjenih dijagnoza obuhvatala je virusni hepatitis, poremećaje sprovođenja srčanih impulsa, dijabetes, oboljenja štitne žlezde – ukratko, sve što bi osobu učinilo makar i minimalno zavisnom od lekova ili posebnog zdravstvenog režima.
Pripadnik KGB-a smatrao se dragocenim državnim resursom: obuka je trajala godinama, a ispadanje iz stroja zbog bolesti u ključnom trenutku tretiralo se kao gubitak za državu.
Zubi su bili posebna stavka.
Nedostatak zuba bio je ozbiljan razlog za odbijanje kandidata. Ne zbog estetike, već zato što je sistem to tumačio kao signal: ta osoba ne vodi računa o sebi. A onaj ko ne vodi računa o sebi, neće moći ni da kontroliše operativnu situaciju. Logika je stroga i sasvim dosledna.
Pa ipak, medicinski filter bio je samo ulaznica. Prava priča počinjala je sa izgledom – ili, tačnije, sa njegovom neupadljivošću.
Princip „sivog moljca”: Lepota je zabranjena
Evo paradoksa koji je teško objasniti onima koji nisu upućeni: KGB nije zapošljavao ljude koji su bili previše zgodni. Niti one koji su bili previše mišićavi. Visok, atletski građen muškarac sa savršenim crtama lica – iz perspektive službenika kadrovskog odeljenja 7. uprave (zadužene za praćenje) – nije predstavljao prednost, već profesionalnu katastrofu.
Žene pamte takvog čoveka. Muškarci gledaju u njega. Njegovo lice se urezuje u sećanje svedoka. A zadatak agenta za praćenje je da se stopi sa gomilom, da postane deo gradskog ambijenta i da postoji tako da meta ne može ni da se seti da li ga je uopšte videla.
Istinit događaj. Kandidat sa fenomenalnim pamćenjem i znanjem tri strana jezika konkurisao je za posao u 7. upravi – u službi za praćenje. Odbijen je. Regruter je otvoreno naveo razlog: „Previše si pametan. U gomili izgledaš kao profesor koji traži svoje izgubljene naočare. Ljudi gledaju u tebe. A nama su potrebni ljudi u koje niko ne gleda.”
Visina ispod 150 cm takođe je predstavljala prepreku. Nemojte misliti da se ovo odnosi samo na patuljaste osobe ili da takvih nije bilo među zdravim, običnim ljudima. Narodni komesar unutrašnjih poslova Nikolaj Ježov bio je visok 151 cm – samo jedan centimetar iznad minimalne visine. Prosečna visina sovjetskih muškaraca tridesetih godina prošlog veka iznosila je 164 cm.
Idealan izgled za KGB bio je „srednjoevropski”. Bez upadljivih noseva, neobičnih očiju ili usana koje se lako pamte. Lice koje um ne može da uhvati jer nema za šta da se „zakači”. Telo nije smelo da bude distrofično, ali ni građeno kao kod bodibildera: tajni agent je morao ubedljivo da odigra ulogu inženjera ili knjigovođe, a ne trenera boksa.
Tetovaže su bile strogo zabranjene. U sovjetskoj tradiciji, tetovaža je označavala ili zatvorsku kaznu ili vojničku smelost, a za profesionalnog oficira u centrali, obe opcije su bile podjednako neprihvatljive. Vidljivi ožiljci i veliki mladeži takođe su vodili direktno u fasciklu sa odbijenim kandidatima.
Istinit događaj: početkom osamdesetih godina, jedan perspektivni oficir granične službe, kandidat za elitnu jedinicu, odbijen je zbog sićušne tetovaže na zglobu na kojoj je pisalo „GSVG” (Grupa sovjetskih snaga u Nemačkoj). Napravio ju je tokom služenja vojnog roka, iz mladosti i gluposti. Nikakve ratne zasluge nisu mogle da pomognu. Tetovaža je upadljivo obeležje. Upadljivo obeležje je neprihvatljivo.
Peta kolona i nacionalno pitanje
Sovjetski Savez je zvanično proklamovao ravnopravnost naroda. KGB je tu proklamaciju tiho zanemarivao.
Postojao je nezvanični spisak etničkih grupa čijim je pripadnicima pristup obaveštajnim službama bio gotovo potpuno zabranjen. Jevreji nisu primani još od kraja četrdesetih godina – sumnje u „dvostruku lojalnost” i rođaci u Izraelu ili Sjedinjenim Državama automatski su kandidata činili nepoželjnom osobom (*persona non grata*).
Čak je i jedan roditelj jevrejskog porekla često predstavljao nepremostivu prepreku. Kada je reč o krimskim Tatarima, Čečenima, Ingušima, Kalmicima i Karačajevcima – sećanje na deportacije i etiketa „izdajničkih naroda”, koja im je pripisana tokom ratnih godina, uticali su na kadrovsku politiku decenijama nakon Staljinove smrti.
Nemci, Finci, Grci, Korejci, Poljaci – svi koji su imali „matičnu” državu van sovjetskog bloka – smatrani su potencijalnim izvorima problema.
Istinita priča. Vrhunski diplomac tehničkog fakulteta odbijen je za rad na odeljenju za kriptografiju zbog svog dede po majci, koji je bio Grk. Deda je poginuo na frontu braneći SSSR. Ali Grčka je bila članica NATO-a. Ta „grčka veza” smatrana je faktorom rizika. Logika sistema nije pravila izuzetke čak ni za pale heroje.
Idealan kandidat bio je etnički Rus rođen u RSFSR-u, iz radničke ili seljačke porodice, čiji preci tokom rata nisu živeli na okupiranim teritorijama.
Uporedo je funkcionisao i partijski filter. Oni koji nisu bili članovi partije nisu primani: za mlade je članstvo u Komsomolu uz aktivan angažman bilo obavezno, dok se od starijih kandidata zahtevala partijska knjižica KPSS-a.
Preporuke su davala dva ili tri partijska člana sa značajnim stažom, uz potvrdu aktivnog službenika ili veterana bezbednosnih službi. To je stvaralo poseban sistem klanovske odgovornosti: ako bi se štićenik pokazao kao izdajnik, mentor bi za to platio gubitkom čina.
I tek nakon svega toga na red je dolazila psihologija. Najzanimljiviji deo.
Dvanaestominutni test: Psihologija u KGB-u
Psihološka selekcija u KGB-u bila je napredna za svoje vreme.
Osnova je bio SMIL, sovjetska adaptacija američkog testa MMPI. Stotine pitanja na koja se odgovaralo sa „da” ili „ne” rezultirale su detaljnim psihološkim profilom.
Procenjivani su depresija, histerija i paranoja, a rezultati koji su ukazivali na njih bili su osnov za trenutno odbacivanje kandidata. Posebna pažnja posvećivana je skali psihopatije: antisocijalne osobe, bez obzira na inteligenciju, smatrane su opasnim po sam sistem.
Kratki orijentacioni test sprovođen je uz strogo poštovanje vremenskih ograničenja. Trajao je dvanaest minuta, zadaci iz matematike smenjivali su se sa onima iz lingvistike, a vrsta zadataka menjala se bez prethodne najave.
Psiholozi su tokom testa pratili ne samo rezultate već i ponašanje učesnika: ko je paničio, ko je počeo da pravi greške, a ko je ostao potpuno pribran. Upravo su ti poslednji postali okosnica organizacije.
Lušerov test boja pomogao je da se otkriju stvari koje kandidat možda nije ni svestan: visok nivo anksioznosti, skrivena agresija i unutrašnji konflikti. Podsvest je teže prevariti nego upitnik.
Testiranje na poligrafu takođe se primenjivalo prilikom provere kandidata za posebno osetljive položaje. Tražili su se skriveni alkoholizam, netradicionalna seksualna orijentacija (što je u SSSR-u bilo krivično delo i smatralo se pogodnim sredstvom za vrbovanje od strane neprijatelja), sklonost ka kockanju i kontakti sa strancima.
KGB je stvarao idealnog operativca. Fizički izdržljivog – to su garantovali lekarski pregledi. Podesnog za kontrolu – psihološki testovi su eliminisali nepokorne. Lojalnog – provere partijske pripadnosti i prošlosti odbacivale su one sumnjive. Sve u svemu, tako se dobijao zaposleni koji je bio maksimalno efikasan unutar sistema, a često bespomoćni izvan njega. I stoga, u velikoj meri zavisni od njega.
Stil / Dzen