- Šejla Džojs tvrdi da ju je majka kao dete uvela u Opus Dei, gde je godinama radila bez plate i trpela bolne rituale i strogu kontrolu.
- Kaže da je sa 16 godina preseljena u centar Lismulin, a do 22. godine bila je iscrpljena, izolovana i često razmišljala o samoubistvu.
Kada je Šejla Džojs napunila deset godina, dobila je prvi rođendanski poklon u životu. Nije to bila Barbika niti nova haljina, već odlazak u lokalnu školu kuvanja.
Bila je uzbuđena jer je to bio prvi put da je negde otišla sama sa svojom majkom Meri. Bio je to beg iz hladnog bungalova sa četiri spavaće sobe koji je delila sa roditeljima i još petnaestoro braće i sestara, u siromašnom predgrađu Drogede, oko 50 kilometara severno od Dablina.
Kada su stigle, grupa „prelepih žena“ odvela ju je u besprekorno čistu kuhinju, rekla joj da je „posebna“ i obasula je sveže ispečenim hlebom, pecivima i kolačima – poslasticama nezamislivim za devojčicu čija porodica jedva da je mogla da priušti osnovne namirnice.
Ono što je izgledalo kao najlepši poklon pretvorilo se u noćnu moru
Šejla gotovo nije mogla da poveruje koliko je srećna. Međutim, topao doček koji je tog decembarskog dana 1979. godine doživela u školi kuvanja bio je, kako danas tvrdi, samo zlokobna fasada.
Daleko od toga da joj je to mesto pružilo utočište od sumornog porodičnog života, ono je postalo prvi korak ka tome da postane ono što danas opisuje kao „robinju“ tajnovite katoličke organizacije Opus Dei.
Čin pokore
Prošlo je više od tri decenije otkako je pobegla, ali Šejla i dalje na telu nosi ožiljke koje joj je ostavio cilicijum – metalna traka sa šiljcima koju je, kako tvrdi, bila primorana da nosi dva sata dnevno kao čin pokore.
Šiljci su joj se usecali u butinu poput bodljikave žice, ostavljajući niz vidljivih izbočina koje su i danas svedočanstvo sedam godina njenog tihog služenja u konferencijskom centru Lismulin, koji se nalazi pored škole kuvanja, skriven među drvećem u zabačenom seoskom području, oko pola sata vožnje od Drogede.
Rečeno joj je da je njen životni poziv da bude „pomoćna numerarija“ – što je, prema njenim rečima, u suštini značilo da bude kućna pomoćnica.
Šejla je radila sedam dana nedeljno. Svakog jutra ustajala je u šest sati, ljubila zemlju i izgovarala „Serviam“, što na latinskom znači „Služiću“.
A služila je, kako kaže, u punom smislu te reči.
Rad od jutra do mraka i dva i po sata molitve dnevno
Njen dan sastojao se od iscrpljujućeg niza obaveza: posluživala je doručak, čistila sobe gostiju, prala njihovu odeću, posluživala ih za ručkom i večerom, sređivala kapelu i prala svešteničke odežde.
Svakoga dana morala je da se moli dva i po sata, a u krevet je odlazila tek u deset uveče, kako bi se sledećeg jutra probudila i ponovila čitav iscrpljujući ciklus.
Pomoćnicama je bilo dozvoljeno da svoje porodice viđaju samo jednom godišnje.
Za Šejlu u tom neplaćenom, mukotrpnom radu nije bilo nikakvog božanskog nadahnuća. Ona ga danas opisuje kao psihološko mučenje koje ju je dovelo do toga da razmišlja o nezamislivim načinima da iz njega pobegne.
– Postojalo je pravilo prema kojem biste, ako biste bili silovani, automatski bili izbačeni – kaže ona.
– Sećam se da sam pokušavala da shvatim kako bih mogla sebe da izložim takvoj situaciji.
Kako će se kasnije pokazati, čak ni to nije bila najdrastičnija mogućnost o kojoj je razmišljala.
„Kako su mogli tako nešto da urade detetu?“
Danas ima 56 godina, majka je dvojice sinova, razvedena je i još živi u Droghedi.
Na razgovor je došla elegantno obučena u pantalonsko odelo. U njenoj dnevnoj sobi upadljivo nema religijskih slika i predmeta kakvi se često mogu videti u katoličkim domovima, a jasno je da joj ponovno proživljavanje svega što joj se dogodilo veoma teško pada.
Odlučila je da govori jer ju je, kako kaže, razbesnelo ono što je pokazala nedavna istraga lista „Daily Mail“ o Opusu Dei – posebno činjenica da se, prema njihovim nalazima, tako malo promenilo u jednoj od najkontroverznijih katoličkih organizacija.
Opus Dei osnovao je 1928. godine španski sveštenik Hosemarija Eskriva, koji je kasnije bio optuživan za podršku krvavoj diktaturi generala Franciska Franka.
Organizacija uči da se svetost može dostići kroz svakodnevne, naizgled obične životne zadatke. Sam naziv Opus Dei na latinskom znači „Božje delo“.
Sa gotovo 100.000 članova širom sveta, među kojima je oko 500 u Velikoj Britaniji i 4.400 u Sjedinjenim Američkim Državama, organizacija već dugo odbacuje način na koji je predstavljena u bestseleru Dena Brauna „Da Vinčijev kod“ iz 2003. godine.
Tvrdnje da je reč o zlokobnoj, osvetoljubivoj i nasilnoj sekti nazivaju „zlonamernom besmislicom“.
Međutim, poslednjih godina organizacija se suočila sa zastrašujućim optužbama za zlostavljanje žena širom sveta, a novinar „Maila“ je tokom istraživanja u Velikoj Britaniji pronašao pojave koje, kako navodi, uznemirujuće podsećaju na distopijski roman Margaret Atvud „Sluškinjina priča“.
Mlade žene kuvaju i čiste muškarcima koje ne smeju ni da vide
Uticaj Opusa Dei seže čak i do britanskih univerzitetskih kampusa, a organizacija, prema navodima novinara, privlači ranjive mlade žene u centre poput Lakefield Hospitality Collegea, škole ugostiteljstva povezane sa organizacijom, smeštene u bogatom Hempstedu na severu Londona.
Novinar koji se predstavio kao potencijalni student saznao je da tamo živi mala grupa devojaka koje su se obavezale na doživotni celibat i odrekle svojih profesionalnih ambicija kako bi radile kao kućne pomoćnice u obližnjem Netherhall Houseu, muškom studentskom domu kojim takođe upravlja Opus Dei.
Kao što je svojevremeno radila Šejla u Lismulinu, ove često veoma obrazovane mlade žene kuvaju, čiste i peru veš studentima i sveštenicima koji tamo žive.
Istovremeno im je zabranjeno da sa njima razgovaraju ili čak da budu viđene u njihovom prisustvu, osim kada ih poslužuju za stolom.
Ranije tog meseca objavljeno je da je Pedro Baljester, nekadašnji stanovnik Netherhalla i član Opusa Dei, predložen za kanonizaciju.
Student hemijskog inženjerstva iz Mančestera predložen je zbog vere i hrabrosti koje je pokazao tokom borbe sa karcinomom karlice, od kojeg je 2018. godine preminuo u 21. godini.
Na sajtu Opusa Dei posvećenom njegovoj mogućoj kanonizaciji mogu se pronaći brojne priče ljudi koji tvrde da ih je njegova priča nadahnula ili da veruju da je uslišio njihove molitve.
Za žene koje su nekada živele kao pomoćne numerarije posebno je uznemirujuća pomisao da bi njegova kanonizacija mogla da privuče još novih članova organizaciji za koju tvrde da ženama namenjuje izrazito podređene uloge.
– Brinem za te devojke – kaže Šejla, koja je godinama išla na terapiju, ali je i dalje potisnula veliki deo onoga što joj se dogodilo.
– Nisam sigurna da bih mogla da obradim sve to, naročito kada pomislim na svoja dva sina. Bila sam dete kada sam prvi put otišla u tu školu kuvanja. Kako su mogli da urade detetu ono što su uradili meni - govorila je za "Djeli mejl".
Majka ju je odvela u organizaciju
Njena sećanja su još traumatičnija zbog saznanja da je upravo njena majka bila osoba koja ju je, kako Šejla smatra, predala ljudima koji će je kasnije iskorišćavati.
Dok njen otac Pedi, siromašni farmer koji se teško borio da izdržava porodicu, nikada nije pripadao Opusu Dei, njena majka Meri bila je jedna od takozvanih „supernumerarija“ – članova koji ne žive u ustanovama organizacije, već u sopstvenim domovima.
– Svi članovi imaju duhovnu obavezu da dovode nove članove, a ona je za to koristila sopstvenu decu – kaže Šejla.
– Moj otac je vođenje kuće i brigu o deci prepustio majci. Ili ga nije bilo briga šta će se sa nama dogoditi, ili jednostavno nije obraćao pažnju. A možda je bilo i jedno i drugo.
Kao desetogodišnjakinja jedva je čekala subotu
Šejla je bila sedmo dete u ogromnoj porodici Pedija i Meri i u početku se radovala odlascima u školu kuvanja svake subote.
Naročito joj je prijala pažnja koju su joj poklanjale pomoćne numerarije.
– Verovatno su imale samo 18 ili 19 godina, ali za mene su bile odrasle žene, a nisam bila navikla da mi odrasli poklanjaju pažnju.
– Okruženje je bilo prijatno, sve je bilo čisto i delovalo je gostoljubivo. Ni na to nisam bila navikla. Govorimo o velikom siromaštvu, pa čak ni hrana nije uvek bila dostupna, a nismo imali ni grejanje. Zato je odlazak na toplo mesto gde bi neko pravio kolače za nas delovao veoma posebno.
Kako su nedelje prolazile, pomoćne numerarije počele su ozbiljnije da rade sa devojčicama.
Svaka je dobila karticu sa slikom osnivača Opusa Dei Hosemarije Eskrive, uz sugestiju da bi trebalo da mu se mole.
Održavani su i časovi na kojima su učile katihizis – osnove katoličke vere.
Ti susreti održavali su se svake subote sve dok Šejla nije napunila 14 godina.
„Rekli su mi da me Bog želi tamo“
– Tada su pojačali pritisak. Dodelili su mi jednu pomoćnu numerariju koja je počela mnogo intenzivnije da razgovara sa mnom i govorila mi je da imam poziv i da Bog želi da ovo bude moj život.
– Počela sam da osećam da sam zarobljena, ali sam mislila da, ako im moja majka veruje, možda bi trebalo i ja.
Dok su njene prijateljice otkrivale čari školskih igranki i izlazaka u grad, Šejla je čitave dane provodila radeći u konferencijskom centru, dok je noću brinula o mlađoj braći i sestrama.
Kada je imala 15 godina, majka ju je ispisala iz škole neposredno pre nego što je trebalo da polaže ispite.
Prema Šejlinim tvrdnjama, organizacija je podsticala takve odluke kako bi ženske sledbenice ostale neobrazovane, izolovane i potpuno zavisne od njenog učenja.
Godine 1985, kada je Šejla imala 16 godina, majka joj je rekla da za nju više nema mesta u porodičnoj kući i da će se preseliti u centar Lismulin za stalno.
Tada je, kako kaže, njena prava noćna mora počela.
Šest godina izvršavala naređenja nadređenih
Narednih šest godina Šejla je svaki dan provodila pod kontrolom starijih članova osoblja, uključujući numerarije – članove koji žive u centrima organizacije, ali rade u spoljašnjem svetu i svoje plate daju Opusu Dei.
Dok su služile za stolom, pomoćnice su nosile uniforme sobarica.
Bilo im je zabranjeno da se obraćaju ljudima koje su posluživale ili čak da ih gledaju u oči, a između posluživanja različitih jela morale su da se kriju iza paravana.
Ako ne bi dovoljno brzo stigle do stola, pozivali bi ih zvonom, a zatim ih ukoravali da su lenje.
Što se njihove hrane tiče, pomoćnice su dobijale ostatke od prethodnog dana.
To je bilo u potpunoj suprotnosti sa nežnošću i pažnjom kojom je Šejla bila obasuta kada je prvi put stigla u školu kuvanja.
Sada su joj nadređeni neprestano govorili da je „ništa“ i terali je da učestvuje u ritualima nanošenja bola sebi koji su predstavljani kao oponašanje Hristovih patnji.
Metalna traka sa šiljcima, hladni tuševi i bičevanje
Pored nošenja cilicijuma, pomoćne numerarije morale su da se tuširaju hladnom vodom, spavaju na podu i udaraju sebe po golim leđima i zadnjici malim bičem koji se naziva „disciplina“.
U početku Šejla nije dobijala nikakvu platu.
Kada je postala starija, dozvoljeno joj je da potroši najviše pet funti – što bi danas vredelo oko 19 funti – na osnovne potrepštine poput higijenskih uložaka.
Do tada je čak i uloške morala da traži od numerarija, koje su ih držale u zaključanom ormaru.
Svaki potrošeni peni morao je da bude zabeležen i prijavljen direktorki centra, pa je ono što je trebalo da izgleda kao finansijska samostalnost zapravo predstavljalo još jedan oblik kontrole.
– To je ropstvo – kaže ona.
– Prisiljavati ljude da rade bez ikakve finansijske nadoknade jeste ropstvo.
Sa 18 godina stalno je razmišljala o samoubistvu
Do svoje 18. godine Šejla je gotovo neprestano razmišljala o samoubistvu.
Ipak, na neki način osećala je i dug prema ljudima za koje danas kaže da su je zlostavljali, jer su je izveli iz siromaštva i pružili joj čistu posteljinu i topao krevet.
– Morala sam da pokušam da sebi oduzmem život na način koji ne bi izgledao kao da je Opus Dei kriv. Bila sam veoma zaštitnički nastrojena prema njima.
– Zato sam razmišljala o izgladnjivanju, anoreksiji. Čak sam istraživala skorbut, prolazila kroz različite scenarije povezane sa hranom koji bi mogli da me ubiju, a da ne izgleda kao samoubistvo.
Iako na vratima nije bilo brava koje bi fizički sprečavale pomoćnice da izađu, one su se, tvrdi Šejla, užasavale posledica odlaska.
– Koristili su zastrašujući, preteći jezik. Govorili bi vam da ćete otići u pakao i biti prokleti. A znali su i da ste zarobljeni jer niste završili nikakvo formalno obrazovanje.
I njena mlađa sestra završila je u istom centru
Iste pretnje korišćene su, prema njihovim tvrdnjama, i da bi u organizaciji zadržali njenu sestru Margaret, dve godine mlađu od Šejle, koja se takođe preselila u Lismulin sa 16 godina.
Danas njih dve žive na svega nekoliko minuta jedna od druge u Droghedi.
Margaret je razvedena, a njen dom ispunjen je fotografijama dvojice sinova i crtežima koje su joj tokom godina pravili.
Šejla i Margaret danas su veoma bliske i stalno razgovaraju.
U Lismulinu je, međutim, druženje između pomoćnica bilo obeshrabrivano.
Od njih se zahtevalo da jedna drugoj daju takozvane „bratske ispravke“ čak i zbog najmanjih prekršaja, poput toga da neko zaboravi da klekne prolazeći pored kapele.
– „Bratske ispravke“ su značile da morate da cinkarite svoje koleginice – objašnjava Margaret.
– To je bio način da vas spreče da se emocionalno povežete, a posle toga ste se osećali užasno.
Stres joj izazvao čir na želucu
Margaret je na kraju dobila čir na želucu zbog stresa, kao i probleme sa cirkulacijom zbog toga što je čitav dan provodila na nogama.
– Donji delovi mojih nogu bili su potpuno tamnoljubičasti, a cilicijum je strašno boleo kada ste naporno radili, klečali i ribali tuševe. Morali ste čvrsto da ga vežete jer ste se plašili da bi mogao da sklizne sa noge dok poslužujete za stolom. Bila sam toliko iscrpljena i izolovana. Nikada nisam viđala porodicu, a sve vreme sam se brinula da li nešto radim kako treba. Nije se čak ni radilo o Bogu. Sve se vrtelo oko učenja osnivača Opusa Dei, kojeg su uzdigli na ogroman pijedestal. Sam posao bio je fizičko zlostavljanje, ali način na koji su kontrolisali vaš um bio je psihičko zlostavljanje - pričala je Margareta za "Dejli Mejl".
Sestre su razdvojene i poslate u različite centre
Pošto nisu imale nikakvo pravo da odlučuju gde će živeti, sestre su na kraju preseljene u različite centre u Dablinu.
Šejla je poslata u ženski dom Rathmore Residence, kojim upravlja Opus Dei, gde je nastavila da obavlja pomoćne poslove za studentkinje i mlade zaposlene žene.
Istovremeno je postajala sve besnija zbog života za koji je osećala da joj je nametnut.
Prema nalazima „Daily Maila“, grupa mladih žena i danas živi i radi u kompleksu Opusa Dei u Londonu, gde kuva i čisti za muškarce koje praktično nikada ne viđa, što je novinar uporedio sa atmosferom romana Margaret Atvud „Sluškinjina priča“.**
Ranije tog meseca objavljeno je da je Pedro Baljester, bivši stanovnik Netherhalla i član Opusa Dei, predložen za kanonizaciju.**
Svake godine molila je da je puste
Svake godine, neposredno pre godišnjeg obnavljanja zaveta, Šejla je molila da joj dozvole da ode.
Kada je napunila 22 godine, ljudi koje ona danas naziva svojim zlostavljačima konačno su joj ispunili želju.
Izbacili su je bez novca i bez doma – pravo u ruke žene koju je smatrala odgovornom za sopstvenu patnju, svoje majke.
– Do tada sam već sedam godina bila u Opusu Dei. Nisam imala ništa. Pozvali su moju majku da dođe po mene. Osećala sam se kao da su me samo ponovo spustili u njeno krilo. Nije rekla ništa, činilo se kao da nema nikakvu reakciju.
Vratila se u porodičnu kuću u Droghedi i pronašla posao u jednom staračkom domu u Dablinu.
A onda je jednog dana primila tihi, gotovo šapatom upućen telefonski poziv svoje sestre Margaret, koja je tada radila u školi ugostiteljstva Crannton u drugom delu grada.
Margaret je dobila zadatak da regrutuje druge devojke
Margaret je tamo bila zadužena da privlači mlade studentkinje u Opus Dei – upravo onako kako je, prema njenim rečima, nekada i sama bila postepeno uvučena u organizaciju.
– Subotom sam išla sa tim devojkama na časove kuvanja, a onda bi me one vodile u pab i odjednom sam počela da se provodim. Bile su tako zabavne.
– Počela sam da vidim kako izgleda spoljašnji svet i da shvatam da postoji mnogo više od života koji sam do tada poznavala.
Bilo joj je potrebno šest meseci da prikupi hrabrost.
Nedugo nakon 21. rođendana sačekala je trenutak kada su ostale pomoćnice otišle na misu i pozvala Šejlu.
Rekla joj je da planira da ode.
– Sačekala me je u pabu na dnu ulice i bila je presrećna. Potpuno je bila uz mene.
"Uradili su sve da me spreče da odem“
Margaret tvrdi da je Opus Dei učinio „apsolutno sve što je mogao“ kako bi je sprečio da napusti organizaciju.
Čak i nakon što je otišla i počela da uživa u samostalnom životu, radeći u bolnici u Dablinu i živeći kod ujaka, tvrdi da su je njeni bivši nadređeni „progonili“.
– Ljudi iz Opusa Dei čekali su me svakoga dana ispred bolnice. Samo su stajali tamo – kaže ona.
– Kada sam rekla ujaku, kupio mi je bicikl kako bih mogla što brže da prođem pored njih. Na kraju sam im rekla da ću pozvati policiju i više se nikada nisu pojavili.
Život nakon odlaska iz Opusa Dei
Nakon što je napustila Opus Dei, Margaret je postala računovođa, dok je Šejla tokom godina radila različite poslove u ugostiteljstvu i ustanovama za negu.
Obe su kasnije prošle kroz nasilne partnerske odnose sa muškarcima, a smatraju da su ih nedostatak samopouzdanja i iskustva iz mladosti učinili lakim metama.
U međuvremenu, tvrde, Opus Dei je nastavio da prati šta rade.
– Naša majka je i dalje članica i koriste je kao izvor informacija, a i dalje pokušavaju da stupe u kontakt sa nama – kaže Šejla.
– Kada sam bila kod kuće za Božić 2023. godine, rekla mi je da neko iz škole kuvanja želi da me vidi. To je, zapravo, bio kraj našeg odnosa.
Kako je Opus Dei odgovorio na njihove optužbe?
Odgovarajući na tvrdnje Margaret i Šejle, Opus Dei je za „Mail“ saopštio da u njihovim optužbama postoje „brojne netačnosti“, ali nije precizirao na šta se tačno te netačnosti odnose.
Naveli su i da im je „iskreno žao ako se neko oseća povređeno ili je imao negativna iskustva tokom članstva“.
Dodali su:
– Pomoćne numerarije su veoma poštovane članice koje pomažu da Opus Dei bude porodica puna ljubavi, u kojoj se o svakome brine i u kojoj je svako voljen.
– Kao katolici, verujemo da svaki posao može biti način da volimo Boga i druge ljude i da je upravo ljubav sa kojom se posao obavlja ono što ga čini vrednijim u Božjim očima.
Šejlu i Margaret posebno zabrinjavaju programi namenjeni tinejdžerkama
Za Margaret i Šejlu takvo tumačenje onoga kroz šta su prošle još je teže da prihvate jer Opus Dei i dalje pokušava da privuče mlade devojke u Irskoj kroz inicijativu „Fearless for Teens 13–16“, koja im obećava „zabavu, prijateljstvo i veru“.
Među aktivnostima koje se trenutno reklamiraju na sajtu nalaze se i kursevi „Kuvanje i liderstvo“ u konferencijskom centru Lismulin.
Navodi se da je njihov cilj da pomognu učesnicama da „zaista otključaju svoj potencijal“ i „postanu najbolja verzija sebe“.
I Margaret i Šejla odlučne su da upozore ljude da se klone škole kuvanja Lismulin i sličnih ustanova.
– To što govorim javno neće pomoći meni – kaže Šejla. – Ali spremna sam da to uradim ako će ove mlade žene zahvaljujući tome biti svesnije u šta se zapravo upuštaju.