- Psiholog Mihail Litvak upozorava da roditelji odrasloj deci ne bi trebalo stalno da daju novac, vreme i rešenja za njihove probleme.
- Među stvarima koje treba izbegavati su i osećaj krivice, uverenje da svet mora biti pravedan i sloboda da raspolažu roditeljskom imovinom.
- Litvak poručuje da roditelji ne treba da prenose ni sopstvene neostvarene snove na decu, već da ih puste da žive svoj život.
Mnogi roditelji tek kada njihova deca odrastu shvate da se odnos između roditelja i deteta ne menja automatski sa godinama. Navika da pomažu, štite, rešavaju probleme i uskaču kada god se pojavi teškoća može da ostane prisutna i onda kada dete postane potpuno odrasla osoba.
Na prvi pogled, takva briga izgleda kao izraz ljubavi. Roditelj želi da olakša detetu život, da ga zaštiti od finansijskih problema, razočaranja, neuspeha ili pogrešnih odluka. Međutim, granica između podrške i preuzimanja tuđeg života veoma je tanka. Kada pomoć postane stalna, ona može da spreči odraslu osobu da razvije samostalnost, odgovornost i sposobnost da se nosi sa posledicama sopstvenih izbora.
Psiholog i psihijatar Mihail Litvak upravo je na ovaj paradoks skretao pažnju, upozoravajući da roditeljska potreba da neprestano "spašava" odraslo dete ponekad više govori o roditeljskoj anksioznosti nego o stvarnoj potrebi deteta.
1. Novac za svakodnevne potrebe
Plaćanje kirije, računa, hrane, goriva i drugih redovnih troškova može biti opravdano u određenim životnim okolnostima, ali ako postane trajni obrazac, odrasla osoba može izgubiti osećaj odgovornosti za sopstvenu finansijsku stabilnost.
Problem nije u tome što roditelj jednom pomogne. Problem nastaje kada odraslo dete počne da računa na roditeljsku pomoć kao na nešto što se podrazumeva.
Samostalnost se razvija upravo kroz suočavanje sa realnim ograničenjima: koliko novca postoji, šta može da se priušti, šta mora da se plati prvo i kako se planiraju budući troškovi. Ako neko drugi stalno uklanja posledice lošeg finansijskog odlučivanja, prilika za učenje postaje manja.
Zato pomoć može biti korisna kada je privremena i jasno definisana, ali dugoročno ne bi trebalo da zameni odgovornost odrasle osobe za sopstveni život.
2. Sve svoje vreme i dostupnost u svakom trenutku
Roditelj koji je uvek spreman da ostavi sve i odmah pritekne u pomoć često veruje da tako pokazuje koliko voli svoje dete.
Međutim, odrasla osoba mora da nauči da određene probleme rešava sama. To uključuje i svakodnevne situacije – bolest, obaveze, organizaciju života, donošenje odluka i suočavanje sa neprijatnostima.
Kada je roditelj dostupan baš svaki put kada dete naiđe na najmanju prepreku, granice između dva odrasla života mogu početi da nestaju. Umesto podrške nastaje zavisnost.
Zdrava pomoć ne znači biti dostupan 24 sata dnevno, već znati kada je zaista potrebno uskočiti, a kada je bolje pustiti odraslu osobu da sama pronađe rešenje.
3. Rešavanje njihovih sukoba i problema
Svađa sa partnerom, neslaganje na poslu, konflikt sa prijateljem ili problem sa komšijom mogu kod roditelja probuditi snažnu potrebu da odmah interveniše.
Ipak, odraslo dete mora samo da nauči kako da razgovara, pregovara, postavlja granice, prihvati kritiku i pronađe kompromis.
Ako roditelj stalno zove drugu stranu, posreduje, objašnjava, pregovara ili pokušava da "ispravi nepravdu", dete ne dobija priliku da razvije sopstvene socijalne i emocionalne veštine.
Roditeljska uloga tada više nije da bude oslonac, već da postane posrednik u životu odrasle osobe. A to je odnos koji dugoročno može biti štetan za obe strane.
4. Krivicu zbog svega što su roditelji učinili za njih
Jedna od najtežih stvari koju roditelj može da "da" odraslom detetu jeste osećaj doživotne krivice.
Rečenice poput "Sve sam uradio zbog tebe", „Sve sam sebi uskratio da bi tebi bilo bolje" ili "Posle svega što sam učinio za tebe" mogu stvoriti osećaj da dete roditelju nešto duguje čitavog života.
Roditeljska žrtva ne bi trebalo da postane valuta kojom se kupuju poslušnost, zahvalnost ili pravo da se upravlja tuđim odlukama.
Odraslo dete ima pravo da izabere drugačiji život, čak i kada se ti izbori ne dopadaju roditeljima. Ljubav koja je uslovljena stalnom zahvalnošću lako prerasta u emocionalni pritisak.
5. Uverenje da svet mora biti pravedan prema njima
Roditelji prirodno žele da zaštite svoju decu od nepravde. Problem nastaje kada pokušavaju da ih zaštite od svake neprijatnosti.
Život odraslih ljudi nije uvek pravedan. Ljudi ponekad pogreše, šefovi mogu biti neprijatni, prijateljstva se završavaju, veze propadaju, planovi ne uspevaju, a trud ne donese uvek očekivanu nagradu.
Odrasla osoba mora da nauči da podnese razočaranje i da se nakon neuspeha ponovo podigne.
Ako roditelj stalno uklanja svaku prepreku sa puta svog deteta, ono može ostati nespremno za trenutak kada roditeljska pomoć više neće biti dostupna.
Prava zaštita zato nije uklanjanje svih problema, već pomaganje detetu da stekne sposobnost da ih samo rešava.
6. Slobodu da raspolažu roditeljskom imovinom
Stan, automobil, vikendica, novac ili druga imovina pripadaju onome ko ih poseduje.
Kada odraslo dete počne da doživljava roditeljsku imovinu kao nešto što mu automatski pripada, granice se polako brišu. Ono što je nekada bilo "mama i tata imaju" može postati "mi imamo", a zatim i "meni pripada".
Zdravi odnosi podrazumevaju poštovanje tuđe imovine, prostora i odluka, bez obzira na to koliko su ljudi bliski.
Roditelj ima pravo da pomogne svom detetu, ali ima pravo i da kaže „ne“. To odbijanje nije nedostatak ljubavi, već postavljanje jasne granice.
7. Svoje neostvarene snove i ambicije
Jedna od najtežih roditeljskih grešaka jeste pokušaj da dete ostvari ono što roditelj sam nije uspeo.
Nerealizovana karijera, neostvareni talenat, fakultet koji nije završen ili životni put kojim roditelj nije krenuo mogu postati očekivanja koja se prebacuju na sledeću generaciju.
Tada dete više ne gradi sopstveni život, već pokušava da ispuni tuđi.
Roditelj može da savetuje, ohrabri i pokaže mogućnosti, ali ne bi trebalo da svoje neostvarene želje pretvara u detetovu obavezu. Svaka odrasla osoba mora imati pravo da otkrije šta želi, čak i kada je njen izbor potpuno drugačiji od onoga što su roditelji zamišljali.
Kako prekinuti obrazac stalnog spasavanja?
Promena ne mora da počne velikim sukobom. Naprotiv, mnogo je zdravije postepeno menjati način komunikacije.
Umesto da odmah nudite rešenje, možete postaviti pitanje: "Šta misliš da bi mogao da uradiš?" ili "Koje mogućnosti imaš?"
Umesto automatskog preuzimanja obaveze, moguće je ponuditi savet, iskustvo ili podršku, ali prepustiti odraslom detetu da napravi sledeći korak.
Važno je i razlikovati pomoć od spašavanja. Pomoć može nekoga osnažiti da sam nastavi dalje. Spašavanje, s druge strane, preuzima problem i odgovornost umesto njega.
Naravno, postoje situacije u kojima je pomoć porodice neophodna – ozbiljna bolest, nesreća, gubitak posla ili druga velika životna kriza. Samostalnost ne znači napustiti dete kada mu je teško. Zdrava granica znači da podrška ne postane trajna zamena za njegovu sopstvenu odgovornost.
Šta je, prema Litvaku, suština problema?
Mihail Litvak je roditeljsku potrebu da stalno rešava probleme odrasle dece posmatrao veoma kritički. Njegova ideja može se sažeti u upozorenju da preterana zaštita ne priprema čoveka za život – ona ga može učiniti zavisnim od zaštite.
U tom smislu, kada roditelj neprestano plaća, rešava, interveniše, odlučuje i sprečava posledice, on možda ne pomaže detetu da postane snažnije, već mu oduzima priliku da tu snagu izgradi.
Zato je ponekad najteži, ali i najkorisniji oblik ljubavi – napraviti korak unazad.
Ne zato što dete više nije važno, već upravo zato što jeste.
Odraslom detetu nije potreban roditelj koji će zauvek hodati nekoliko koraka ispred njega i uklanjati svaku prepreku. Potreban mu je roditelj koji će biti tu kada zaista zatreba, ali koji će istovremeno imati dovoljno poverenja da ga pusti da živi svoj život, donosi odluke, greši, uči i postane osoba koja ume da stoji na sopstvenim nogama.