- Bora Đorđević je preminuo 4. septembra 2024. u Ljubljani, nakon pogoršanja stanja zbog teške upale pluća i dugogodišnje bolesti pluća.
- U poslednjem intervjuu govorio je o HOBP, priznao da je dugo ignorisao upozorenja i rekao da mu je sve teže da izađe na binu.
- Lekar je otkrio da je Bora tokom lečenja u Sloveniji dva puta pokušao da napusti bolnicu, a treći put je morao da potpiše da ga više ne leče ako pobegne.
Vest o smrti Bore Đorđevića 4. septembra 2024. godine zatekla je javnost, iako je legendarni frontmen "Riblje Čorbe" poslednjih godina otvoreno govorio o narušenom zdravlju i sve težem životu sa bolešću. Bora je preminuo u 72. godini u bolnici u Ljubljani, nakon što se njegovo stanje naglo pogoršalo usled teške upale pluća, na već ozbiljno narušeno zdravlje.
Ipak, ono što njegovu poslednju životnu etapu čini posebno potresnom jeste činjenica da je i sam bio svestan da više nema snagu koju je nekada imao. Čovek koji je decenijama bez daha pevao pred hiljadama ljudi, putovao, nastupao i živeo gotovo bez kočnice, u jednom trenutku morao je da prizna da ga telo više ne prati.
U jednom od poslednjih razgovora sa Mirom Adanjom Polak, emitovanom u avgustu 2024. godine, Bora je o svom zdravlju govorio bez ulepšavanja, ali i bez samosažaljenja. Čak je i tada, kao i mnogo puta ranije, uspevao da teške stvari izgovori na sebi svojstven način – sa dozom ironije, crnog humora i svesti o sopstvenoj prolaznosti.
Godinama je živeo sa bolešću, ali nije želeo da uspori
Bora Đorđević godinama se borio sa hroničnom opstruktivnom bolešću pluća, odnosno HOBP, stanjem koje postepeno otežava protok vazduha i može značajno da naruši sposobnost čoveka da obavlja svakodnevne aktivnosti.
Za čoveka čiji je život bio neraskidivo vezan za muziku, nastupe i putovanja, takva bolest predstavljala je posebno težak teret. Pevanje pred publikom zahteva veliki napor, a Bora je vremenom sve otvorenije priznavao da mu je fizički deo nastupa postao mnogo teži nego ranije.
Sam je jednom prilikom opisao trenutak kada je shvatio da njegovo telo više ne funkcioniše kao ranije:
"Verovatno bih se ugasio negde usput da nisam došao u Sloveniju, jer sam suviše divljao. I to ima svojih dobrih strana, ali malo sam preterivao. Shvatio sam to kada su prestali da mi rade pojedini delovi, a nije bilo rezervnih. Nisam odmah reagovao, opustio sam se. Čovek prvo pomisli: ’Teraću dokle mogu’, ne zabrine se uopšte."
U toj rečenici možda se najbolje vidi njegov odnos prema sopstvenom zdravlju – svest da je dugo ignorisao upozorenja, ali i karakter čoveka koji nije umeo lako da se zaustavi.
Supruga Dubravka bila mu je najveći oslonac
U poslednjim godinama života Bora je često isticao koliko mu znači supruga Dubravka, koja je bila uz njega tokom teškog perioda.
Preseljenje u Sloveniju, mirniji način života i podrška koju je tamo imao promenili su, prema njegovim rečima, njegov odnos prema životu. U intervjuu je priznao da je ranije mnogo toga uzimao zdravo za gotovo, dok je kasnije počeo da shvata koliko je važno imati nekoga pored sebe zbog koga vredi pokušavati da se živi što duže.
"Sada znam pored koga sam i ko me voli, i da ima smisla truditi se da potraješ što duže, da bi i ta ljubav potrajala", govorio je Bora.
Njegova priča o Dubravki bila je jedna od retkih tema u kojima je poznati roker potpuno spuštao gard. Čak je i razliku u godinama umeo da pretvori u šalu:
"Bio sam dečkić kada smo se sreli, imao sam 61 godinu. Žao mi je što je nisam upoznao ranije. Deset godina smo zajedno."
Mira Adanja Polak je kasnije zabeležila da je Bora u Ljubljani živeo mirnijim životom, da je prestao da pije i puši i da je uz suprugu pronašao neku vrstu "mirnije luke", iako ni tada nije prestao da stvara, piše i razmišlja o muzici.
Ni bolest nije mogla da ga odvoji od bine
Iako mu je zdravlje sve više otežavalo svakodnevni život, Bora nije želeo da se odrekne onoga što je za njega predstavljalo mnogo više od profesije.
U poslednjem intervjuu otvoreno je rekao da mu je fizički napor potreban da bi uopšte izašao na binu postao ozbiljan problem.
"Teže mi je da se popnem na binu nego da pevam. Posle sam prazan i srećan na neki način jer sam dao sve od sebe. Sviraš zato što voliš, a pare će doći. Kad ne bih pevao, onda bolje da me nema. Ne bi imalo smisla", rekao je tada.
Te reči danas zvuče gotovo kao njegova poslednja poruka publici. Za Boru muzika nije bila samo posao koji je mogao da napusti kada telo više nije moglo da izdrži. Ona je bila deo njegovog identiteta, nešto što ga je održavalo čak i onda kada mu je bilo fizički teško.
Publika mu je, zauzvrat, uzvraćala istom energijom. Govorio je o ljudima koji su prelazili ogromne kilometraže kako bi slušali „Riblju Čorbu“, o fanovima koji su tetovirali znak benda i o osećaju da ga ta ljubav i dalje vraća na scenu.
Njegova poslednja pesma dobila je sasvim drugo značenje
Posebno mesto u njegovim poslednjim danima zauzimaju reči koje je izgovorio pred kamerama Mire Adanje Polak.
Tokom tog razgovora Bora je citirao stihove nove pesme, govoreći da upravo oni opisuju njegovo tadašnje stanje:
"Zaista ne volim to što starim, postajem matora lenština, ne živim, samo životarim, i patim od raznih boleština... Ovde se osećam k'o i svi stranci, dok zadnje dane odrađujem, sve ljude držim na distanci i samom sebi dosađujem."
U trenutku kada je razgovor emitovan, te reči su mogle da se shvate kao još jedan Borin karakterističan spoj ironije i melanholije. Posle njegove smrti, međutim, dobile su mnogo težu i intimniju dimenziju.
Još potresniji bio je trenutak kada je u istoj emisiji izveo pesmu "Oči malog psa". Dok je pevao stihove o odlasku i rastanku, Mira Adanja Polak nije uspela da zadrži suze. Pesma danas zvuči gotovo proročki, iako niko tada nije mogao da zna koliko će brzo njene reči dobiti drugačije značenje.
Poslednji meseci: zdravlje se sve više pogoršavalo
Borin organizam već je bio ozbiljno iscrpljen bolešću kada je početkom 2024. godine bilo jasno da više ne može da živi istim tempom.
Zdravstveni problemi već su ranije uticali na njegove nastupe. Zbog upale pluća i zdravstvenog stanja bio je otkazan i jedan koncert pred Novu godinu, ali se Bora tada oporavio i ponovo govorio o budućim nastupima. Čak je planirao nove koncerte i nastojao da zadrži osećaj da njegov život i dalje ide uobičajenim tokom.
Ipak, kako su meseci prolazili, postajalo je sve jasnije da je borba mnogo ozbiljnija nego što je želeo da pokaže.
Njegovo telo više nije imalo rezervu koju je nekada imao. Svaki napor postajao je teži, a hronična bolest pluća ostavljala je sve manje prostora za oporavak.
Teška upala pluća bila je prelomni trenutak
U avgustu 2024. godine njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršalo nakon teške upale pluća. Završio je u bolnici u Ljubljani, gde su lekari pokušavali da stabilizuju njegovo stanje.
Samo nekoliko dana ranije javnost je mogla da čuje njegov glas u razgovoru sa Mirom Adanjom Polak, u kojem je otvoreno govorio o starenju, bolesti i sve težem životu. U tom trenutku verovatno niko nije mogao da pretpostavi da će to biti jedan od njegovih poslednjih javnih razgovora.
U bolnici se njegovo stanje nastavilo pogoršavati, a poslednje dane proveo je uz medicinsku pomoć i kiseonik.
Lekar otkrio koliko je Bora teško prihvatao bolnicu
O poslednjim danima Bore Đorđevića kasnije su se u javnosti pojavile i potresne informacije njegovog lekara.
Prema njegovim rečima, Bora je tokom lečenja u Sloveniji dva puta pokušavao da napusti bolnicu, dok je treći put morao da potpiše da, ukoliko ponovo ode, lekari više neće moći da ga leče pod istim uslovima.
"Bora je dvaput bežao iz bolnice u Sloveniji, treći put ga naterali da potpiše da ga više ne leče ako pobegne. Prodao je stan u Beogradu, kupio kuću na Avali, nije bio tri dana u toj kući, nije ni stigao da uđe u kuću, tako je odlučio", rekao je doktor za medije.
Ta informacija možda najbolje pokazuje koliko mu je bilo teško da prihvati činjenicu da više nije gospodar svog vremena i svog tela. Čovek naviknut na putovanja, koncerte, druženja i slobodu teško je prihvatao bolničke zidove i ograničenja koja su dolazila sa bolešću.
Lekar je ispričao i da je Bora prodao stan u Beogradu i kupio kuću na Avali, ali da u njoj praktično nije ni stigao da živi. Prema tom svedočenju, u kuću nije uspeo ni da uđe pre nego što je njegovo zdravstveno stanje ponovo postalo ozbiljno.
Prijatelj otkrio kako su izgledali njegovi poslednji dani
Menadžer i Borin veliki prijatelj, Bane Obradović ispričao je kako je izgledala pevačeva borba sa teškom bolešću.
"Jeste mu bilo loše, ali smo se nadali da će se dogoditi čudo. Borio se kao lav, to su nam rekli lekari. Sve što su mu davali od terapija, činilo se kao da mu je bilo potrebno. Iznenadilo nas je sve, iako smo znali dijagnozu. Žao nam je, on je ipak jedna ozbiljna legenda koja je otišla na nebo, i neka ga anđeli gore čuvaju," drhtavim glasom rekao je Bane Obradović i dodao:
"Pluća su bila presudna. U jednom trenutku više nije mogao da diše, i sekret koji se skupljao nije mogao da iskašlje. Tada su morali da ga intubiraju i stave na respirator. Na respiratoru je bio deset dana, lekari su mu davali lekove i infuzije. Govorili su da je stabilan, mada je sve vreme spavao. Stanje naglo pogoršalo i više nije bilo spasa. Preminuo je oko 4 sata ujutru," otkrio je Bane.
Otišao je nekoliko dana kasnije
Bora Đorđević preminuo je 4. septembra 2024. godine u Ljubljani, nakon komplikacija povezanih sa dugogodišnjom bolešću i teškom upalom pluća.
Iza njega je ostala karijera koja je obeležila više generacija, stotine pesama, stihovi koje su ljudi decenijama citirali i glas koji je postao jedan od najprepoznatljivijih simbola domaćeg rokenrola.
Ali kada se danas govori o njegovim poslednjim danima, možda najviše ostaje utisak čoveka koji je, uprkos svemu, pokušavao da živi do poslednjeg trenutka onako kako je umeo – bez mnogo odricanja, sa muzikom kao razlogom za ustajanje, sa humorom kao odbranom od straha i uz osobu koju je u poznim godinama života smatrao svojim najvećim osloncem.
Bora je znao da mu vreme izmiče. Govorio je o tome otvoreno, ponekad kroz šalu, ponekad kroz stihove, a ponekad sasvim direktno. I upravo zato njegove poslednje reči danas imaju posebnu težinu: nisu bile samo stihovi o starosti i bolesti, već svojevrsni zapis čoveka koji je osećao da mu telo više ne dopušta da živi kao nekada, ali koji do samog kraja nije želeo da odustane od onoga što ga je činilo Borom Čorbom.