- Veliki problem počinje da se rešava malim koracima
- Vrlo je bitna jasna definicija problema
- Svako u teškim situacijama bi trebalo da postavi sebi 1 ključno pitanje
Kada se pred nama pojavi veliki životni problem, prva reakcija često je pokušaj da odmah pronađemo konačno rešenje. Misli se ubrzavaju, zamišljamo najgore moguće ishode, a ono što nas muči počinje da izgleda još veće i strašnije. Međutim, psiholozi savetuju da u tom trenutku ne pokušavamo da rešimo sve odjednom.
Prvo što bi trebalo da uradimo jeste da problem jasno definišemo i razdvojimo ono na šta možemo da utičemo od onoga što nije pod našom kontrolom. Tek nakon toga treba da odredimo najmanji konkretan korak koji možemo da napravimo – danas.
Veliki problem najpre treba „smanjiti“
Kada smo pod stresom, problem često posmatramo kao jednu ogromnu i nejasnu celinu. Umesto da kažemo: „Ne znam kako ću rešiti svoju finansijsku situaciju“, korisnije je zapisati šta je tačno najhitnije: „Do petka moram da platim račun, a trenutno mi nedostaje određena suma novca.“
Razlika je ogromna. Prva rečenica opisuje čitav životni problem i izaziva osećaj bespomoćnosti, dok druga predstavlja konkretnu situaciju o kojoj je moguće razmišljati.
Stručnjaci britanske zdravstvene službe NHS preporučuju da najpre utvrdimo da li se suočavamo sa stvarnim problemom koji zahteva praktičnu akciju ili sa brigom zasnovanom na pitanjima poput: „Šta ako se dogodi nešto loše?“
Stvarni problemi mogu se razložiti na korake, dok neprestano razmišljanje o neizvesnoj budućnosti obično samo pojačava uznemirenost.
Postavite sebi samo jedno pitanje
Kada vam se čini da izlaz ne postoji, nemojte se pitati: „Kako da rešim ceo problem?“ Umesto toga, zapitajte se:
„Koji je najmanji korak koji danas mogu da napravim da mi situacija bude makar malo lakša?“
Odgovor može biti veoma jednostavan: da obavite jedan telefonski poziv, zakažete razgovor, prikupite potrebne podatke, pošaljete poruku, zatražite savet ili zapišete moguće opcije.
Cilj prvog koraka nije da ukloni čitav problem. Njegova svrha je da vas pomeri iz stanja bespomoćnosti u stanje delovanja. Kada napravimo jednu konkretnu promenu, situacija više ne deluje potpuno nepomično.
Uzmite papir i podelite ga na dva dela
Na jednoj strani napišite: „Na ovo mogu da utičem“, a na drugoj: „Ovo nije pod mojom kontrolom.“
U prvu kolonu mogu da uđu vaši postupci, odluke, način komunikacije, ljudi kojima možete da se obratite i informacije koje možete da prikupite. U drugoj će se naći tuđe reakcije, događaji iz prošlosti i ishodi koje nije moguće unapred garantovati.
Ovakvo razdvajanje ne znači da odustajete. Naprotiv, ono sprečava da energiju trošite na ono što ne možete da promenite i usmerava vas ka potezima koji zaista zavise od vas. Američko udruženje psihologa takođe preporučuje preispitivanje načina na koji posmatramo stresnu situaciju, oslanjanje na podršku i usmeravanje pažnje na postupke koji mogu da nam pomognu. Američko udruženje psihologa
Ne tražite odmah savršeno rešenje
Jedna od najčešćih grešaka jeste uverenje da moramo pronaći najbolji i potpuno siguran izlaz. Takva potreba može nas potpuno zakočiti, posebno kada ne raspolažemo svim informacijama.
Odvojite pet do deset minuta i zapišite sve mogućnosti koje vam padaju na pamet, čak i one koje vam u početku ne deluju naročito dobro. Zatim procenite prednosti, moguće posledice i ono što vam je potrebno za svaki izbor. Na kraju odaberite rešenje koje je dovoljno dobro da ga isprobate.
Ako ne donese očekivani rezultat, to ne znači da ste propali. Dobili ste novu informaciju na osnovu koje možete da prilagodite sledeći potez.
Kada je potrebno napraviti pauzu
Ako ste veoma uznemireni, iscrpljeni ili uplašeni, nije uvek korisno donositi veliku odluku istog trenutka. Najpre smirite telo: usporite disanje, prošetajte, popijte vodu ili razgovarajte sa osobom kojoj verujete.
Pauza nije isto što i bežanje od problema. Kratko udaljavanje može da smanji emocionalnu napetost i omogući vam da situaciju sagledate jasnije. NHS savetuje usmeravanje na kratak rok i razlaganje obaveza na manje, dostižne celine, jer gledanje predaleko u neizvesnu budućnost lako stvara osećaj preopterećenosti. NHS – suočavanje sa promenama i neizvesnošću
Ne morate sve da rešavate sami
Traženje pomoći nije dokaz slabosti, već jedan od mogućih koraka ka rešenju. Druga osoba može da primeti mogućnost koju vi, zbog straha i pritiska, trenutno ne vidite. U zavisnosti od problema, to može biti član porodice, prijatelj, lekar, pravnik, finansijski savetnik ili psiholog.
Ako vas briga dugo preplavljuje, remeti vam san, svakodnevno funkcionisanje ili izaziva osećaj da više ne možete da se nosite sa situacijom, važno je da razgovarate sa stručnjakom za mentalno zdravlje.