- Stariji komšija u zgradi je bio ozbiljan biznismen
- Zbog loših izbora i tržišta je ostao bez svega
- Sada živi od penzije, rada kao čuvar i pečuraka
Komšija Sergej Vasiljević, svake nedelje ide prigradskim vozom u šumu da bere pečurke. To nije iz zadovoljstva. Suši lisičarke i vrganje, kiseli ih i pakuje u tegle. Zimi je to ozbiljan dodatak njegovoj penziji.
Godine 1995, Sergej Vasiljević je posedovao tri prodavnice, tamnoplavi BMW 525 i stan u centru grada. Sada ima 67 godina. Njegova penzija je 19.480 dinara. Jednom nedeljno ide u prodavnicu Svetofor da kupi namirnice. Razveo se od žene 2003. godine; njegova ćerka živi u drugom gradu, ali je viđa jednom godišnje.
Pomislili bi da je običan penzioner, ali šest meseci kasnije, je komšinica, tetka Vera, ispričala njegovu šokantnu priču.
Mlad je krenuo da se bavi biznisom
Sergej Vasiljević je diplomirao na elektrotehničkom institutu 1981. godine. Deset godina je radio kao inženjer-konstruktor , zarađujući 300 dinara. Uveče posle smene igrao je šah u fabričkom klubu i čitao braću Strugacki.
Godine 1991. shvatio je da je došlo vreme. Dao je otkaz, pozajmio 7.000 dinara od roditelja i otišao u Poljsku. Doneo je dva kofera elektronike - kasetofone, pegle, fenove za kosu. Sve je prodao u roku od nedelju dana, zaradivši četiri inženjerske plate na razlici.
Godinu dana kasnije, imao je kiosk. Dve godine kasnije, malu prodavnicu. Do 1995. imao je tri lokacije širom grada, skladište u industrijskoj zoni, automobil sa vozačem i čuvara sa punim radnim vremenom. Novac je pristizao tako brzo da nije mogao da ga prati.
Seća se kako je svojoj ženi kupio krzneni kaput za 8.000 dolara na Novu godinu 1996. godine – gotovinom, u Moskvi, u prodavnici u Tverskoj ulici. I šta mu je to tada značilo – obična kupovina.
„Mislio sam da je to zauvek“, kaže sada. „Nisam pio, nisam se kockao, nisam trošio novac. Radio sam. Sve sam radio kako treba. Mislio sam, još samo pet godina – i onda mogu da se opustim.“
Radnja se zatvarala jedna za drugom
Prvi udarac bio je neizvršenje obaveza 1998. godine. Sergej Vasiljević je držao svoj obrtni kapital u dolarima, ali je imao dinarske ugovore sa dobavljačima i bankarski kredit. Posle 17. avgusta, dolar je otišao sa 6 dinara na 21, dinar se srušio, a dobavljači su utrostručili cene. U roku od tri meseca, izgubio je dve od svoje tri prodavnice – nije mogao da plati kiriju.
Treću prodavnicu je držao do 2003. godine. Tada su stigli „novi formati“ – veliki lanci. Mala prodavnica pored njih nije imala nikakve šanse. Pokušao je da se preorijentiše ka premium proizvodima, zatim ka specijalizovanijem fokusu, a zatim ka uslugama. Do 2007. godine zatvorio je i tu lokaciju.
2009. godine, koristeći preostala sredstva, otvorio je automehaničarsku radionicu na obodu grada. Trajala je samo četiri godine. Kriza iz 2014. godine ga je konačno ubila - kupci su nestali, kirija je porasla, a oprema je morala da se ažurira.
Sa 50 godina, ostao je bez posla, bez automobila (prodao ga je da bi otplatio dugove) i sa stanom koji je delio podjednako sa bivšom ženom.
„Znate li koja je bila moja najveća greška?“, kaže on. „Nisam diverzifikovao. Sva jaja sam stavio u jednu korpu. Kada su stvari krenule nizbrdo, nisam imao na šta da se oslonim. Moja žena nije radila, nisam imao ušteđevinu - sve je bilo u obrtu. Moja ćerka se iselila. I ostao sam sam sa stanom.“
Plaćao je minimalne doprinose i sada ispašta
Njegova penzija od 19.480 dinara izračunata je na osnovu bodova – za njegovih 10 godina inženjerskog iskustva i zvaničnih doprinosa od 2009. godine. Tokom 1990-ih i 2000-ih, radio je za sebe, plaćajući minimalne doprinose kako bi mu ostalo više za životne troškove.
Tada mu se činilo logičnim. Sada to plaća.
„To je najbolnija stvar“, kaže on. „Devedesetih sam zarađivao novac koji niste mogli ni da zamislite. Mogao sam da potrošim više na večeru za jedan dan nego što sada potrošim na hranu za mesec dana. I šta? Sve je nestalo.
Nije ostalo ni penija u mojoj penziji. A momci u fabrici od kojih sam tada naručivao delove – oni dobijaju penzije od 28.000–31.000 dinara. Devedesetih su zarađivali deset puta manje od mene. A sada žive bolje.“
Radi skraćeno radno vreme kao čuvar parkinga – tri noći nedeljno, 25.000 dinara mesečno. Plus njegova penzija. Pored toga, uzgaja pečurke i ima baštu sa povrćem u svojoj vikendici, što je ostatak iz starog života.
Mudrost koju bi voleo da je ranije znao
Dovoljno za život. Gotovo ništa za lečenje. Nema vremena ni novca za stomatološke radove. Kod zubara ide samo u ekstremnim slučajevima.
„Ne žalim se“, kaže on. „Živeo sam život punim plućima. Imao sam godine kada sam jeo u najboljim restoranima i odmarao u Emiratima kada je malo ljudi tamo išlo. Neki ljudi nikada nisu videli more celog života. Ali šteta je što se na kraju puta nađete u redu u banci da biste podigli penziju, a pored sebe vidite čoveka koji je ceo život proveo strugajući delove na mašini – a ima još mnogo toga.“
Pitao sam ga šta bi sebi rekao 1995. godine kada bi mogao da se vrati. Razmislio je o tome i odgovorio ovako.
„Rekao bih: kupite stanove. Ne samo jedan, već tri ili četiri. Izdajte ih u zakup i zadržite ih. Uložite polovinu svog poslovnog prihoda u nekretnine. Ne u inostranstvu, ne u devize, ne u banke - u stanove. I pošteno plaćajte svoje dugove, kako se i očekuje. Puno radno vreme. Sada bih živeo od penzije od 50.000 i prihoda od iznajmljivanja još sto hiljada. A tada sam mislio da je posao zauvek.“
Dodao je: „A sinovima mojih prijatelja kažem: momci, radite u državnoj službi ili u velikoj kompaniji koja plaća belu platu. Ne upuštajte se u sopstveni posao osim ako nemate rezervni plan. Ja nisam. I evo rezultata.“
Stil / Dzen