- Branko Cvejić, kojeg publika pamti kao Listera iz "Porodičnog blaga", iza sebe je ostavio bogatu karijeru i 57 godina ljubavi sa suprugom Vesnom.
- Vesna se emotivno prisetila njihovog zajedničkog života, njegovih poslednjih dana i poslednjih reči koje su razmenili pre njegove smrti 2022. godine.
Branko Cvejić, legendarni srpski glumac kojeg je publika posebno zavolela kao Listera u "Porodičnom blagu", preminuo je 2022. godine, nakon što je izgubio životnu bitku. Danas bi napunio 76 godina, a njegova supruga Vesna, sa kojom je proveo čak 57 godina, i dalje govori o njemu sa posebnom ljubavlju i setom.
Tri godine nakon njegove smrti, Vesna je u velikoj ispovesti za "Blic" govorila o njihovom zajedničkom životu, ljubavi, njegovoj posvećenosti pozorištu, ali i o poslednjim danima koje je provela uz njega.
"On je obogatio moj život"
Govoreći o suprugu, Vesna je istakla koliko je Branko uticao na njen život i koliko su decenija proveli zajedno.
- On je veliki kulturni radnik, posvećenik. On je obogatio moj život, ja sam dosadni profesor hemije bila na medicinskom fakultetu i bio je njegov život u kom sam ja plivala fantastično. Prosto imam dva života. Mi smo bili 57 godina zajedno. Ove godine idem na Hvar gde smo se upoznali i venčali. Imali smo bogat i ispunjen život. Ne ispunjen novcem, nego zadovoljstvima. To je bila ona vrsta života koja danas više ne postoji - ispričala je ona.
"Kupila sam mu cveće za grob za rođendan"
Branku je 25. avgusta bio rođendan, a upravo tog dana Vesna je otišla na njegov grob. Iako, kako kaže, nije osoba koja često posećuje groblje, tog dana nije mogla da ne ode do mesta gde počiva njen suprug.
- Nisam osoba od groblja, ne idem tamo, ali naravno tog dana sam otišla. Cveće koje sam mu kupila za grob je bilo plameno cveće, na veselje - rekla je Vesna sa očima punim suza. Mi imamo sina i ćerku, imam i unučiće, ali kao da ih nemam, previše su daleko, a ovi ovde beogradski me ne koriste onoliko koliko bih ja mogla da im pružim i koristim, jer deca tvrde da sam ja previše stroga i bilo mi je potrebno da imam decu koju ću da mazim i pazim.
"Supruga glumca je i lepo i ružno"
Vesna se osvrnula i na život uz glumca koji je gotovo čitav svoj život bio neraskidivo vezan za pozorište i Jugoslovensko dramsko pozorište, kojem je bio izuzetno posvećen.
- Supruga glumca je i lepo i ružno, zato što je taj glumac posvećen svom poslu. Moj muž je imao na prvom mestu Jugoslovensko dramsko pozorište koje je gorelo, pa se gradilo, pa su sledeća dva, tri mesta bila ispunjena drugim stvarima, pa tek onda porodica i deca. Decom sam se ja bavila, ona su doktori nauka. Nije mi to smetalo, ali mi sada, kada njega tri godine nema užasno smeta, što ja dalje nisam naučila da živim bez njega. Sada, tri godine kasnije mi je mnogo teže, nego u prvih godinu dana kada mi je bilo sve sveže. Sad znam da je amputirano pola mene. Nedostaje mi u svim trenucima. Voleli smo da primamo goste, bili smo gostprimivi, da idemo po kafanama, da putujemo zajedno. Decom se nismo bavili, on je išao na roditeljske sastanke, a pošto su deca išla u istu školu gde je i on išao, smatrala sam da bi on trebalo njima da se pozabavi. Jednom je bio na roditeljskom i rekao: "Sada sam bio i više nikad", a onda sam ja rekla: "E, ja nikada". Nismo išli ni on ni ja, a deca su se dobro iškolovala.
Branko je učestvovao i u kućnim poslovima
Iako je njegov život u velikoj meri bio posvećen glumi i pozorištu, Branko se, prema Vesninim rečima, nije libio ni kućnih obaveza, a posebno je uživao u odlasku na pijacu.
- Bila je podela poslova kod nas. Subota je bila njegov dan, obožavao je Kalenić pijacu, i tamo je ima čoveka za kobasicu, ženu za jaja, sir. Bio je dosta renesansna ličnost. Mešala sam mu se u posao, davala sugestije. Bila sam njegov veliki kritičar. On je zapravo umro radeći paralelno dve uloge, od koji je jedna bila glavna. On je govorio: “Ne, ja nemam snage za ovo, ne mogu ja to, a ja sam mu rekla: "Jesi li ti normalan, prvi put u životu imaš glavnu ulogu. Nisi igrao ni Hamleta, kralja Lira, ova uloga pisana je za tebe" - govorila je Vesna.
"Došao je sa probe i pozlilo mu je"
Najbolniji deo njene ispovesti svakako je sećanje na poslednje dane Brankovog života i trenutak kada mu se zdravstveno stanje iznenada pogoršalo.
On je došao kući sa te probe, pozlilo mu je, u 11 sati je prevezen u Hitnu pomoć, odakle više nije izašao. Moji bivši studenti su apsolutno sve ulagali da ga održe u životu i izleče. Umro je od sepse, 36 dana kasnije. Imao je on raznorazne operacije, a iz svih tih operacija je izlazio kao pobednik, ali iz ove nije. Svaki dan sam išla kod njega, svi su mi otvarali vrata. Poslednji put kad sam ga videla, on se topio preda mnom. Nije imao nikakav malignitet, ali kao da ju je imao, tako je sve izgledao. Uzela sam njegovu ruku da poljubim, a on se trgao i rekao: "Ja tebi treba da poljubim ruku". To su bile poslednje dve rečenice koje smo razmenili.