Vest o smrti Vedrane Rudan potresla je javnost, posebno čitaoce koji su godinama pratili njen prepoznatljiv književni i novinarski rad, obeležen britkim humorom, otvorenim govorom i spremnošću da bez zadrške piše o temama o kojima se drugi često ustručavaju da govore. Rudan se duže vreme borila sa rakom, a tokom bolesti javno je govorila o svojim iskustvima, strahovima, promenama koje joj je bolest donela i načinu na koji je pokušavala da sačuva svoj karakterističan pogled na život čak i onda kada joj je bilo najteže.
Njena smrt zatvorila je jedno poglavlje, ali iza nje su ostale knjige, kolumne i brojne rečenice koje su godinama izazivale snažne reakcije čitalaca. Vedrana Rudan nikada nije pisala tako da bi se svima dopala – naprotiv, često je namerno birala provokaciju, ironiju i crni humor kako bi otvorila pitanja koja mnogi radije guraju pod tepih.
Jedna od tema kojoj se često vraćala bila je upravo porodica, a posebno odnos majki i njihove dece. U jednom od svojih tekstova govorila je o tome kako je još veoma rano poželela da postane majka, ali i o tome koliko se partnerska ljubav razlikuje od ljubavi prema detetu. Njene misli o majčinstvu nisu bile sentimentalne ni ulepšane, već direktne, ponekad grube i namerno provokativne, zbog čega su mnogi u njima prepoznali sopstvena iskustva.
"Jako sam rano poželjela imati decu", piše Vedrana, te dodaje da nije previše pažnje posvećivala traženju idealnog muškarca jer je tada mislila da su svi isti."U modi su bili visoki mužjaci širokih ramena i krupnih šaka. Većina žena svoju ljubav prema partneru ne doživljava kao nešto što će joj odrediti sudbinu. Više pažnje posvećuju odabiru venčanice nego testiranju budućeg oca svoje dece. Kad se zaj****o, ne čudimo se previše", dodala je ona.
Od zaljubljenosti do roditeljstva
Rudan je kroz ovu misao otvorila pitanje koje je mnogo šire od samog izbora partnera – koliko ljudi, kada ulaze u brak i planiraju porodicu, zaista razmišljaju o tome kakav će njihov partner biti kao roditelj, a koliko su usmereni na zaljubljenost, fizičku privlačnost i predstavu o idealnoj ljubavi.
Po njenom viđenju, ljubav između partnera i ljubav prema detetu ne funkcionišu po istim pravilima. Partnerska osećanja mogu da se promene, čak i onda kada su nekada bila veoma snažna, dok majčinska ljubav prema detetu u očima mnogih žena ostaje prisutna bez obzira na godine i okolnosti.
Objašnjava da je mnogo puta gledala da se strastvene ljubavi pretvaraju u strastvenu mržnju.
"Ljubav ima svoj rok trajanja. Dugačka, bela haljina uvek se može pretvoriti u kratku u kojoj ćeš nekoj nesretnici otići na venčanje. Ti, konačno slobodna, ona pravomoćno osuđena. Ali…Neko nam je rekao, postoji bezuslovna ljubav, postoji večna ljubav, postoji ljubav otporna na oluje, poplave, požare, potrese. Ljubav majke prema svojoj bebi. Bebine godine tu ne igraju nikakvu ulogu. Dok postojiš, ono što si rodila za tebe je beba. Bespomoćno stvorenje sme sve i sve mu je unapred oprošteno", piše Rudan.
Majka daje i kada više nema šta da da
Kaže da jedna majka može da proda ili pokloni ono što je godinama sticala kako bi detetu omogućila bolji život, druga će pozajmiti novac, treća će plaćati račune odraslom sinu ili ćerki, čak i kada sama nema dovoljno za dostojan život. U takvim postupcima često nema osećaja da se nešto gubi – naprotiv, roditelj može verovati da je upravo kroz takvu žrtvu pokazao ljubav.
"Moja prijateljica je ćerki dala kuću pa sebi u sedamdesetoj iznajmila stančić. Ovih je dana vlasnik tera na ulicu jer će garsonjeru da proda. Sama je kriva. Je li „kriva“? Što ako je ljubav između majke i njene mladunčadi nešto veće od života? Druga prijateljica je sinu u kešu platila stan, kupila mu auto, plaća njegove režije, jedva preživljava. To radi za svoj duševni mir. Majka meri svoju sreću veličinom sreće svojih beba", piše dalje književnica.
Da li deca postaju samostalna tek kada majke više nema?
Upravo iz ovakvih primera Rudan dolazi do još provokativnijeg pitanja – da li majke ponekad toliko dugo i toliko snažno štite svoju decu da im ne dozvoljavaju da u potpunosti preuzmu odgovornost za sopstveni život.
Ona ne govori o tome kao o jednostavnom pitanju krivice, već kroz svoju karakterističnu ironiju prikazuje paradoks roditeljske ljubavi: majka želi da detetu bude dobro, ali pritom može da zaboravi da i sama ima pravo na sigurnost, mir i dostojanstven život.
Ključno pitanje, prema rečima Vedrane Rudan, jeste da li bebe mogu da budu srećne dok su majke žive ili to postaju tek kada odu daveži - kako ih naziva u tekstu - koji ih finansiraju?" Tu su i pogrebni troškovi. Bebe su najsrećnije dok stoje na rubu majčinog groba i jecaju u neverici.
Podsetimo, u jednom podkastu je u Hrvatskoj pričala o svom zdravstvenom stanju u kom se našla.
- Imam jako agresivni rak žučnih kanalića koji se retko otkriva. Bila sam na pregledu tri puta i svaki pregled je koštao 1.000 evra u privatnoj klinici. U Hrvatskoj se može operisati ova vrsta raka, a recimo u Americi to još nema. Prvo te zrače i onda se smanjuje rak, pa je hirurgu lakše da ga izvuče, da napravi širok rez. Otišla sam kod hirurga i bio je jako zadovoljan operacijom.
Otkrila je i kakvu sahranu želi
„Tu su i pogrebni troškovi. Bebe su najsrećnije dok stoje na rubu majčinog groba i jecaju u neverici.Organizovala sam svoju sahranu. Platila sam čoveka da moju urnu odveze barkom na otvoreno more i prah istrese u dubinu. Do smrti me žderalo dete, nakon smrti će me gutati ribe. To će mi biti najbolja investicija u životu, oprostite, posle života. J****e! Moje dete voli orade. I nakon smrti ću biti jestiva?“, piše Rudan.
U kojoj odeći želi da je sahrane?
U otvorenom pismu, koje je nastalo u najtežim danima njene borbe sa bolešću, Vedrana je jasno poručila u čemu želi da je sahrane.
Sa prepoznatljivom dozom ironije napisala je: „Neću ja svetog Petra da impresioniram.“
Dodala je da skupoceni Armanijevi komadi sigurno neće imati nikakvu vrednost na „onom svetu“ i da ih zato ostavlja unuci. Istakla je da joj je muž jednom prilikom pokazao najnovije pidžame iz Lidla i da je to jedino u čemu bi mogla otići pred svetog Petra – jednostavno, bez želje da se nameće ili imponuje.
Poruka unuci i životna filozofija
Vedrana je svoje sakoe i odela odlučila da ostavi unuci, sa šaljivom, ali dubokom porukom. Ako jednog dana položi zakletvu kao predsednica zemlje, poručila je da to učini u njenom Armaniju.
„Kad se udaš, moraš imati nešto staro, a kad uđeš u politiku – nešto ukradeno“, napisala je Rudan. Ovim je još jednom potvrdila da njen pogled na život uvek ostaje britak, realan i prožet humorom, pa čak i kada govori o onome što mnogi doživljavaju sa tugom i ozbiljnošću.
Stil / Blog Vedrane Rudan