U noći 15. decembra 1997. godine, izbio je požar u dvospratnoj kući u ulici Harli u naselju Feltonvil u severnoj Filadelfiji. Plamen je bio ograničen na jednu spavaću sobu na spratu. Vatrogasci su ga ugasili za otprilike 10 minuta. Kada se dim razišao, pretražili su sobu.
Nije bilo bebe, niti njenog tela, ničega. U zvaničnom izveštaju o požaru navedena je jedna devojčica, stara oko nedelju dana. Kancelarija medicinskog veštaka zaključila je da je bebu potpuno progutala vatra. Nikada nije izdat smrtni list jer nije bilo tela za sahranu. Zvala se Delimar Vera. Imala je 10 dana, a evo šta niko u toj kući nije znao u noći tog požara. Što nijedan istražitelj ne bi priznao, u šta nijedan komšija ne bi poverovao i što bi sistem godinama odbijao da prihvati.
Delimar nije bila mrtva. Bila je živa. Disala je. Bila je 24 kilometra daleko, preko reke Delaver, u kući u Vilingboru, Nju Džerzi, dobila je novo ime, predata novoj majci i odgajana kao tuđe dete dok je njena prava majka stajala nad praznim krevetcem i vrištala u mrak.
Kako je nestala beba iz kuće zahvaćene požarom
Da biste razumeli šta se dogodilo 15. decembra 1997. godine, morate razumeti svet u kome je Delimar Vera rođena. Filadelfijski kvart Feltonvil nalazi se u severoistočnom kvadrantu grada, gusto zbijena mreža kuća u nizu i prodavnica na uglu, pretežno hispanskog porekla, gde porodice znaju imena jedna drugoj, a krugovi srodstva se preklapaju na načine koji su i uteha i u ovom slučaju zamka. To je ona vrsta kvarta u kome verujete ljudima jer ih poznajete, jer dele vašu krvnu lozu ili vašu crkvu ili vaš kuhinjski sto, i gde se to poverenje, u pogrešnim rukama, može iskoristiti kao oružje.
Luz Kuevas je imala 25 godina. Ona i njen partner, Pedro Vera, već su imali decu zajedno. A 5. decembra 1997. godine, Delimar je rođena, 10 dana pre požara koji će progutati prvo poglavlje njenog života. 10 dana stara, ni dve nedelje na ovoj zemlji.
Luz je opisala te prve dane onako kako to rade sve majke. Težina novorođenčeta na vašim grudima, poseban miris bebine glave, način na koji na trenutak prestanete da dišete kada ih proveravate u mraku, a one su tako mirne da morate da vidite kako im se grudi podižu pre nego što možete da izdahnete.
Ti prvi dani su zastrašujući i sveti u isto vreme. A za Luz Kuevas, to su bili i poslednji dani koje će provesti sa svojom ćerkom u narednih šest godina. Dan pre požara, 14. decembra, u utorak, žena je došla u kuću. Zvala se Karolin Korea. Imala je 41 godinu, krupne građe, daleka rođaka porodice.
Bila je to njena prva poseta kući. Njen automobil je imao problema sa kočnicama, i došla je nadajući se da će Pedro to moći da popravi. Luz je nikada pre tog dana nije srela. Korea je ostala neko vreme, upoznala novorođenče i otišla. Pre nego što je otišla, pomenula je nešto gotovo usput, da se i sama nedavno porodila.
Sledećeg dana, 15. decembra, Korea se vratila. Njen razlog povratka, rekla je da je ostavila torbicu gore. Luz ju je pustila unutra. Korea se popela gore. Zatim se vratila dole. Onda je otišla. Oko 10 minuta kasnije, začuo se glasan pucket sa drugog sprata. Luz je otrčala gore. Ugurala se u bebinu sobu. Krevetac je bio prazan.
Soba se već punila dimom i vrućinom. Provukla je ruke kroz krevetac, posegnula u svaki ugao, sigurna da je Delamar negde tamo. Nije bila. Luz je pokušala da ostane. Dim ju je isterao napolje. Pobegla je iz kuće sa svojom drugom decom, a zatim je stajala na ulici u decembru u Filadelfiji i vrištala za svojom bebom dok su dolazila vatrogasna vozila.
Vatrogasci su pretraživali. Nisu pronašli bebu, nikakve kosti, nikakve ostatke bilo koje vrste. Njihov zaključak je da je požar bio toliko intenzivan da je beba izgorela. Ali evo šta niko nije dovoljno ispitivao u tim prvim danima. Požar je trajao otprilike 10 do 15 minuta. Bio je ograničen na jednu spavaću sobu.
Forenzička nauka je sasvim jasna o tome šta je potrebno da se potpuno unište ljudski ostaci. Temperature preko 370°C koje bi trajale sat vremena ili duže. Požar u spavaćoj sobi je ugašen skoro odmah. Kasnije je potvrđeno da fragmenti kostiju pronađeni na licu mesta nisu ljudski. Nije bilo dokaza da je Delimar Vera izgorela. Takođe nije bilo dokaza da nije. A kada stojite u ruševinama sobe i nema bebe, a svi oko vas traže najjednostavnije objašnjenje, istražitelji koji su ga tražili su prestali.
Luz Kuevas je rekla da je od prve noći rekla vatrogascima da joj je beba nestala pre nego što je požar potpuno ugašen. Komesar vatrogasaca i penzionisani vatrogasni inspektor osporili su tu izjavu. Rekli su da im je rekla da je beba bila u sobi kada je požar počeo. Sukobljeni izveštaji značili su da je jedino pitanje koje je trebalo istražiti, da li je neko mogao da uzme ovu bebu pre ili tokom požara, bilo zakopano ispod zaključka u papirologiji koji je pisao: „Ženska beba stara nedelju dana.“
Nije izdat smrtovnik jer nije bilo posmrtnih ostataka. Ali Delimar Vera je praktično proglašena mrtvom. A žena koja je ostavila tašnu gore je otišla.
Šta radite kada vam ceo svet kaže da je vaše dete mrtvo, a vi ne možete da poverujete u to?
Porodica Luz Kuevas je mislila da je u šoku. Njen brat Evaristo De Hesus će kasnije, tiho, reći da su svi pretpostavili da njena tuga govori. Da um, kada ne može da prihvati istinu o gubitku, ponekad izmisli alternativu. „Mislili smo da je samo traumatizovana požarom“, rekao je. Ali Luz nije izmišljala alternativu. Sećala se činjenice.
Krevelac je bio prazan pre nego što je vatra stigla do njega. Utrčala je očekujući da će pronaći svoju ćerku, a njene ćerke nije bilo tamo. Vatra je bila iza nje. Prozor u sobi je bio otvoren. Čudan detalj. Primetila ga je čak i kroz dim. Čudno u hladnoj decembarskoj noći u Filadelfiji. Ponavljala je to iznova i iznova svakome ko bi je slušao i svakome ko ne bi. Niko nije došao.
U mesecima nakon požara, nastavila je da insistira. Rekla je istražiteljima da veruje da je Delimar odvedena pre požara. Istraga, kakva god da je bila, nije odvela nikuda. Nije postojala nacionalna linija za prijavu nestalih beba proglašenih mrtvima u kućnim požarima. Nije postojao protokol za ovaj konkretan strašni scenario.
I postojala je jedna žena u Vilingboru, Nju Džerzi, koja se vratila kući u decembru 1997. sa devojčicom koju je nazivala svojom. Kerolin Korea je, prema svim izveštajima, bila vidljivo trudna u mesecima koji su prethodili decembru 1997. Njen tadašnji dečko, muškarac po imenu Andre Mur, rekao je da je pritisnuo uvo na njen stomak i osetio udarce.
Rođaci su rekli da im je rekla da se porodila kod kuće 12. decembra, 3 dana pre požara u ulici Harli. A onda, kao da se scenografija sklapa na svoje mesto, vratila se kući sa devojčicom. Njeno ime za dete bilo je Alija Hernandez. Niko nije pomislio da dvaput pogleda.
Osim što se dogodilo mrtvorođenje ili nešto slično. Jer nije postojao bolnički zapis o tome da je Kerolin Korea rodila zdravo dete u decembru 1997. godine. A 1999. godine, Andre Mur, koji tada više nije bio sa Koreom, zatražio je test očinstva. Test je potvrdio da on nije Alijin biološki otac. Otišao je zbunjen.
Detinjstvo daleko, a blizu kuće
Korijevo objašnjenje je ostalo nezabeleženo. Alija, koja je zapravo bila Delimar Vera, odrasla je u Vilingboru, Nju Džerzi, samo 24 kilometra od kuće u Filadelfiji gde je rođena. Upisala se u privatnu školu. Učestvovala je na takmičenjima lepote. Prema svim izveštajima ljudi koji su je poznavali u tim godinama, bila je bistra, lepa, šarmantna devojčica koja nije imala pojma da je ceo njen identitet izgrađen oko krađe.
Zvala je Kerolin Koreu mamom. A Kerolin Korea, koja je imala prethodnu osudu za podmetanje požara iz 1996. godine, kada je zapalila medicinsku ordinaciju u Nju Džerziju kako bi prikrila krađu čekova, odgajala je ovo dete 6 godina.
Dok je 24 kilometra daleko u Filadelfiji, Luz Kuevas je i dalje gledala. I dalje je govorila svima koji su hteli da je slušaju. I dalje je odbijala da tuguje na način na koji su svi oko nje izgleda želeli da ona tuguje. Jer potpuno tugovanje bi značilo prihvatanje nečega što nije mogla da prihvati. Njena ćerka je bila živa. Nije znala kako je znala. Jednostavno je znala.
24. januar 2004. Rođendanska zabava za trogodišnjakinju koju je organizovala Evelin Vera, Pedrova sestra, u svom domu u Filadelfiji. Na listi gostiju bile su i Luz Kuevas i Kerolin Korea. To su bili preklapajući krugovi, ona vrsta čvrsto povezane proširene porodice i mreže prijatelja gde su svi povezani sa svima ostalima sa dva ili tri stepena srodstva ili zajedničke istorije. Kerolin Korea je dovela svoju ćerku, šestogodišnjakinju koju je nazvala Alija Hernandez.
Evelin Vera je odvela dete do Luz. Rekla je, kako će kasnije opisivati svojim rečima otprilike: „Zar Kerolinina ćerka nije lepa?“ Luz Kuevas je pogledala tu devojčicu. Kasnije će pokušati da opiše šta se dogodilo u tom trenutku. To nije bilo sporo prepoznavanje. Bilo je trenutno.
Nešto u njenim grudima što je bilo stegnuto 6 godina iznenada je prestalo. Dete je imalo tamnu kosu, rupice na obrazima, specifičnu krivinu na crtama lica. Izgledala je, rekla je Luz, „baš kao njena porodica. Kao sama Luz, kao što bi Delamar izgledala sa 6 godina.“
„Kada sam je videla“, rekla je kasnije novinarima, „videla sam da je to moja ćerka.“
Htela je da zgrabi dete i pobegne. Zaustavila se jer je znala da joj niko neće verovati bez dokaza. Živela je 6 godina u kojima joj se ne veruje. Tačno je razumela šta se dešava majkama koje iznose ovakve tvrdnje bez dokaza. Tako je pomislila. Rekla je nešto devojčici, nešto o žvakaćoj gumi koja joj se zaglavila u kosi.
Pružila je ruku kao da će pomoći. I u tom pokretu, usred dečje rođendanske zabave okružena ljudima koji nisu imali pojma šta se dešava, iščupala je pet pramenova kose sa glave devojčice, presavila ih u salvetu i stavila u plastičnu kesu koju je imala u džepu. Kasnije je rekla da je znala šta da radi jer je gledala kriminalističke emisije na televiziji.
„Zbog televizije“, rekla je Asošijejted presu, „znala sam da im je potrebna kosa za DNK analizu.“
Otišla je kući sa pet pramenova kose i najvažnijim dokazom u svom životu. Zatim je otišla da pronađe nekoga ko bi je saslušao. Ovo je deo priče o kome se ne govori dovoljno jer čak i u ovom trenutku, čak i kada je Luz Kuevas istupila sa fizičkim dokazima i konkretnim detetom i konkretnim imenom i osudom koja se nije pokolebala 6 godina, prvi odgovor koji je dobila je i dalje bila sumnja.
DNK tekst
Otišla je u kancelariju svog lokalnog državnog predstavnika, demokrate iz Pensilvanije po imenu Anhel Kruz, čiji je okrug pokrivao siromašno, uglavnom hispansko naselje u kojem je živela. Sela je preko puta njega i ispričala mu šta se dogodilo na rođendanskoj zabavi. Pokazala mu je kosu. Kruz je bio skeptičan. Otvoreno je to priznao.
„Ne da joj nisam verovao“, rekao je kasnije za Njujork tajms. „Samo je bilo malo teško za varenje.“ Razmislite šta znači biti u toj sobi, provesti 6 godina govoreći da niste u pravu, biti oplakovan od strane sopstvene porodice, biti odbačen od strane sistema, a sada sedeti preko puta političara koji pokušava da bude ljubazan u vezi sa tim koliko je teško svariti vašu priču.
Kruz je proveo sat vremena sa njom, i nešto u tom satu, njena postojanost, način na koji nikada nije trepnula, apsolutna sigurnost koja nije erodirala tokom 6 godina ignorisanja, ubedilo ga je. Opisao je to kao njenu majčinsku intuiciju. Podigao je slušalicu i pozvao policijsku upravu Filadelfije.
Filadelfija je kontaktirala istražitelje u Nju Džerziju, gde je dete živelo sa Karolin Korea. Pet pramenova kose koje je Luz uzela na zabavi ispostavilo se da nisu upotrebljivi za DNK analizu. Nedostajali su im korenski folikuli koji su potrebni za izdvajanje pouzdanog genetskog profila. Ali do tada su se uključili i organi za sprovođenje zakona. Istražitelji u Vilingboru su dobili nalog za pretres.
Obezbedili su uzorak pljuvačke od deteta. Uporedili su ga sa DNK Luz Kuevas. Čekanje na te rezultate bilo je svojevrsno mučenje, jer je ono što se dešavalo sa obe strane tog čekanja bilo gotovo nepodnošljivo. Luz Kuevas u Filadelfiji, ne znajući da li će rezultati potvrditi ono što je već znala u svojim kostima, ili će je sistem koji je nikada nije shvatio ozbiljno poniziti još jednom.
A u Vilingboru, Nju Džerzi, šestogodišnja devojčica koja je mislila da se zove Alija, koja je mislila da joj je Kerolin majka, koja nije imala pojma da je žena koju je videla na rođendanskoj zabavi osoba koja je patila za njom otkako je imala 10 dana. Rezultati su stigli 1. marta 2004. godine. Poziv je stigao i Luz Kuevas je čula reči koje je čekala 6 godina, 2 meseca i 14 dana. Vrisnula je.
„Vrisnula sam.“ Rekla je kasnije za NBC 10. „Bila sam tako srećna. Ne znam šta da kažem. Da plačem? Znate, jer sam bila u šoku kada su rekli: 'To je vaša ćerka.'“
Aleja Ernandez je bila Delimar Vera. Beba koja je proglašena mrtvom u požaru u kući u Filadelfiji bila je živa. Imala je 6 godina. Bila je u Nju Džerziju i vraćala se kući.
Dan nakon potvrde DNK, 2. marta 2004. godine, Karolin Korea se predala policiji Filadelfije u odeljenju za posebne žrtve na kampusu Episkopalne bolnice. Pratio ju je njen advokat. Optužena je za otmicu, podmetanje požara, napad, prikrivanje mesta boravka deteta i ometanje starateljstva nad detetom.
Hapšenje je dospelo u međunarodne vesti u roku od nekoliko sati. Priča je imala sve što mediji traže. Mrtva beba koja nije bila mrtva. Majka koja nikada nije prestala da veruje. Šest godina ukradenog života. Do kraja te nedelje, slučaj je bio pisan u novinama na više kontinenata. A usred svega ovoga bila je šestogodišnja devojčica koja još nije razumela šta se dešava sa njenim svetom.
Ukradeno detinjstvo
Kada su vlasti došle da odvedu Delimar, jer joj je to sada ponovo bilo ime, Delimar, a ne Aleja, ona je vrištala. Plakala je. Nije razumela zašto je odvode od žene koju je poznavala kao majku, od dece za koju je verovala da su joj braća i sestre, od jedinog doma koji je ikada poznavala.
Pre nego što je odvedena, Kerolin Korea ju je pogledala i rekla: „Zbogom.“ Samo to. Zbogom. Delimar je privremeno smeštena u hraniteljsku porodicu jer je to zakon zahtevao, jer je sudovima bilo potrebno vreme da obrade starateljstvo pre nego što bi mogla biti vraćena Luz i Pedru. Provela je dane u kući stranca u Nju Džerziju dok je pravni aparat rešavao ono što je DNK već utvrdio.
5. marta, sud je dodelio zakonsko starateljstvo i Luz Kuevas i Pedru Veri. 8. marta, Luz je otišla u kancelariju za porodične usluge u okrugu Berlington, Nju Džerzi, i pokupila svoju ćerku. Dovela ju je kući kroz zadnja vrata svoje kuće na severoistoku Filadelfije, brzo štiteći dete od štampe.
Unutra se okupila mala porodica. Bez kamera, samo ljudi koji su gledali Luz kako odbija da odustane 6 godina, konačno gledajući kako ulazi kroz vrata sa detetom za koje nikada nije prestala da veruje da je živo. Kada je Delimar prvi put srela Luz na način koga se svesno sećala, advokati prisutni na sastanku su kasnije opisali šta se dogodilo.
Devojčica se sakrila ispod stola, a zatim je iskočila. Rekla je: „Iznenađenje.“ Luz ju je pitala da li zna ko je ona. Delimar ju je pogledala i ona je rekla: „Ti si moja majka.“ Popela se u Luzino krilo, zagrlila je i sedela tamo. Šest godina praznoće, a onda više ne.
Šta je bilo sa Kerolin Korea?
Istina o tome šta se dogodilo u toj kući u ulici Harli komplikovanija je nego što je bilo koja strana želela u potpunosti da shvati.
Advokati odbrane na ročištu za izricanje presude tvrdili su da je Korea patila od prepoznatog psihijatrijskog stanja, dokumentovanog fenomena koji se ponekad naziva pseudocijeza ili lažna trudnoća, u kojem je verovanje žene da je trudna toliko snažno da njeno telo ponekad proizvodi fizičke simptome, nadutost stomaka, prestanak menstruacije, čak i fantomske pokrete fetusa. Tvrdili su da je ona zaista na nekom nivou verovala da je dete njeno, da ju je volela, i postoje dokazi koji ukazuju na to, barem delimično.
Karolin Korea se činila višestrukim svedocima u mesecima pre decembra 1997. godine vidljivo trudna. Njen dečko Andre Mur rekao je da je pritisnuo uvo na njen stomak i osetio pokrete. Članovi porodice verovali su da je trudna. Rekla je ljudima da se porodila kod kuće 12. decembra, 3 dana pre požara u ulici Harli. Izgleda da je možda doživela mrtvorođenje ili kasni pobačaj negde u tom periodu, i da kada se sledećeg dana vratila kući sa devojčicom i predstavila je kao Aliju Hernandez, ljudi oko nje nisu imali razloga da joj ne veruju.
Ali ovde se odbrambeni iskaz raspada pod sopstvenom težinom, jer ono što je Kerolin Korea uradila nije bio čin žene u zabludi koja se našla kući sa tuđom bebom u psihotičnom napadu. Ono što je uradila bilo je proračunato kroz vreme. Posetila je ulicu Harli dan pre požara, prvi put kada je ikada bila u toj kući, i upoznala je novorođenče. Procenila je. Vratila se sledećeg dana sa pričom o zaboravljenoj tašni. Otišla je gore. Istražitelji koji su kasnije rekonstruisali vremensku liniju verovali su da nije delovala sama, da je dete u krevetiću na spratu uklonjeno dok je Korea očigledno još uvek bila dole, što ukazuje na koordinaciju, a ne na impuls. A onda je otišla.
A onda je požar izbio. Čak i ako je požar bio slučajan, a izgleda da jeste, izazvan istrošenim kablom grejalice, zbog čega je optužba za podmetanje požara na kraju odbačena. Okolnosti koje su okruživale uklanjanje te bebe nisu bile slučajne. Neko se popeo gore do tog krevetića i izvadio iz njega bebu staru 10 dana dok je njena majka bila sprat ispod.
I Kerolin Korea se vratila kući sa ćerkom. Odgajala je Delimar kao Aliju šest godina. Upisala ju je u privatnu školu. Prijavljivala ju je na takmičenja lepote. Izgradila je život oko nje. I, sudeći po svemu, pružila joj je praktična materijalna iskustva zbrinutog deteta. Kakva god da je bila Koreina psihologija i u šta god da je zaista verovala, ona je tom detetu pružila stabilnost, rutinu i normalnost. I sve je to radila dok je druga majka stajala u ispraznijenoj spavaćoj sobi pokušavajući da shvati gde je njena ćerka nestala.
U februaru 2005. godine nije se izjasnila krivom povodom ottućnice za otmicu i mešanje u starateljstvo nad decom. Stojeći pred sudijom Pamelom Dembe na izricanju presude tog septembra, Korea se izvinila, ali ne na način koji sugeriše kajanje. Izvinila se zbog onoga što je nazvala zabunom. Tvrdila je da joj je Pedro Vera dobrovoljno dao bebu. I rekla je, u najtišoj, razarajućoj rečenici celog ročišta: „Volela sam je kao svoju. Zaista sam verovala da je moja.“
Sudija Dembe se nije dala potresti. Nazvala je Koreine postupke zaista monstruoznim i osudila je na 9 do 30 godina zatvora. A onda je rekla nešto što je ostalo u sećanju ljudi koji su bili u toj sudnici. „Nemam zaista osećaj da je gospođa Korea u potpunosti prihvatila odgovornost za ono što je učinila."
Karolin Korea je puštena na uslovnu slobodu u martu 2013. godine nakon što je odslužila otprilike 8 godina od svoje kazne od 9 do 30 godina. Ona, po svoj prilici, nije bila jedina osoba u toj kući koja je snosila odgovornost. Sama sudija je priznala da istražitelji veruju da je postojao saučesnik. Neko se popeo tim stepenicama. Neko je predao tu bebu ili ju je odveo dok je Koreino prisustvo dole pružalo zaklon. Ta osoba nikada nije identifikovana, nikada nije optužena i više od 20 godina kasnije, ostaje nepoznata.