Način na koji su roditelji odgajali decu značajno se promenio tokom poslednjih nekoliko decenija. Ono što se nekada smatralo dobrim vaspitanjem danas se, u svetlu savremenih saznanja iz psihologije, često posmatra potpuno drugačije.
Dečji psiholozi posebno izdvajaju jednu praksu koja je bila veoma rasprostranjena tokom 1970-ih, a čije se posledice mogu osećati i mnogo godina kasnije.
"Decu treba videti, ali ne i čuti"
Prema mišljenju stručnjaka, jedna od najštetnijih vaspitnih poruka tog vremena bila je upravo: "Decu treba videti, ali ne i čuti."
Ovakav pristup podrazumevao je da deca treba da budu poslušna, tiha i da ne dovode u pitanje odluke odraslih. Njihovo mišljenje, emocije i potrebe često su se smatrali manje važnim od autoriteta roditelja.
Psiholozi upozoravaju da takvo vaspitanje može dovesti do potiskivanja emocija i otežati detetu da nauči kako da otvoreno izražava svoje potrebe i stavove.
Posledice se mogu pojaviti i kasnije, kada takva deca odrastu i počnu da se suočavaju sa problemima poput nedostatka samopouzdanja, teškoća u postavljanju granica ili straha od konflikta.
Ne treba osuđivati roditelje iz prošlih generacija
Ipak, stručnjaci naglašavaju da roditelje iz prošlih generacija ne bi trebalo jednostavno osuđivati prema današnjim standardima.
Klinička psihološkinja dr Ejmi Kinkejd Todi podseća da svaka generacija odgaja decu u drugačijem kulturnom, ekonomskom i naučnom okruženju.
Ona ovu promenu upoređuje sa medicinom: lekari su se nekada oslanjali na znanja i dokaze koji su tada bili dostupni, dok se današnja praksa zasniva na novim saznanjima.
Isto važi i za roditeljstvo. Ono što se nekada smatralo pravilnim danas može biti preispitano zahvaljujući novim istraživanjima o razvoju dece.
Poslušnost je bila važnija od razgovora
Dečja psihološkinja Holi Šif objašnjava da je autoritarni stil roditeljstva, karakterističan za veliki deo tog perioda, naglašavao poslušnost mnogo više nego razumevanje.
Od deteta se očekivalo da uradi ono što mu odrasla osoba kaže, bez mnogo pitanja i objašnjenja.
Takav pristup može kratkoročno delovati veoma uspešno. Dete sluša, ne raspravlja se i poštuje pravila.
Ali razlog za takvo ponašanje može biti strah od kazne, a ne stvarno razumevanje zbog čega određeno pravilo postoji.
Dugoročno, dete može postati nesigurnije u donošenju sopstvenih odluka, razviti veći strah od grešaka i nerado razgovarati sa roditeljima o problemima koji ga muče.
"Sa mnom nije bilo ništa loše"
Jedan od najčešćih argumenata odraslih jeste: "I mene su tako vaspitavali i ništa mi nije bilo."
Psiholozi, međutim, upozoravaju da pojedinačno iskustvo nije dovoljno da bi se zaključilo da je određena metoda dobra za svu decu.
Neko može odrasti bez očiglednih posledica, dok će druga osoba iz istog načina vaspitanja poneti probleme koji će se pojaviti tek mnogo kasnije.
Dr Bret Biler, direktor za mentalno zdravlje u jednoj dečjoj bolnici, ističe da oslanjanje na sopstveni primer znači zasnivanje čitave vaspitne prakse na iskustvu jedne osobe ili na pukoj sreći.
Posledice se mogu videti i u odraslom dobu
Istraživanja o roditeljskim stilovima ukazuju na povezanost između autoritarnog vaspitanja i određenih teškoća u socijalnim odnosima i emocionalnom razvoju.
U jednoj analizi objavljenoj u časopisu Frontiers in Psychology, koja je obuhvatila više od 2.300 roditelja i nastavnika dece uzrasta od tri do šest godina, autoritarni stil roditeljstva bio je povezan sa lošijim odnosima dece sa vršnjacima.
Druga istraživanja ukazuju da odrasli koji su odrastali uz izrazito autoritarno vaspitanje mogu imati niže zadovoljstvo životom u poređenju sa onima koji su odrastali uz topliji stil roditeljstva, ali uz jasne granice.
Poslušnost nije isto što i otpornost
To, međutim, ne znači da će svako dete odgajano na autoritaran način imati probleme u odraslom dobu.
Mnogi ljudi koji su odrastali uz stroge roditelje postali su uspešni, brižni i emocionalno stabilni.
Ali psiholozi naglašavaju da činjenica da je neko uspeo da prevaziđe određene teškoće ne znači da ih nije bilo.
Holi Šif navodi da je tokom svog rada upoznala veliki broj odraslih koji su se borili sa perfekcionizmom, teškoćama u izražavanju emocija, potrebom da stalno udovoljavaju drugima, anksioznošću ili osećajem krivice kada pokušavaju da se izbore za sopstvene potrebe.
Zato savremeni pristup roditeljstvu sve više pokušava da pronađe ravnotežu između autoriteta i razumevanja.
Detetu su potrebne granice, pravila i osećaj sigurnosti, ali mu je istovremeno potrebno i da zna da sme da postavi pitanje, izrazi emociju, kaže da se ne slaže i potraži pomoć kada mu je potrebna.
Jer cilj vaspitanja nije da dete bude tiho samo zato što se plaši odraslih.
Cilj je da jednog dana postane odrasla osoba koja ume da misli svojom glavom, donosi odluke, postavlja zdrave granice i otvoreno govori o onome što oseća.
Stil/ Parade