Usred ratnog Sarajeva, gde su svakodnevicu obeležavali zvuk granata, sirene, strah i neizvesnost, dogodila se jedna priča koja je izgledala gotovo nestvarno. Dok su ljudi oko njih pokušavali da prežive dan, dvoje mladih ljudi, Svetozar Pudarić i njegova tadašnja devojka Sanda, odlučili su da ne dozvole da im rat oduzme ono najvažnije – jedno drugo.
Njihova ljubavna priča počela je pre rata, ali je upravo rat pokazao koliko je njihova povezanost bila snažna. U oktobru 1992. godine oboje su ranjeni u istom minobacačkom napadu na Sarajevo. Povrede su bile teške, a Svetozar i Sanda prebačeni su u različite bolnice.
Mogli su tada da budu razdvojeni sudbinom, kao što je toliko ljudi tokom rata bilo razdvojeno od svojih najbližih. Međutim, samo desetak dana kasnije ponovo su se sreli.
A onda su, u okolnostima koje su bile nezamislive za običnu svadbu, odlučili da se venčaju.
Njihovo venčanje nije imalo raskošnu salu, svadbenu haljinu, muziku uživo, veliki broj gostiju ni bezbrižno slavlje. Imalo je bolničke krevete, zavoje, lekare, prijatelje i rat koji je besneo oko njih.
Ali imalo je i ono najvažnije – ljubav.
Ista granata promenila im je život
Oktobar 1992. godine bio je jedan od najtežih perioda rata u Bosni i Hercegovini. Sarajevo je već bilo pod opsadom, a građani su svakodnevno živeli između granatiranja i pokušaja da nastave normalan život.
U jednom od minobacačkih napada povređeni su Svetozar i Sanda.
Prema sećanjima koja su godinama kasnije prenošena, ista granata pogodila je oboje. Zadobili su teške povrede i oboje su ostali bez nogu.
U ratnom haosu, hitna pomoć ih je odvela u različite bolnice. Nisu znali šta se dešava sa onim drugim, niti kada će ponovo moći da se vide.
Za dvoje mladih ljudi koji su se voleli, to je bio još jedan užasan udarac pored svega što im je rat već doneo.
Ali razdvojenost nije dugo trajala.
Prijatelji su ih ponovo spojili
Desetak dana nakon ranjavanja, njihovi prijatelji pokušali su da učine ono što je u tom trenutku izgledalo gotovo nemoguće – da ih ponovo spoje.
Uspeli su.
Svetozar i Sanda ponovo su se našli zajedno, ali ne na mestu na kojem bi zaljubljeni mladi ljudi očekivali da će se sastati. Umesto šetnje, restorana ili njihovog doma, bili su u bolničkoj sobi, okruženi lekarima, medicinskim osobljem i drugim ranjenicima.
I upravo tamo doneli su odluku koja je ostala zapisana kao jedna od najneobičnijih ljubavnih priča iz ratnog Sarajeva.
Odlučili su da se venčaju.
Venčanje u bolnici
Njihovo venčanje bilo je potpuno drugačije od svega što danas zamišljamo kada pomislimo na svadbu.
Nisu mogli da ustanu i zajedno zaplešu. Nisu mogli da krenu u svadbenu povorku. Nisu imali klasičnu ceremoniju kakvu su možda zamišljali pre rata.
Umesto toga, njih dvoje su svoje „da“ izgovorili u bolničkoj sobi, dok su još bili ranjeni i oporavljali se od posledica napada.
Prijatelji su došli da budu uz njih.
Lekari su, prema svedočenjima, dozvolili da se u sobi malo proslavi. Pevalo se, pričalo, a čak se i nazdravilo.
U vremenu kada je bilo gotovo normalno da se ljudi plaše za sopstveni život, oni su slavili početak zajedničkog života.
Njihova svadba postala je mali trenutak radosti u gradu koji je tih godina bio prepun tuge.
„U to vreme zla, bila je to bajka“
Godinama kasnije, njihovu priču evocirala je novinarka Arijana Saračević-Helać, koja je na društvenim mrežama podelila sećanje na Svetozara i njegovu ratnu svadbu.
Govoreći o tom događaju, opisala je ga kao nešto što je, uprkos svemu, ličilo na bajku.
Novinarka Arijana Saračević-Helać na svom Facebook profilu godinama kasnije podelila je sećanje na Svetozara i Sandu, prisećajući se njihove neobične svadbe i njegovog karaktera.
"Mlađima pričam o njegovom ratnom vjenčanju. On i njegova tadašnja djevojka Sandra, ranjeni su od iste granate. Izgubili noge. Odvezli ih u različite bolnice. Na nagovor prijatelja, nakon 10 dana, sastave ih i u istom bolničkom krevetu i vjenčaju. Došlo puno raje, pjevali Nadrealisti. Doktori dozvolili da se i zapali i malo popije. U to vrijeme zla, bila je to bajka. Ali bila je", napisala je Arijana Saračević-Helać.
Bilo je to nekoliko sati u kojima rat kao da je nakratko izgubio moć.
Granate su i dalje padale po gradu. Ljudi su i dalje strahovali. Bolnice su bile pune ranjenika. Ali u jednoj sobi u Sarajevu dvoje ljudi odlučilo je da slavi život.
Fotografija koja je ostala kao svedočanstvo
Jedan od najpotresnijih i najlepših tragova njihove priče jeste fotografija nastala upravo nakon njihovog venčanja.
Na njoj se vide Svetozar i Sanda, ranjeni i u bolničkim krevetima, ali sa osmesima na licima. Oko njih su prijatelji i lekari.
Fotografiju je napravio Didije Torš, a ona je vremenom postala mnogo više od običnog zapisa jednog događaja.
Na prvi pogled, prizor je bolan – dvoje mladih ljudi leži u bolnici nakon teškog ranjavanja. Ali njihovi osmesi govore nešto sasvim drugo.
Oni su na toj fotografiji zajedno.
Njihova priča posebno je snažna zato što njihovo venčanje nije bilo beg od stvarnosti. Oboje su znali da se njihov život zauvek promenio.
Rat im je promenio tela, planove i budućnost.
Ali nije uspeo da promeni ono što su osećali jedno prema drugom.
Povreda nogu značio je dug oporavak, rehabilitaciju i prilagođavanje novom načinu života. Pred njima je bio period koji nije mogao biti jednostavan.
Ipak, umesto da dopuste da ih tragedija potpuno definiše, odlučili su da zajedno nastave dalje.
Ratne priče najčešće ostaju upamćene po brojevima žrtava, razorenim zgradama, izbeglicama i ljudskim tragedijama.
U bolničkoj sobi, među zavojima i medicinskim aparatima, okupili su se ljudi koji su želeli da budu uz njih. Umesto tišine i očaja, prostorom se čula muzika i pesma.
To nije moglo da zaustavi rat.
Ali je moglo da pokaže da rat nije uspeo da pobedi čoveka.
Svetozar je nakon rata izgradio novu karijeru
Svetozar Pudarić ostao je poznat javnosti i nakon rata, ali njegova životna priča nije se završila u bolničkoj sobi.
Rođen je 1958. godine, a diplomirao je arheologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Politikom je počeo da se bavi još tokom studentskih dana.
Kasnije je postao član Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine, a tokom političke karijere obavljao je niz funkcija.
Bio je odbornik u Skupštini Grada Sarajeva, poslanik u kantonalnoj i federalnoj skupštini, kao i delegat u Domu naroda Federacije BiH.
Godine 2011. izabran je za potpredsednika Federacije Bosne i Hercegovine.
Radio je i u Direkciji za evropske integracije BiH.
Tako je čovek čije je ime tokom rata bilo povezano sa jednom od najpotresnijih ljubavnih priča Sarajeva kasnije izgradio i ozbiljnu profesionalnu i političku karijeru.
Svetozar nije ostao samo „čovek sa fotografije iz ratne bolnice“.
Nastavio je da živi, radi, bavi se politikom i javnim poslovima. Njegov život nakon ranjavanja bio je dokaz da jedna tragedija, koliko god velika bila, ne mora da bude poslednja stranica nečije biografije.
I njegova i Sandina sudbina pokazale su koliko je čoveku potrebna snaga da se posle takvog iskustva ponovo izgradi.
Preminuo je 2020. godine
Svetozar Pudarić preminuo je 2020. godine u Sarajevu, u 61. godini života. Imao je kancer. To je bio koban i tragičan momenat koji ga je odvojio od njegove supruge Sande.
Iza njega je ostala politička karijera, ali i priča koja je mnogo veća od političkih funkcija.
Ostala je fotografija iz bolnice.
Ostalo je sećanje na dvoje mladih ljudi koji su, nakon što ih je ista granata ranila i razdvojila po bolnicama, odlučili da se venčaju.
Ostalo je i sećanje na prijatelje koji su ih ponovo spojili i lekare koji su im omogućili da u ratnoj bolnici naprave ono što je trebalo da bude početak njihovog zajedničkog života.
Stil / Sarajevo.ba / Inmedia.ba