Dr Himzo Polovina, sa jedne strane bio je ugledni doktor i veliki stručnjak, a sa druge strane, na sceni bi se pretvarao u pevača koji je lako pronalazio put do srca publike. Mnogi smatraju da je upravo on najprominentniji izvođač i sakupljač sevdalinki svih vremena.
Ispod intelektualne fasade krio se vrcav duh, pravi šeret. Pacijentima je pričao viceve, često i svoje dosetke, pevao im pesme koje teše i leče dušu ili makar krate muke.
- Snimao sam i pevao pesme koje su rezultat našeg narodnog trajanja. Te pesme su za našeg čoveka melem na svaku ranu. To sam znao i pre nego što sam postao lekar - govorio je svojevremeno Polovina.
Od oca nasledio talenat za muziku
Polovina je rođen 11. marta 1927. godine u Mostaru, a preminuo je 5. avgusta 1986. godine u Plavu. Bio je čuveni bosanskohercegovački pevač sevdalinki, sakupljač pesama, kompozitor, tekstopisac, poeta i lekar-specijalista neuropsihijatar.
Rođen je u mostarskoj Donjoj Mahali. Prva muzička znanja stekao je od oca Mušana koji je svirao šargiju.
Završio je Medicinski fakultet u Sarajevu i specijalizirao neuropsihijatriju, te je radeći u struci često koristio muziku kao terapiju za pacijente (muzikoterapija). Bio je oženjen sa Fikretom Medošević, a kruna njihove ljubavi bili su kćerka Rubina i sina Edmir.
Kako je Himzo Polovina od cenjenog lekara postao popularan pevač?
Godine 1950. kao student Medicinskog fakulteta bio je član Studentskog KUD „Slobodan Princip Seljo", a nastupa i sa KUD „Ivo Lola Ribar", KUD „Proleter“, ZKUD „Vaso Miskin Crni", KUD „Miljenko Cvitković", te za amaterska društva koja su imala muzičke multietničke programe.
Tokom svoje pevačke karijere završava studije medicine i postaje neuropsihijatar. Bio je cenjen lekar u Bolnici za mentalnu rehabilitaciju Jagomir u Sarajevu sve do svoje smrti.
U praksi uspešno primenjuje metode psihijatrije, socioterapije i muzikoterapije. Užem krugu medicinskih stručnjaka poznati su njegovi naučni radovi iz pomenutih oblasti objavljenih u stručnim publikacijama.
Pored govorne mane u izgovaranju glasa „r“ uspeo je zagolicati muzičke stručnjake pesmom: Mehmeda je stara majka karala. Tada se u Radio Sarajevu pevalo uživo. To je bilo u januaru 1953. godine kada su ga kolege nagovorile da se prijavi na audiciju pevača. Primljen je i dobio izvrsne muzičke stručnjake koji su vodili računa da od Himze naprave vrsnog umetnika.
Polovina je u pevačkoj karijeri proveo više od trideset godina. Nastupao je u zemlji i inostranstvu prenoseći slavu narodne pesme, a posebno sevdalinke.
Napravio je veliki broj arhivskih snimaka za Radio Sarajevo. Često je nastupao na koncertima priređenim u humanitarne svrhe, po bolnicama, domovima penzionera, iznemoglih i starijih osoba, domovima za napuštenu decu, klubovima lečenih alkoholičara...
Kako je Humzo prisvojio čuvenu srpsku pesmu koja mu je donela još veću slavu?
Negde oko 1950. godine u šumadijskim kafanama bila je popularna pesma „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, danas poznatija kao „U lijepom starom gradu Višegradu“.
Tu pesmu napisao je Dragiša Nedović, narodni pesnik, kompozitor i tekstopisac (1916-1966), autor mnogih pesama za koje se do skoro mislilo da su izvorne.
Međutim, ni jedna pesma nije na svojevrsan način obeležila vreme u kome se tada živelo, kao što su dogodovštine oko njenog nastanka. Iz nje je izbačena Srbija, to jest strofa:
„Ustaj isprati me moram da putujum, u Srbiju idem svome rodnom gradu, za tobom ću Kiko večno da tugujem, zašto sam te samu ostavio mladu“.
A za to je zaslužan upravo Himzo Polovina.
Naime, u nekada kultnoj kafani „Park“ nastupao je u ono vreme čuveni pevač Rade Bajić. Među gostima se našao i Himzo Polovina. Kada je čuo pesmu pozvao je Bajića, da mu je za stolom otpeva. Ismet Alejbegović Šerbo, nadaleko čuveni harmonikaš zapisivao je note i tekst pesme.
Po povratku u Sarajevo Himzo Polovina je za „Radio Sarajevo“ snimio pesmu pod nazivom „U lijepom starom gradu Višegradu“. Ali Srbije i Kike u njoj nije bilo.
U središtu priče je devojka Kika, koja se posle odlaska Šumadinca u rodni i povratka u Višegrad udaje i odlazi iz tog grada.
Nedović je brže bolje otišao u Sarajevo i poneo dokaz iz SOKOJ-da je pesma zaštićena pod imenom „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, ali nije smeo mnogo da „talasa“, zato što je njegov brat bio Infobirovac i bili su pod obradom OZNE.
Na sledećem izdanju potpisan je kao autor, ali bez Srbije. I danas pesma živi u narodu - oskrnavljena, a pokojni Rade Bajić znao je u šali da kaže: „prodao sam najlepšu srpsku pesmu za deset ćevapa“, ne mogavši sebi da oprosti što je dozvolio da ga Polovina i Šerbo iskoriste i bukvalno prevare.
Poslednji trenuci života
Preminuo je sa čuvenim stihovima na usnama, na koncertu u Plavu, u Crnoj Gori 5. avgusta 1986. u svojoj 59. godini. Poslednja pesma koju je zapevao bila je upravo "Emina", posle nekoliko izvedenih biseva doživeo je srčani udar, a posledice su bile kobne. Sahranjen je u groblju Bare u Sarajevu.