Muškarci su virili iza zavesa, željni da ugledaju dvadesetogodišnju japansku caricu, iscrpljenu porođajnim mukama. Žene su plakale iza paravana, egzorcisti su isterivali zle duhove, a glasnici su žurili u hramove sa zahtevima za nove sutre.
Šoši je bila ćerka moćnog dostojanstvenika Fudživare no Mičinage. Sa 12 godina, njen otac ju je poslao u carski harem, gde se samo godinu dana kasnije udala za cara Ičidža.
Ovo je bio neobičan slučaj, pošto je car već bio oženjen i carstvo je već imalo caricu, ali uprkos tome, Šoši je takođe dobila titulu carice.
Brak je bio politički. Mitinaga je nadao da će njegova ćerka roditi princa, koji će jednog dana postati deda novog cara i steći ogroman uticaj na dvoru. Mitinaga je voleo moć; već je udao četiri svoje ćerke za različite careve.
Godine su prolazile, ali dete se nije rodilo. Čitava porodica je iščekivala Šošijinu prvu trudnoću. Sudbina klana Fudživara mogla je zavisiti od pola bebe. Da se rodila devojčica, njen dolazak bi se proslavio svečanostima, ali ne bi doneo Mičinagi političku pobedu.
Konačno, početkom 1008. godine, saznalo se za Šošijinu trudnoću, a leti je trudna carica premeštena iz carske palate u očevu kuću.
Tada je bio običaj da se porodi u roditeljskom domu, okružena sopstvenom porodicom. Čak su i mesto porođaja određivali dvorski vračari.
Luksuzne tkanine bile su svuda, a želje žena su se trenutno ispunjavale. Međutim, porođaj u 11. veku često se završavao smrću žene ili deteta, a dvorjani su komplikacije pripisivali intervenciji duhova.
Verovalo se da su trudnice posebno podložne mononokeu - zlim ili nemirnim duhovima koji mogu ući u njeno telo, izazvati bol, odložiti porođaj ili ubiti bebu.
Stoga su se mnogo pre rođenja deteta monasi naselili u kući, a u hramovima su se obavljali rituali za uspešno porođaj deteta.
Do večeri 9. septembra, Šoši se već osećala loše. Sedela je sa dvorskim damama, ispitujući tamjan i slušajući prazno ćaskanje.
Žene su pokušale da se ponašaju kao i obično, ali Murasaki, dvorjanin caričinog domaćinstva koji je ostavio memoare, primetio je da je njena gospodarica teža nego ranije.
Te noći, kuća je iznenada oživela. Sluge su žurile unaokolo, čuli su se glasovi i pripreme su počele. Do zore, Šoši je premeštena na posebnu platformu okruženu belim zavesama. Bela boja je bila povezana sa pročišćenjem i korišćena je tokom porođaja, koji se uvek smatrao nečistim, piše Dzen.ru
Šošin otac je lično nadgledao pripreme. Njegovi sinovi, dostojanstvenici i dvorjani nosili su prostirke, jastuke i zavese. Murasaki se sećao haosa: ljudi su se gurali, svađali i vikali jedni preko drugih.
Postepeno se kuća ispunila monasima, egzorcistima, raznim vračarima i ženskim medijima. Neki od sveštenika su tamo živeli već nekoliko meseci, ali sada je Mitinaga zahtevao da se dovedu novi.
Ljudi su se obraćali crkvama širom zemlje za pomoć, verujući da će to pomoći carici.
Medijumi su sedeli u odvojenim malim sobama, razdvojenim paravanima. Svaki paravan je imao svog čarobnjaka ispred sebe.
Verovalo se da duh koji muči ženu u porođaju može biti primoran da napusti njeno telo i useli se u drugu ženu. Nakon toga, egzorcista je morao da utvrdi ko je tačno došao u palatu i šta zahteva.
I bilo bi u redu da čitaju svoje čini šapatom, ne, vikali su glasno, terajući duhove.
Oko 40 ljudi je stajalo čvrsto između Šošinog kreveta i kliznih pregrada. Kretanje je bilo gotovo nemoguće. Oni koji su kasnije stigli više nisu mogli da se kreću napred.
Caričin porođaj
Carica je bila zaklonjena paravanima i zavesama, ali muškarci su povremeno zavirivali unutra. Bili su radoznali da vide caricu lično u tako ranjivom položaju.
Za žene carskog dvora, ovo je bilo ponižavajuće. Plemenita Japanka se gotovo nikada ne bi javno pokazala strancu. Razgovarala bi sa njim iza zavese, a sagovornik je mogao samo da nazire ivicu njenog rukava ili vrhove kose. Čak se i žensko lice smatralo previše privatnim. A ovo je bilo sve samo ne lice...
Kontrakcije su se nastavljale dugo vremena, a Šoši je postajala slabija i plakala je. U jednom trenutku, situacija je izgledala toliko opasno da je Šoši bila spremna da se zamonaši.
Kada je osoba bila blizu smrti, mogla je da se odrekne svetovnog života i postane budistički monah ili monahinja, nadajući se da će na taj način olakšati svoju sudbinu nakon smrti.
Čak su počeli da joj briju kosu. Dvorske dame su bile užasnute. Za aristokratkinju iz doba Hejan, duga, gusta kosa je praktično bila glavni znak lepote. Gubitak kose značio je oproštaj od prethodnog života ili bar gubitak careve naklonosti.
Murasaki je napisala da su ljudi oko nje pali u očaj, nesposobni da shvate šta se dešava. Očigledno su zaključili da su lekari i monasi odustali od nade da će spasiti ženu koja se porađala.
Međutim, Šoši je ubrzo rodila dečaka. Bio je to princ Acuhira, budući car Go-Ičidžo. Za Mičinagu, rođenje unuka je bila dugo očekivana politička pobeda. Klan Fudživara je dobio dete koje bi jednog dana moglo da se popne na presto, a njegov deda bi vladao zemljom u ime mladog vladara.
Ali za Šoši, muka još nije bila gotova. Dok su svi radovali zbog rođenja bebe, majka je bila zaboravljena, iako joj placenta dugo nije izlazla iz nje.
Oporavila se veoma sporo. Čak i posle deset dana, još uvek nije mogla da ustane iz kreveta. Murasaki je zavirila ispod baldahina i videla da je njena gospodarica smršala, bledela i izgledala iscrpljeno.
Godinu dana kasnije, Šoši je rodila svog drugog sina, princa Acunarija, budućeg cara Go-Suzakua. Oba njena sina su potom stupila na japanski presto, na oduševljenje svog dede.
Oko 30. godine, Šoši je konačno položila monaške zavete, odričući se svojih carskih dužnosti i titula. Ostala je uticajni član carske porodice sve do svoje smrti u 86. godini.