Postoje poslovi koji se ne mogu meriti radnim vremenom, platom ili opisom radnog mesta. Oni se ne završavaju kada istekne smena niti ostaju iza bolničkih vrata kada zaposleni ode kući. Takav je posao Olge Aleksandrovne Pavlove, žene koja već više od jedne decenije radi kao bolnička dadilja i svakodnevno brine o deci bez roditeljskog staranja koja se nalaze na lečenju. Njena svakodnevica sastoji se od neprospavanih noći, dugih sati provedenih pored bolničkih kreveta, uspavljivanja uplakane dece, pevanja uspavanki i pružanja zagrljaja mališanima koji u najtežim trenucima života pored sebe nemaju nikoga od svojih najbližih.
Pre nego što sedne da popije čaj, Olga gotovo nesvesno iz torbe izvadi sredstvo za dezinfekciju i pažljivo očisti ruke. Ta navika nije nastala tokom pandemije virusa korona, kako bi mnogi pomislili, već mnogo ranije, još prvog dana kada je kročila u dečju bolnicu. Posle toliko godina, dezinfekcija ruku postala je gotovo instinktivna radnja, simbol života koji je posvetila deci čiji je svaki dan ispunjen borbom za ozdravljenje.
Od rada sa teško obolelim odraslima do dece koja su joj promenila život
Olga je u program bolničkih dadilja ušla 2013. godine. U početku nije bila zvanično zaposlena, već je nekoliko meseci volontirala, a tek krajem iste godine formalno je postala deo tima. Svoj prvi raspored dobila je u jednoj od dečjih bolnica u kojoj će provesti naredne tri godine, radeći u smenama koje su često bile izuzetno naporne.
Na različitim spratovima i odeljenjima istovremeno je brinula o više dece, neretko i o njih osmoro. Svako od njih imalo je drugačiju dijagnozu, različite potrebe i potpuno drugačiju priču, ali Olga kaže da tada nije razmišljala o tome koliko je posao težak. Mnogo više od fizičkog napora privukao ju je osećaj da je konačno pronašla mesto na kojem može da pruži ono što je oduvek nosila u sebi.
Zanimljivo je da pre dolaska među decu godinama nije radila sa najmlađima. Naprotiv, bila je negovateljica teško obolelih odraslih pacijenata. Iako je i taj posao podrazumevao ogromnu odgovornost i svakodnevni kontakt sa ljudima kojima je pomoć bila neophodna, vremenom je shvatila da je emocionalno potpuno iscrpljena.
„Imala sam osećaj da sam neprestano izvor energije iz kojeg svi uzimaju, a da se nikada ne obnavljam. Kao da sam bila baterija koja se prazni iz dana u dan. Davala sam sve od sebe, ali sam se kući vraćala potpuno ispražnjena“, prisetila se.
Dolazak među decu promenio je sve što je do tada mislila da zna o svom poslu.
„Tek kada sam počela da radim sa mališanima shvatila sam da i oni mogu da daju neverovatnu snagu. Ljudi često misle da samo odrasli pružaju podršku deci, ali istina je da deca umeju da vrate mnogo više nego što čovek može da zamisli. Tada sam prvi put pomislila – gde sam bila sve ove godine?“
Prvi susret bio je sa devojčicom čije stanje nije obećavalo mnogo
Njeno prvo dete bila je devojčica sa teškim oblikom cerebralne paralize. Imala je gastrostomu i zahtevala gotovo neprekidnu negu. Za mnoge bi takav slučaj predstavljao veliki izazov već prvog dana na novom poslu, ali Olga kaže da je nije bilo strah.
Naprotiv, iskustvo koje je stekla radeći sa teško obolelim odraslim pacijentima pomoglo joj je da ostane smirena i da se usredsredi isključivo na ono što je detetu potrebno.
„Nikada me nisu plašila deca sa najtežim dijagnozama. Uvek sam gledala dete, a ne bolest.“
Posle 12 godina dogodio se trenutak koji Olga nikada neće zaboraviti
Kada je pre više od decenije prvi put zakoračila u bolničku sobu u kojoj je ležala devojčica sa najtežim oblikom cerebralne paralize, Olga Aleksandrovna Pavlova nije ni slutila da će taj susret promeniti njen život. Mnogi su joj, kako kaže, dobronamerno savetovali da se previše ne vezuje za decu o kojoj brine, posebno za one čije je zdravstveno stanje izuzetno teško.
„Govorili su mi da ne unosim emocije u posao, jer će mi kasnije biti mnogo teže. Ali ja to jednostavno nisam umela. Kako da dete koje svakog jutra prvo traži tvoj pogled posmatraš samo kao pacijenta? Za mene je to bilo nemoguće“, prisetila se Olga.
U tom trenutku nije mogla ni da pretpostavi da će narednih dvanaest godina upravo ta devojčica postati jedan od najvažnijih ljudi u njenom životu.
Njihov odnos nije bio samo odnos negovateljice i deteta
Olga nikada nije volela kada su je nazivali medicinskom sestrom ili negovateljicom. Smatrala je da njen posao podrazumeva mnogo više od hranjenja, presvlačenja ili davanja terapije.
„Detetu koje nema roditelje nije dovoljno da bude nahranjeno i presvučeno. Potrebno mu je da oseti da nekome pripada. Da zna da će ga neko zagrliti kada ga boli, da će ga neko držati za ruku kada se uplaši i da će neko ostati uz njega čak i kada svi drugi odu kući.“
Upravo je tako izgledao njihov odnos.
Svakog jutra Olga je ulazila u sobu sa osmehom, pevala joj pesmice koje je devojčica vremenom naučila da prepoznaje, pričala joj o vremenu, ljudima koje je srela tog dana i sitnicama iz svakodnevnog života, iako nije bila sigurna koliko toga devojčica razume.
„Deca osećaju mnogo više nego što mi mislimo. Nekada nije potrebna nijedna reč da bi znala da nisi sama.“
Godine su prolazile, ali jedna stvar se nije menjala
Tokom dvanaest godina bilo je bezbroj teških trenutaka.
Smene u bolnici često su trajale mnogo duže nego što je bilo planirano. Dešavalo se da Olga cele noći ne sklopi oči jer je devojčica bila nemirna ili je imala bolove. Bilo je dana kada nije želela da jede, kada je plakala bez prestanka ili kada su lekari sa zebnjom pratili njeno stanje.
Ali Olga nikada nije razmišljala o tome da odustane.
„Ako je trebalo da je držim za ruku satima, držala sam je. Ako je mogla da zaspi samo dok joj pevam, pevala sam dok god ne zatvori oči. U tim trenucima nije postojalo ništa drugo.“
Kaže da je upravo tada shvatila da ljubav prema detetu ne zavisi od toga da li ste ga rodili.
„Neka deca jednostavno pronađu put do vašeg srca.“
Mala pobeda vredela je više od svega
Za nekoga sa strane možda su to bile sasvim obične stvari.
Osmeh.
Pogled.
Stisak ruke.
Miran san posle teškog dana.
Ali za Olgu su upravo ti trenuci predstavljali najveće pobede.
„Ljudi često misle da se sreća sastoji od velikih događaja. Meni je bilo dovoljno da vidim da je danas manje boli nego juče.“
Svaki novi dan donosio je novu nadu.
Trenutak koji nikada neće zaboraviti
Posle dvanaest godina zajedničke borbe došao je trenutak za koji Olga kaže da će ga pamtiti dok je živa.
Nije to bio spektakularan događaj, niti nešto što bi završilo na naslovnim stranama.
Bio je to običan zagrljaj.
Devojčica, koja je godinama teško pokazivala emocije zbog svog zdravstvenog stanja, tog dana ju je, koliko je mogla, privukla sebi i nije želela da je pusti.
„U tom trenutku nisam mogla da zadržim suze. Shvatila sam da sve one neprospavane noći, svaki strah i svaka borba imaju smisla. To je bio trenutak zbog kojeg bih ponovo prošla kroz sve.“
Kaže da nijedna nagrada koju bi mogla da dobije ne bi vredela koliko taj jedan zagrljaj.
Danas, kada se osvrne na godine provedene uz devojčicu, Olga kaže da nikada nije razmišljala o tome koliko je vremena prošlo.
Za nju je svaki dan predstavljao novu priliku da jednom detetu olakša život makar za nijansu.
„Ljudi me često pitaju kako sam izdržala toliko godina. Ja im uvek odgovorim da nisam izdržavala. Ja sam volela.“
Upravo zbog toga veruje da deci bez roditeljskog staranja nije najpotrebnija savršena igračka ili skup poklon.
„Njima je najvažnije da znaju da će se neko sutra vratiti. Da ih neće zaboraviti.“
I zato, iako je kroz njen život prošlo na desetine mališana, devojčica sa cerebralnom paralizom zauvek će imati posebno mesto u njenom srcu. Ne zato što je bila najteži slučaj, već zato što ju je, kako sama kaže, naučila da se najveća ljubav ponekad rađa upravo tamo gde je drugi najmanje očekuju.