Metodevaspitanja koje praktikuju kineske majke mnogim strancima deluju preterano strogo, pa čak i surovo. Ipak, iza takvog pristupa ne stoji hladnoća, već čitava filozofija oblikovana vekovima. U zemlji sa više od milijardu stanovnika, budućnost deteta počinje da se gradi gotovo od rođenja. Konkurencija ne počinje u školi, već praktično u pelenama.
Kako deca žive u takvom sistemu? I zašto ova naizgled nemilosrdna disciplinadaje rezultate koje svet ne može da ignoriše?
Dugo je u Kini važilo strogo pravilo "jedna porodica, jedno dete". Porezi i kazne za drugo dete bili su toliko visoki da su čak i porodice sa solidnim primanjima teško mogle da ih podnesu. Danas je zakon ublažen i dozvoljeno je imati dvoje dece, ali mentalitet oblikovan decenijama nije nestao.
Višedecenijska praksa, ali i mnogo starija tradicija, nalaže da se svi resursi ulažu u mali broj naslednika. Dete se od najranijih dana doživljava kao centralni porodični projekat. Njegov uspeh treba da opravda žrtvu roditelja, bake i deke, pa čak i šire porodice.
U kineskoj porodici neuspeh deteta često se doživljava kao neuspeh cele kuće. Od malih nogu dete se usmerava ka odgovornosti i upornom radu. Ne podstiče se ideja da "samo bude srećno", već da bude uspešno, korisno i disciplinovano.
Rano detinjstvo bez mnogo popuštanja
Kineski roditelji nesumnjivo vole svoju decu i spremni su da im pruže i više nego što imaju. Često će sebi uskratiti osnovne stvari da bi detetu omogućili obrazovanje, dodatne časove ili kvalitetnu školu. Međutim, ta ljubav je praktična i usmerena ka rezultatu.
Nećete često čuti preterano tepanje i neprekidno udovoljavanje hirovima. Već od šestog meseca neka deca se privikavaju na nošu.
Do treće godine podrazumeva se da dete samostalno jede, oblači se i koristi toalet. U suprotnom, državni vrtići ga neće primiti. Privatne ustanove i dadilje za većinu porodica predstavljaju luksuz.
Često se kaže da kineska deca nemaju bezbrižno detinjstvo kakvo je uobičajeno u Evropi. Besciljna igra i dugotrajno dokoličarenje kod kineza ne postoje. Umesto toga, već sa godinu i po dana počinje organizovano učenje. Dete upoznaje slova, crta, svira, uči prve reči stranog jezika. Sa četiri godine mnogi već poznaju veliki broj hijeroglifa.
Učenje nije faza, već način života koji počinje gotovo sa prvim koracima
Stroge metode vaspitanja u praksi
- vrlo rano osamostaljivanje deteta
- minimalno praznih pohvala
- visoka očekivanja u školi
- dug školski dan i obavezne dodatne aktivnosti
- jasno definisana pravila ponašanja
- bezuslovno poštovanje autoriteta
Ovaj model ne ostavlja mnogo prostora za spontanost, ali roditelji veruju da gradi karakter.
Majke koje se brzo vraćaju poslu
Porodiljsko odsustvo u Kini traje kratko. Mnoge žene se vraćaju na posao već tri do četiri meseca nakon porođaja. U velikim gradovima dojenje nije toliko rasprostranjeno kao ranije, a ako baka i deka ne mogu da pomognu, dete se upisuje u jaslice.
Neke ustanove primaju bebe već sa tri meseca.
Starije generacije imaju važnu ulogu u vaspitanju. Baka i deka prenose tradicionalne vrednosti, insistiraju na disciplini i poštovanju, i često su jednako strogi kao i roditelji.
Kada dete krene u školu, disciplina postaje još izraženija. Jedno od osnovnih pravila jeste da se pohvala ne daje olako. Dobre ocene se ne doživljavaju kao uspeh, već kao minimum koji se podrazumeva. Samo vrhunski rezultat, pobeda na ozbiljnom takmičenju ili olimpijadi, može doneti otvoreno priznanje roditelja.
Prosek se ne slavi, već se smatra sramotom
Školski dan traje dugo, često do večernjih sati. Nakon redovne nastave slede dodatni časovi, muzička škola, sport ili pripreme za ispite. Tipičan dan može izgledati ovako: ustajanje u pet ujutru radi učenja, škola od osam, dodatne aktivnosti posle sedam uveče, povratak kući oko deset. Slobodnog vremena gotovo da nema. Deca odrastaju u sistemu u kojem svi oko njih žive na isti način. Drugačiji model im nije poznat.
Poštovanje i pokornost
Dete mora da sluša starije bez pogovora. Čak se i stroga kazna prihvata bez dramatizovanja, jer se suze i žalbe tumače kao slabost. Roditelji često biraju buduću profesiju i univerzitet. Lična interesovanja deteta mogu se doživeti kao prolazni hir ili lenjost.
Mlađi ne odlučuju, već slede smer koji im je postavljen.
Od malih nogu usađuju se vrednosti kao što su:
- poštovanje starijih
- briga o bolesnima
- marljivost i istrajnost
- pokornost autoritetu
- samodisciplina
U kineskom društvu se čak raspravlja o zakonima koji bi obavezivali građane da redovno posećuju starije članove porodice. Briga o roditeljima nije pitanje izbora, već moralna obaveza.
Filozofija stara 2.500 godina
Koreni ovog sistema vode do učenja filozofa Konfucija. Konfucije je živeo nekoliko vekova pre nove ere i postavio temelje društvenog poretka koji i danas oblikuje Kinu.
Suština njegove misli jeste da su interesi porodice i zajednice iznad interesa pojedinca. Harmonično društvo moguće je samo ako su ljudi vaspitani, disciplinovani i moralni. Konfucije je kao ključne vrline isticao iskrenost, razboritost, odanost tradiciji, pravednost i čovekoljublje.
Savremena Kina ne odbacuje zapadne modele, ali ih ne prihvata bezrezervno. Ona i dalje u velikoj meri počiva na principima starim više od dva milenijuma.
Možda ovaj sistem deluje surovo iz evropske perspektive, ali njegovi rezultati u obrazovanju, radu i društvenoj mobilnosti govore sami za sebe. U zemlji u kojoj je konkurencija ogromna, disciplina nije opcija, već strategija opstanka.
Stil/Žena.rs