Nova klijentkinja je sedela na kauču u mojoj kancelariji. Tužna žena sa poznatim osmehom na punim usnama ukrašenim ružičastim karminom, plavuša sa primetnom sedom kosom, plavim očima, obučena potpuno u crno.
"Jesi li spremni da razgovaramo?“ upitao sam je.
Žena se razveseli i pogleda me:
- Da. Izvini što sam se izgubila u mislima. To je zato što je moj muž...
Žena je ponovo zaćutala, gledajući negde duboko u sebe. Nisam žurio.
„...umro“, mučno je promrmljala, „ne mogu da se naviknem da izgovaram tu reč.“
Jedva se osmehnula.
- Recite mi, pre koliko vremena se ovo dogodilo?
- Sada... pet meseci i 12 dana.
- Saosećam sa tvojim gubitkom, ali život ide dalje. Imaš li voljenih osoba oko sebe?
- Da, naravno. Imam ćerku i sina.
- Da li komunicirate sa njima?
„Moja ćerka nema mnogo vremena, ima decu, a sin je sada daleko, otišao je. Ali zovemo se i razgovaramo, čak i putem videa. I znam da bi postepeno trebalo da bude lakše, ali za sada ne mogu da prestanem da se sećam svega, da razmišljam, zašto on, možda sam mogla nešto da uradim? I sve mi se to vrti u glavi... Stalno. Loše spavam, ne mogu ništa da skuvam, a teško mi je i da jedem. I stalno se pitam, kako ću dalje da živim?“
"Hajde da čujemo od tebe, kako je izgledao tvoj život, tvoj muž, tvoja deca. Možda čak i o tvojim roditeljima. Hajde da razgovaramo, to će olakšati stvari i pokušaćemo da pronađemo put napred zajedno.“
Žena je iznenada briznula u plač:
- Kakva je budućnost? Ne razumem zašto moram da se probudim!!
„Saosećam sa tobom, ali ti je dat život, i niko ne može reći koliko će trajati, zato hajde da se setimo prošlosti i gradimo budućnost na osnovu nje, polako i pažljivo. U redu?“
Klijentkinja je klimnula glavom i obrisala oči salvetom, razmazujući maskaru.
- Usput, da li uzimaš neke tablete?
"Ne, samo nešto na biljnoj bazi za opuštanje. Generalno sam zdrava, s obzirom na moje godine. Šta, misliš li da mi trebaju tablete?“
„Hajde da pokušamo bez njih, ali ako bude potrebno, uputiću vas kod lekara koji može da vam prepiše lekove. Za sada, hajde da pokušamo bez njih. Recite nam nešto o sebi, počevši od vaših godina.“
Žena je uzdahnula:
"Od godina... Imam 59 godina, moj muž je bio 10 godina mlađi, nisam mogla ni da zamislim da će otići pre mene...“
Odrastala sam u gradu, moj otac je radio kao stolar u fabrici, bio je veoma dobar i vredan radnik, davno je umro od srčanog udara.
Moji roditelji su živeli na samoj periferiji grada, a majka je radila u plasteniku van grada, a sada i ja radim tamo.
Iako sam posle škole išla na fakultet i završila školu metalurškog inženjera, pohađala sam večernje časove i radila u upravnom odeljenju fabrike; tada su još uvek imali pisaću mašinu i daktilografe. Slučajno sam rano zatrudnela i udala se sa 20 godina.
Moj prvi muž je bio stariji od mene i radio je kao lični vozač kod direktora, ali je moja svekrva, šefica odeljenja u izvršnom odboru, bila glavni hranitelj porodice. Svi smo živeli zajedno, a moja svekrva je pomogla oko odgoja naše ćerke. Nakon porodiljskog odsustva, kratko sam radila na starom poslu, a moja svekrva mi je našla posao u jednom od prvih komercijalnih preduzeća, video bioskopu, prikazivanju filmova. Oh, to je bilo 1989. Plata je tamo bila veća, a radno vreme je bilo pogodno - 12 sati svakog drugog dana.
Više mi nije išlo dobro sa mužem; bio je veoma ljubomoran, proganjao me je i pravio skandale. Moram priznati, uvek sam privlačila pažnju muškaraca; bila sam plavuša, upadljiva i imala sam dobru figuru, mada malo punačka, ali to se mnogima sviđalo. Bila sam i vesela i opuštena. Ali moj muž je bio izbirljiv u vezi svega; ništa mu nije bilo po volji, a ponekad je čak i bio fizički brutalan. Tolerisala sam to jer me je ćerka, a kasnije i svekrva, razmazila. Tada nije bilo lako kupiti kozmetiku ili lepu haljinu, ali ona je sve to kupovala umesto mene, nabavljala. Sećate se, tada je postojala ta stvar koja se zvala putujuća prodaja kompanijama po pozivu, tako da je ona bila zadužena za ta putovanja i mogla je sama da kupi svašta. Tako da sam se držala udobnosti i lepe odeće.
Videoteka je tada bila puna tinejdžera i mladih odraslih, i tako je moj drugi muž, koji je tek napunio 17 godina, došao tamo sa grupom prijatelja. Odmah sam primetila dečaka, ali uvek je bilo mnogo mušterija, pa se nisam fokusirala na upoznavanje ljudi, a mnogo ljudi me je gledalo.
I počeo je često da dolazi na naše filmske projekcije, studirao je na fakultetu i umesto na nastavu, dolazilo je kod mene, ali me je samo gledao svojim ogromnim tamnim očima, poput trešnji, i ćutao je.
Onda sam imala burnu romansu sa drugim momkom, kratku ali intenzivnu, i moj dečko je nestao i nije se pojavljivao dugo vremena. Mislila sam da je gotovo i čak sam zaboravila na njega. Pogotovo što je moj muž ponovo započeo svađu, pa sam morala da pobegnem sa ćerkom kod mame noću. Odlučila sam da mi je dosta porodičnog života i podnela sam zahtev za razvod.
Moja svekrva je pokušala da me ubedi, obećavajući mi sve najveće bogatstvo, ali sam ostala čvrsta. Razveli smo se i sada, kao sama žena, započela sam novu aferu sa direktorom kompanije, koji je iznajmljivao sobu od naše kompanije kao kancelariju.
Bilo je početkom 90-ih, i još uvek nije bilo kancelarijskih centara. Svi su stvarali radne prostore najbolje što su mogli. Sve se iznajmljivalo - fabričke hale, prazni prostori u javnim zgradama i još mnogo toga. Tako su iznajmljivali sobe i prodavali sve, ali samo na veliko.
Njihov direktor je bio divan, pametan i duhovit momak. Pozvao me je da živim sa njim; želeo je da se kasnije udam za njega i pokušavao je da poboljša odnos sa ćerkom. Majka mi je rekla da sredim svoj život i da se ni o čemu drugom ne brinem. Ćerka je ostala sa njom, a ja sam se preselila u stan svog dečka.
Njegov stan je bio luksuzan za to vreme, ručali smo napolju, novac je pristizao, a on je počeo da me nagovara da dam otkaz i udam se za njega. Počela sam da se navikavam na to, ali jednog dana smo išli u kupovinu i jedna Ciganka mi je prišla dok smo odlazili, pitajući: „Daj mi koji dinar, pa ću ti reći celu istinu.“ Toliko se vezala za mene da nisam mogla da odolim. Rekla mi je da sam na raskrsnici: jedna opcija je da živim svetao i bogat život, ali ne dugo, a druga je da živim život koji nije bogat i miran, već pun ljubavi i dugovečnosti. A onda je otišla.
Tada sam počela da razmišljam. Na kraju krajeva, moj biznismen, kao i svi ostali tada, živeo je na ivici, ali je zaista živeo živahan i radosan život.
A onda je taj isti dečak sa očima trešnje ponovo počeo da dolazi na moj posao. Već je služio vojsku, a vreme je letelo. Jednog dana se pojavio na motociklu i ponudio da se provozamo. Pomislila sam da je smešno, pa sam otišla. Bilo je leto, toplo, reka je bila u blizini. Bilo je romantično. Osvojio mi je srce.
Do tada se naš posao zatvarao, videoteka je bila zatvorena, polako sam učila računovodstvo, ali je bilo jasno da će posao uskoro biti gotov. Opet sam bila na raskrsnici: bez posla, sa ćerkom školskog uzrasta kod kuće sa majkom. I dva muškarca - jedan sa novcem i zabavom, drugi sa romansom, ali bez novca. To je bilo to, ona raskrisnica o kojoj mi je gatara pričala.
Razmišljala sam o tome oko tri meseca i odlučila da je bolje živeti umerenim životom, ne blistavim, već dugoročnim. Tako sam napustila biznismena zbog dečaka. Venčali smo se 1995. godine. U početku smo živeli sa mojom majkom i ćerkom, zatim su roditelji mog mladog muža umrli jedan za drugim, i mi smo se preselili u njegov stan. Dobili smo sina.
Moj muž je bio vozač, vozio je svoj auto. Sanjao je da kupi tegljač sa prikolicom i da vozi poluprikolicu na velike relacije. Trudio se mnogo da izdržava mog sina i mene, radeći do iznemoglosti.
Godine 2000, uspela sam da se zaposlim na farmi u plastenicima. Oduvek sam volela da se brinem o biljkama, pa sam otišla da uzgajam krastavce, i to i dalje volim. Nikada nisam težila da budem menadžer; srećna sam ovako.
Ah!! Zaboravih da vam kažem, mog biznismena su digli u vazduh dok je sedeo u kolima '97. Dakle, gatara je bila u pravu. Ne bih dugo živela sa njim...
Godine 2010, moj muž je uštedeo dovoljno novca za tegljač sa prikolicom i kupio sebi poluprikolicu. Postao je svoj gazda, prevozeći teret po zemlji. Neću vam reći gde je radio, ali je uspeo da ostvari svoj san. Tada je počeo da zarađuje pristojnu platu, pa smo čak uspeli da izgradimo i letnju kuću; plac je bio tamo već dugo, pošto je pripadao mojim roditeljima.
Onda je moj muž prodao kamion i vratio se poslu kao vozač kamiona. Pre pet meseci i dvanaest dana, poginuo je u nesreći na jugu, dok je bio na putovanju…
Sada sam sam. Vreme je preda mnom, ali kako ga proživeti?
Iako imam unuka i unuku, ćerku i sina negde daleko... Majka mi je umrla tokom kovida, tako da sam praktično sama. Imam i mačku, jedinu živu dušu pored mene u blizini...
Želeo bih da razumem zašto bi trebalo da živim dalje i kako?”
Žena je zaćutala, tužno uzdahnuvši.
- Kako se sada osećaš?
„Neverovatno je, ali sam se svega setila, slike su mi pred očima i osećam se malo bolje.“
„To je dobro. Naš zadatak je da tugujemo za mužem i da nastavimo sa svojim životima.“
„Razumem, ali stalno razgovaram sa njim u sebi.“
— Recimo da zapišete sve što želite da kažete svom mužu, šta niste stigli da kažete ili niste želeli direktno da kažete. Zatim pocepajte pismo na male komadiće i spalite ih. Ako je potrebno, možete napisati nekoliko pisama. Glavno je da kažete sve. Bolje je da to ne radite odjednom; pišite kad god vam se prohte. To je prva vežba. Sada druga. Razumem da će biti teško, ali razmislite kako vidite svoj život za pet godina. I zapišite to. Ko vam je blizak, šta radite, da li radite ili ne. Pokušajte.
— Prvi zadatak je jasan, ali drugi... ne znam kako ću živeti...
„Zato i kažem, razmisli. Možeš se setiti šta si volela da radiš u mladosti i detinjstvu. To je takođe korisno. Sada, ako gubiš kontakt sa stvarnošću, uradi vežbu koja uključuje zvukove, mirise i taktilne senzacije. Sedi i zatvori oči, slušaj mirise oko sebe, zatim zvukove, pa oseti tkaninu sofe ili stolice, pa otvori oči i potraži predmete različitih boja oko sebe. Ne žuri! Ovo će te vratiti u stvarnost. Jesi li razumela?“
— Generalno, da. Ali šta ako mi se plače?
„Plači, ali pokušaj da se setiš lepih trenutaka i zahvali mužu što ti je sve to omogućio. Takođe, pokušaj češće da budeš među ljudima, zovi stare prijatelje, razgovaraj, posećuj, na primer, ćerku i unuke.“
- Hvala vam, pokušaću sve.
Dogovorili smo se za sledeći sastanak i žena je otišla.
Sastajali smo se sa ovom klijentkinjom nešto više od šest meseci, i svaki put kada bi se prisećala novih epizoda svog srećnog porodičnog života sa voljenim mužem, plakala je i ljutila se na sebe što ga nije odvratila od njegovog poslednjeg putovanja.
Brzo smo se rešili besa, ali je krivica koja se javila zbog toga što je nismo odgovorili da žuri kući trebalo dosta vremena da se reši, koristeći vizuelizaciju krivice i vežbe transformacije. Žena je prihvatila da nije kriva za ono što se dogodilo.
Žena je napisala nekoliko pisama svom mužu i nastavlja da piše kada poželi nešto da podeli, ali do kraja intenzivnog rada, ova potreba je znatno opala. Bol zbog gubitka je postepeno nestajao, ostavljajući za sobom svetle i nežne uspomene.
Najteže je bilo shvatiti da život ide dalje i početi tražiti radost i zadovoljstvo u novim okolnostima.
Klijentkinja se prisetila da je u mladosti bila divna vezilja, zatim je odustala od toga, ali se sada vratila vezovima, srećom, vid joj to dozvoljava.
Zadovoljna je svojim radom u stakleniku; biljke se smiruju i briga o njima joj donosi radost.
Žena je postepeno počela da šeta parkom, jednostavno hodajući i udišući vazduh, i razmišljajući o budućnosti. U početku je šetala sama, ali posle nekog vremena, do nje je dotrčao smešno izgledajući jazavčar, a vlasnik jazavčara, ugledan čovek otprilike njenih godina, prišao je da se predstavi. Sada njih troje idu u šetnju zajedno, a ponekad čak i svrate u kafić na šoljicu kafe.