Evo šta me je mesec dana putovanja po Indiji naučilo. Tokom tog vremena posetio sam šest lokacija: Delhi, Varanasi, Džajpur, Udaipur, Mumbaj i Gou. Zovem se Miša i mogu iskreno reći da sam stigao sa planinom stereotipa, a da su se neki pokazali poprilično istinito.
Teško je svesti Indiju na jedan imenilac; toliko je raznolika. U početku nisam uvek bio uzbuđen zbog putovanja: prvog dana u Delhiju, čak sam razmišljao da sve ostavim i odletim direktno za Gou. Trećeg dana sam shvatio kako sve funkcioniše. Mesec dana kasnije, odlučio sam da ne znam ništa o Indiji, svetu ili sebi.
1. Higijenski uslovi su raznovrsni
Ispod bilo kog sadržaja o Indiji, uvek sam pronalazila komentare o nehigijenskim uslovima i smeću. U stvarnosti, stvari nisu bile tako jasne. Na primer, u metropoli Delhiju, metro i neka naselja izgledali su veoma čisto, ali je bilo i neverovatno prljavih ulica. Jednog dana, dok sam šetala kroz jedno od tih područja, nisam mogla da pronađem kantu za smeće. Na kraju sam pitala prolaznicu gde mogu da bacim smeće, a ona je jednostavno pokazala na zemlju.
Čuvena reka Gang svakako nije izgledala najčistije: venci, prinosi i pepeo iz lokalnih krematorijuma na otvorenom plutali su u njoj. Ali to nije sprečilo meštane da se kupaju i peru zube tamo.
Istovremeno, unutrašnjost hramova, hotela i lokalnih domova u Delhiju bila je prilično čista. I uopšte, Indija je puna mesta koja su primetno manje prljava. Na primer, država Goa i grad Udaipur su mi se činili najurednijim na celom putovanju.
2. Dobro voditi računa o ishrani
Čim su moji prijatelji saznali gde letim, počeli su da mi svakodnevno šalju video snimke Indijaca kako služe hranu bosih nogu ili formiraju lepinje ispod pazuha. Srećom, nikada se nisam susreo sa tako užasnim situacijama.
Štaviše, zaista sam uživao u mnogim jelima: još uvek se sećam samosa (punjenih peciva), piletine tika masala (marinirano meso sa začinima), birijanija (lokalnog pilafa), masala dose (palačinke od pirinča i pasulja sa filom od krompira), pita od manga i svega sa jak sirom.
Da li je indijska hrana ljuta? Na mnogim mestima, da. Takođe sam primetio da dok kineska hrana peče usta, indijska hrana peče celo telo. U međuvremenu, lako je pronaći neljute opcije. Palak paneer, na primer, je samo sir i spanać, a momosi (knedle punjene mesom i povrćem) uopšte nisu štetili stomaku.
Poznati kuvar Entoni Burden je jednom rekao: "Ne možete imati sjajnu večeru bez užasne." I to svakako važi za Indiju.
Nažalost, nismo uvek bili na istoj strani sa lokalnom kuhinjom. Dva puta sam se otrovao hranom u jednom mesecu - toliko loše da sam patio pola dana. I to je bilo uprkos činjenici da nisam rizikovao sa najjeftinijom uličnom hranom i uglavnom sam išao na mesta sa višim cenama.
Sada sigurno znam da moram da ponesem sredstvo za dezinfekciju ruku, toalet papir, vlažne maramice i nešto za gastrointestinalne bolesti kada idem u Indiju. Takođe moram da pijem samo flaširanu vodu i da se uverim da je poklopac neotvoren. Ponekad će napuniti posudu vodom iz slavine i samo zategnuti poklopac.
3. Cene za pristojne uslove nisu niske
Putovanje u Indiju, bez karata i vize, koštalo me je otprilike 1100 evra. Što se tiče troškova letova, let iz Jekaterinburga u oba smera sa jednim presedanjem koštao je 450 evra iz Rusije. Platio sam dodatnih 25 dolara za dozvolu za ulazak. Uzgred, besplatan je 30 dana počev od 1. januara 2026.
Lokalna valuta je indijska rupija (INR). U proseku sam retko trošio više od 3.500 INR (oko 30 evra) dnevno. Ne deluje mnogo, ali je važno zapamtiti da sam odseo u hostelima, putovao između gradova autobusom, a nekim danima jedva da sam trošio novac. To nisu uvek bili pozitivni razlozi: na primer, jednom, zbog teškog trovanja hranom, nisam imao želju da jedem ceo dan.
Obrok obično košta 400–700 indijskih rupija (oko 4 do 6 evra), a hosteli ili pansioni koštaju 500–1.500 indijskih rupija (oko 6 do 18 evra) po noćenju. Smeštaj u Goi značajno raste tokom sezone (od novembra do marta), a ja sam morao da platim još više u drugoj nedelji.
Vožnja taksijem u većim gradovima košta najviše 600 indijskih rupija (oko 5 evra). Međugradski autobusi sa ležajevima koštaju oko 700–2.500 indijskih rupija (oko 6 do 22 evra), u zavisnosti od udaljenosti i klase.
Ulaznice za turističke atrakcije su često bile skuplje nego za lokalno stanovništvo. Na primer, u Humajunovoj grobnici u Delhiju, karte za Indijce su se prodavale za 20 indijskih rupija (oko 20 centi), dok su za strance bile 600 indijskih rupija (oko 5 evra).
4. Kulturni šokovi na svakom koraku
Jedan moj prijatelj kategoriše zemlje po težini putovanja: početnici, napredni i stručnjaci. Indiju je svrstao u ovu drugu, najtežu kategoriju. I zaista, često sam tamo doživljavao kulturni šok, susrećući se sa nepoznatim stvarima. Na primer, bio sam iznenađen kada sam video da mnogi hosteli ručno beleže podatke o gostima u ogromnoj, debeloj knjizi - nema računara.
U nekim gradovima, putnici su često prevareni. Najviše prevaranata i prosjaka sam sreo u Delhiju, blizu železničke stanice i čuvene Glavne čaršije. Ljudi tamo nisu agresivni, ali su uporni: jednom me je starac pratio 15 minuta tražeći da mu kupim hranu, a drugi put me je dete zgrabilo za nogu i neko vreme se držalo.
Na drugim mestima sam se osećao mnogo mirnije. U Džajpuru ili Udajpuru sam mogao da uživam u prelepoj arhitekturi i prirodi bez brige da ću biti prevaren.
Prevoz je poseban izazov za putnike. Taksisti često loše govorili engleski i razgovarali su sa mnom na hindiju ili jednom od mnogih lokalnih jezika. Ali to nije tako loše. Mnogo je gore kada pokušaju da vas odvedu u drugi hotel, tvrdeći da onaj koji želite više nije otvoren (uobičajena prevara za turiste).
Postoje različiti načini putovanja između gradova. Najbrža opcija je avionom. Jedna od najpristupačnijih je autobus sa ležajevima. Za mene se putovanje njime pretvorilo u pravu avanturu, jer se mesto preuzimanja menjalo tri puta dnevno. Na kraju, policajci su mi pomogli da pronađem pravu stanicu kada su me uhvatili izgubljenog na autoputu.
5. Priroda je slobodna da šeta ulicama
U Indiji su krave svete. I ovde ih zaista ima mnogo: mirno šetaju putevima, a ponekad se čak i iznenada pojavljuju na najneočekivanijim mestima. Često sam sretao i majmune u gradovima: trče po krovovima, vežbajući parkur, poput likova u filmu "Distrikt 13", ili mogu nešto da ukradu sa šaltera ili jedu ostatke hrane.
Indija se takođe pokazala kao idealna destinacija za posmatranje ptica. Tokom mog jednomesečnog putovanja, sretao sam kokoške, kormorane, ptice rogove, čaplje, orlove i bezbroj golubova. U Goi sam često sretao vodomare — popularna indijska marka piva, Kingfisher, čak je i nazvana po njima. A jednom sam video sultanku (koliko je čovek sa prezimenom Sultanov bio oduševljen što je dobio imenjaka).
6. Gradovi se drastično razlikuju
Tačno. Zemlja je istovremeno veoma bučna i mirna. U Delhiju je zvuk na ulicama bio bukvalno zastrašujući: gradilišta su stalno tutnjala, bicikli su tutnjali, psi su lajali, prodavci su vikali, a vozači autobusa trubili. Ali čim sam ušao u jedan od parkova ili kompleks Haus Haz sa muslimanskim grobnicama, postalo je veoma tiho.
Zemlja je raznolika i u pogledu arhitekture. U Delhiju sam posetio oblast Majnu Ka Tila, gde žive tibetanske izbeglice. Tamo postoje budistički hramovi, a atmosfera više podseća na Nepal. Džajpur je veoma lep grad, gde su skoro sve zgrade u centru obojene u ružičasto. U blizini su planine i nekoliko tvrđava, kroz koje je bilo zanimljivo šetati. Udajpur mi se činio mirnim, sa svojim elegantnim palatama, jezerima i zelenilom. A na nekim ulicama je bilo toliko tiho da sam mogla da čujem sopstvene korake!
Indija je zemlja u kojoj živi veliki broj etničkih grupa sa različitim tradicijama i kulturama, tako da tamo koegzistira nekoliko religija. Posetio sam hram u skoro svakom gradu. Na primer, u Delhiju sam uspela da posetim ISKON, ogromni kompleks Hare Krišna. Tokom službi pevaju „Hare Krišna“ i „Hare Rama“. Smešno je što sam u Jekaterinburgu živeo u kući gde sam mogao da čujem iste pojke sa svog prozora, tako da je bilo kao da nikada nisam ni otišao.
Video sam i Hram Lotusa, centar bahai vere. To je velika i lepa zgrada, slična Sidnejskoj operi. Takođe me je impresionirala Velika džamija u Delhiju — uzgred, Indija je dom jedne od najvećih muslimanskih zajednica na svetu.
Sada se sa velikom radošću sećam ovog putovanja i ne žalim ni za čim. Svakako bih se vratio u Indiju i putovao u druge regione: video bih Himalaje, posetio Ladakh, poznat kao „Mali Tibet“, i video Kalkutu, najveći grad u istočnom delu zemlje.