Ujutro 24. juna 2007. godine, šutnuo sam vrata svojih starijih komšija i brutalno ih pretukao drškom od metle. Odmah sam pozvao policiju da im kažem šta sam uradio. Uhapšen sam i optužen za provalu prvog stepena, napad drugog i trećeg stepena i nezakonito lišavanje slobode trećeg stepena.
Da je moj motiv za ovaj napad bio spor oko novca ili droge, moja priča bi bila uobičajena, teško da bi bila izvanredna. Da je bilo žalbi na buku sa obe strane, nepristojne afere, spora oko parkiranja ili bilo kog drugog sukoba, javnost bi razumela. Ne odobrila, ali bi razumela. Nažalost, mentalna bolest se ne prašta tako lako.
Zajednica bi s pravom zahtevala pravdu, u vidu kazne, rekavši: "Počinio si zločin, sada odsluži kaznu." Na osnovu ponude za priznanje krivice koju sam dobio, ta kazna bi verovatno bila tri godine zatvora. Zatim, uprkos činjenici da bi postojala približno 75 odsto šanse da ću ponovo počiniti zločin, bio bih pušten, verovatno uslovno, ali inače kao slobodan čovek, i vratio bih se društvo, za razliku od toga kada vas zatvore na psihijatriju.
Verovao sam da zaustavljam teroristički napad
Moja motivacija za napad bila je sasvim drugačija. Uzrokovana je mentalnom bolešću. Iskreno sam verovao da moram da ih napadnem, po nalogu predsednika i CIA-e, kako bih zaustavio teroristički napad. Učinio sam to uprkos činjenici da to jako nisam želeo. Nisam imao sukob sa svojim komšijama; nikada nisam progovorio ni reč ni sa jednim od njih. Iako sada žalim zbog onoga što sam uradio svakim vlaknom svog bića, u to vreme sam mislio da radim pravu stvar.
Proglašen sam nevinim po optužbama protiv mene, zbog neuračunljivosti. Ali s obzirom na način na koji naše društvo funkcioniše, možda bih bio bolje da sam bio motivisan zlom, besom, pohlepom ili zlobom i da sam proglašen krivim. Društvo razume zlobu. Mi razumemo odmazdu. Ali ne razumemo mentalne bolesti i često nismo u stanju da vidimo čovečnost kod onih sa mentalnim bolestima.
Stoga, umesto da budem zatvoren u zatvoru tri godine, bio sam zatvoren u psihijatrijskoj bolnici sedam godina. I ja sam jedan od srećnika. Poznajem mnoge druge koji su se oporavili od bolesti, ali su ipak proveli decenije, čak i ceo život, zatvoreni u psihijatrijskim bolnicama, jednostavno zato što biramo da se plašimo umesto da razumemo mentalne bolesti. Mnogo je lakše i zgodnije odbaciti ljude. Mnogi ljudi sa mentalnim bolestima bi voleli da imaju prava koja su data osuđenim kriminalcima.
Verovao je da je jedino on normalan
U ranom odraslom dobu, završio sam osnovne studije umetnosti na Koledžu Kolorado, radio kao procenitelj štete za veliku osiguravajuću kompaniju i godinu dana pohađao Pravni fakultet Jejl. Bio sam, i još uvek sam, dobro i pristojno ljudsko biće sa saosećanjem prema drugima i ljubavnim srcem. Upravo tokom mog boravka na Jejlu, nakon što sam postajao sve ljutiji, frustriraniji i razočaraniji zakonom, doživeo sam svoj prvi "psihotični slom".
Verovao sam da me savezna vlada prati i da će me oteti i mučiti zbog mojih "revolucionarnih" uverenja. Pobegao sam iz zemlje u jesen 2001. godine za Karakas, Venecuela, u strahu za svoj život. Vratio sam se nekoliko nedelja kasnije, siromašan i beskućnik.
Bio sam u raznim psihijatrijskim odeljenjima više od desetak puta tokom narednih šest godina. Narušio sam ili uništio nekoliko odnosa sa prijateljima, porodicom i romantičnim partnerima, borio sam se sa nezaposlenošću i koristio sam droge u pokušaju da se "samolečim" glasovima u svojoj glavi, praktično stalnim preplavljujućim strahom i anksioznošću, i krizom gubitka identiteta kao uspešnog naučnika i akademika.
Potpuno sam izgubio nadu u ispunjen život i verovao sam (i često pokušavao da dokažem) da je smrt bolje stanje od mog sopstvenog postojanja iz noćne more. Kada sam počinio ta užasna dela, verovao sam da sam jedini koji je normalan, da su svi ostali pogrešili, zli ili aktivno kuju zaveru protiv mene. Verovao sam da sledim volju Svemogućeg kada sam radio ono što sam radio. Ovo plaši ljude. Potpuno razumem, jer i mene to užasava.
Dva meseca u zatvoru su mu otvorila oči
Tek nakon što sam puna dva meseca sedeo u ćeliji zatvora okruga Vitman, stvarnost me je pogodila: nisam bio član CIA-e. Bio sam prevaren, moj sopstveni bolesni um me je naveo da počinim delo zbog kojeg ću zauvek žaliti. Nisam trebalo da budem nagrađen, već kažnjen.
Da sam prihvatio ponudu tužioca za priznanje krivice, oblik te kazne bi bio tri godine u državnom zatvoru. Međutim, postojala je i druga mogućnost: mogao sam da se izjasnim da nisam kriv zbog neuračunljivosti i, ako bih priznao svoje kriminalne aktivnosti tog strašnog dana i sud bi se složio, bio bih poslat u psihijatrijsku bolnicu na maksimalnu kaznu zatvora "doživotnog".
Šest meseci nakon napada prolazilo bi veoma sporo dok sam čekao da saznam svoju sudbinu. Lečen sam od moje očigledne mentalne bolesti lekovima i na kraju sam prebačen u opštu zatvorsku populaciju. Opasnosti života u zatvoru, kao i spoznaja, krivica i bol povezani sa onim što sam uradio, preuzeli su moje dane.
Onda je došao blagoslov: Nakon što sam se izjasnio da nisam kriv zbog neuračunljivosti, smešten sam u Istočnu državnu bolnicu u Medikal Lejku, Vašington. Dijagnostikovana mi je hronična paranoidna šizofrenija, čiji su glavni simptomi bili duboko ukorenjene zablude da radim za CIA, halucinacije komandnog tipa da primam naređenja od CIA i predsednika putem satelita, što je rezultiralo nasilnim radnjama tog užasnog jutra. Stalno sam uzimao lek koji mi je prepisan za lečenje simptoma psihoze. Počeo sam proces oporavka.
Lekovi su delovali. Posle otprilike dve godine, više nisam doživljavao psihozu koja je uzrokovala moje ranije ponašanje i stoga više nije bila opasna. Mogao sam da šetam po bolničkom dvorištu i da idem na nadgledane izlete u zajednicu, a da nikada nisam uradio ili rekao bilo šta čak i malo opasno.
Nema izlaska dok država tako ne kaže
Pretpostavio sam da će mi uskoro biti dozvoljeno da napustim bolnicu, uz kontinuirano lečenje i praćenje, i ponovo provedem vreme sa porodicom. Ali sam se jako prevario. Država je nameravao da me drži zatvorenog još pet godina, što bi poreske obveznike koštalo oko 250.000 dolara godišnje, jednostavno zato što je mogla.
Trebalo je vremena da shvatim da neću napustiti bolnicu. Desilo se nakon mog prvog „prestupa“ korišćenja jastuka napunjenog knjigama kao tega za vežbanje. Optužen sam za „uništavanje državne imovine“ i izgubio sam nedelje vremena zbog sledeće važne kategorije. Bio sam ljut, povređen, slomljen.
Ovo iskustvo je poslužilo kao uvod u narednih nekoliko godina. Bez obzira šta sam radio ili koliko mi je bilo dobro, nisam mogao da prevaziđem sistem. Sistem radi da bi služio sopstvenim ciljevima, a ne ciljevima pacijenata.
Ovo je kristalno jasno postalo jasno nakon drugog događaja 2009. godine, nakon što sam se dovoljno oporavio da šetam bolničkim dvorištem i idem na nadgledane izlete u grad. Jedan pacijent je zloupotrebio privilegiju i otišao sa izleta. Na kraju je pronađen i nikoga nije povredio; jednostavno nije mogao da odoli porivu nakon decenija u bolnici.
Mediji su izazvali paniku. Državno zakonodavstvo je odgovorilo usvajanjem zakona kojim se zahteva da svi pacijenti dobiju sudski nalog pre nego što im se dozvole nadgledane šetnje bolničkim dvorištem ili izleti van ustanove.
Naravno, dobijanje ovih naloga moglo bi da potraje mesecima. Ovaj zakon je jednoglasno usvojen u oba doma. Građani države, preko svojih predstavnika, odlučili su da deluju isključivo iz straha i kazne sve nas kolektivno, umesto da nas vide kao pojedince i veruju lekarima koji nas najbolje poznaju.
Opasni pacijenti nemaju šta da izgube
Iako sam zahvalan na nezi koju sam u početku dobio, život u psihijatrijskoj bolnici je često muka, sa stalnom usamljenošću, beznađem i depresijom. Takođe može biti zastrašujuće, jer su pacijenti koji su zaista opasni često na istom odeljenju kao i ljudi koji su optuženi za prevaru sa čekovima..
Život u bolnici deluje kao ogromna, beskrajna vežba uzaludnosti. Sati prolaze kao godine, a godine prolaze kao sati. Patimo jer ne možemo da izrazimo svoje kajanje zbog kriminalnih aktivnosti koje smo počinili i da nas naši timovi za lečenje zaista čuju, a kamoli naše žrtve. Patimo jer hladno, sterilno okruženje koje treba da nas učini boljim usisava naš identitet i, ako nismo pažljivi, našu samu čovečnost.
Pacijentima je ipak bilo dozvoljeno da posećuju sobe jedni drugih, sviraju muzičke instrumente jedni sa drugima, dele hranu i kompakt diskove i na druge načine budu društveni. Ali onda se dogodilo odlazak i nastao je pravi haos. Beznađe je vladalo na forenzičkim odeljenjima bolnice. Ubrzo nakon toga, pacijent je ubijen od strane drugog pacijenta.
Zatim je stigao nalog savezne vlade da je posećivanje soba jedni drugima previše opasno. Sve, od gitara, preko kompakt diskova, stereo uređaja, pertli, kaiševa i saksijskih biljaka, smatrano je „opasnim“ predmetom. Od tada su pacijentima uklonjeni iz pristupa. Na mom odeljenju, skoro je došlo do potpunih nereda kada su ovi nalozi usvojeni.
Očaj se dodatno pogoršava i to što neki pacijenti nemaju šta da izgube jer znaju da će bukvalno umreti u bolnici. Nije iznenađujuće da su neki poznati po tome što pokušavaju da sabotiraju pacijente koji "rade po programu" pokušavajući da započnu tuče sa njima. To ne sprečava timove za lečenje da kažnjavaju pacijenta koji sarađuje ni jotu kada je u pitanju sprovođenje politika i pravila – uprkos saznanju da ih provocira neko ko je poznat po agresivnom ponašanju.
„Dugoročna stabilnost“ je suština kada je u pitanju traženje otpusta iz bolnice. To se prevodi kao ostanak hladnokrvnosti, ne podleganje iskušenju da se izraze ljudske emocije (kao što su frustracija ili bes) i praćenje liste pravila koja mogu u bilo kom trenutku oduzeti nivoe kategorije (hijerarhijski numerisani sistem etiketiranja pacijenata i davanja im privilegija). To takođe znači učešće u monotonoj rutini ranog buđenja za doručak, uzimanja lekova, a zatim čekanja u redu za šetnju do druge zgrade kako bi se učestvovalo u "centru za lečenje" pet sati radnim danima.
Odobrio mi je puštanje na slobodu sudija koji je, uprkos svedočenju zaposlenih u bolnici, bio spreman da mi pruži šansu u zajednici. Dok, priče pacijenata koji nisu te sreće su previše brojne da bi se nabrojale.