Postoji jedna opasna iluzija u koju veruju milioni roditelja: navodno, ako je dete poslušno, to znači da je ono dobro. Zvuči pristojno, gotovo dirljivo. Poslušan znači da se ne raspravlja, ne protivreči, radi kako mu je rečeno. Radost, a ne dete. Međutim, prođe deset-dvadeset godina i upravo ta deca, koliko god paradoksalno zvučalo, najčešće ispadaju sagorela, anksiozna i nesigurna u svetu odraslih.
Zar je to vaspitni cilj? Odgajiti idealnog izvršioca koji se plaši da se istakne i uvek čeka odobrenje?
"Poslušan" ne znači "srećan".
Kada bi roditelji trebalo da povuku kočnicu
Roditeljski ponos zbog poslušnosti deteta ponekad zvuči kao zdravica: "On nam ne pravi nikakve probleme! Šta mu se kaže to i uradi". A negde iza tog tihog divljenja neprimetno se krije potisnuta ličnost. Da ne pravi skandale, ne zahteva. Ali isto tako i ne pokušava, ne greši, ne raspravlja se. Unutrašnji glas takvog deteta je tih, poput šapata pod ćebetom, jer su ga naučili glavnom pravilu: "Prvo slušaj starije, a posle, možda, i sebe."
A zapravo, upravo neposlušna deca, prema zapažanjima iskusnih pedagoga i psihologa, često postaju istinski stabilna, živa i sa karakterom. Da, sa njima ima muke. Ali oni:
- Uče da se izbore za sebe
- Slušaju sebe, čak i kada okolina vrši pritisak;
- Ne plaše se kazne, jer osećaju pravo na sopstveno mišljenje.
Psiholog Mihail Labkovski je jednom rekao: "Najvažnija stvar kojoj treba naučiti dete jeste da bude ono što jeste. Ne udobno. Ne ispravno. Nego stvarno."
Od poslušnog deteta do umorne odrasle osobe
Vredi se zagledati oko sebe: svet je pun odraslih ljudi koji spolja deluju uspešno: dobri su radnici, disciplinovani, učtivi. Ali, čim zagrebete dublje, sve češće nailazite na prazninu. Ovi ljudi žive ispunjavajući tuđa očekivanja. Sve rade kako treba, a stalno osećaju da nisu dovoljno dobri. Zašto? Zato što su u startu svoju ličnost gradili na poslušnosti, a ne na sopstvenom izboru.
Mihail Labkovski upozorava: "Ako su dete naučili da bude poslušno, ono kasnije neće moći da kaže 'ne'. Ni šefu, ni toksičnom partneru, ni životu koji mu je nametnut."
Kako se iza imperativa "Budi dobar" gubi ličnost
Mnogi se sećaju škole u kojoj su se dobrima smatrali ne oni koji su razmišljali, već oni koji nisu smetali. Kod nekih se ova postavka produžila na decenije. Ne budi smetnja. Ne protivreči. Ne talasaj.
Ali život nije tišina. Život je izbor. Život su greške, pokušaji i potraga. Poslušno dete može biti veoma zgodno za roditelje, za školu, za društvo. Ali problem je u tome što ono predugo usavršava veštinu "bivanja odgovarajućim" i gubi ono najvažnije, sposobnost da oseti sebe kao stvarnu ličnost.
Zašto poslušnost nije vrlina, već mana
Poslušnost nije stvar svesnosti. Ona je stvar zavisnosti od spoljašnjeg odobravanja. Kada dete radi sve kako treba samo zato što mu je tako naređeno, ono se ne razvija, ono se prosto prilagođava. To su "mane" uma. Umesto oslanjanja na sopstveno razumevanje dobra i zla, prisutna je stalna potraga za spoljašnjim vođstvom.
Takav čovek odraste i počne da sudi o sebi ne na osnovu unutrašnjeg osećaja, već na osnovu toga kako ga drugi procenjuju. A to vodi do anksioznosti, sagorevanja i perfekcionizma, jer je nemoguće ugoditi svima, ali težnja ka tome ostaje.
Menjaju se autoriteti, ali zavisnost ostaje
Dete na početku kao autoritet vidi roditelje. Potom učitelje. Zatim društvo. Kasnije partnera, šefa, društvene mreže. Ako je fokus pažnje od detinjstva na spoljašnjem svetu, on tamo i ostaje. Unutra nema kompasa. Nema osećaja: "Ja sam znam šta je dobro za mene". Postoji samo: "Reci mi da li živim ispravno?"
Koliko je odraslih ljudi koji pate od hroničnog osećaja krivice samo zato što su izabrali neki svoj put, onaj koji nije odobren, koji nije po uputstvu. Iako je upravo taj put mogao da ih učini istinski srećnim.
Sazrevanje kroz izbor, a ne apsolutna anarhija
Naravno, to ne znači da dete ne treba usmeravati. Ali je važno ne mešati mentorstvo sa dresurom. Pomoći mu da razume, da. Prisiliti ga, to ne.
Možete mu sugerisati, razgovarati sa njim, objašnjavati. Ali je važno da konačnu odluku dete donese svesno, čak i ako ima samo sedam godina. Čak i ako u početku greši. Greška koju dete samo proživi i oseti daje mnogo više nego idealno ponašanje diktirano strahom.
"Udobno" dete je udobno i drugima, ne samo roditeljima
Postoji gorka istina: ako ste dete napravili udobnim za saradnju, to se neće zaustaviti u krugu porodice. Njegovu popustljivost će kasnije koristiti i u partnerskim odnosima i na poslu. Takvi ljudi najčešće padaju u kandže:
- Emocionalnih manipulatora,
- Nasilnika,
- Strogih šefova kojima je važna samo poslušnost, a ne ličnost radnika.
Roditelji to često ne žele. Prosto su umorni. Prosto žele malo tišine. Ali dete nije mehanizam koji služi da olakša život odraslima. To je čovek koji uči da bude svoj, i to upravo kroz roditeljsko iskustvo.
Biti svoj je važnije nego biti prilagođen
Odmalena je važno učiti kako da se ne plašimo da budemo ono što jesmo. Ne iz hira. Ne uinat drugima. Nego da bismo razumeli da ličnost nije ono što je udobno, već ono što je živo. Čovek sa karakterom može delovati komplikovano. Ali upravo takvi ljudi postaju oni koji umeju da izgrade nešto svoje, umesto da se prilagođavaju tuđem.
Kao što je pisao Egziperi: "Ako želiš da sagradiš brod, ne okupljaj ljude da skupljaju drvo i raspoređuju posao. Nauči ih da žude za beskrajnim morem."
Poslušnost je komforna. Ali cilj vaspitanja nije komfor. Cilj je odgajiti celovitu, misleću, živu ličnost. Onu koja se neće slomiti pri prvom pritisku. Onu koja poznaje sebe. Onu koja ume da kaže "da", kada je to zaista "da", i "ne", kada se drugačije ne može.
Poslušno dete znači tišinu u kući sada. Ali ako je to tišina straha, a ne zrelosti, kasnije će ta tišina morati da se plati anksioznošću i prazninom. Pravi zadatak roditelja nije da upravljaju, već da prate. Da daju korene, i oslobode krila.
Stil/Dzen