Ponekad se čini kao da ceo svet živi po nekom drugom scenariju. Tamo postoji ljubav na prvi pogled, neverovatan uspeh, kuće sa pogledom na okean. A ovde, zaglavljeni ste u sivilu svakodnevice, glava zatrpana brigama, a duša prazna. Gde je, tačno, život?
Zašto se čini da nekima stvari idu od ruke, dok drugi izgledaju kao da su zaglavljeni? Šta nije u redu — sa njihovim snovima, njihovim naporima, njihovim pravcem? Ponekad se uopšte ne radi o trudu, već o perspektivi iz koje sve posmatramo.
U takvim trenucima korisno je da napravite pauzu i postavite sebi jednostavna, ali precizna pitanja. U nastavku su tri takva pitanja i zapažanja koja se mogu otkriti slušajući ne spoljašnju buku, već unutrašnji glas.
1. Šta me zaista deprimira?
Neverovatno je koliko možemo biti ranjivi. Mala stvar — i kao da se svet raspada. Zakasnela plata, komentar stranca na društvenim mrežama, pogled blagajnika.
Blesak iritacije, knedla u grlu, beskrajne misli "zašto ja?" I sa tim osećajem unutrašnje napetosti osoba prolazi kroz život, ne primećujući kako je tačno postala talac beznačajnih faktora.
Psiha je dizajnirana da se prilagodi nivou značaja problema. Ako živite u svetu gde je glavna pretnja kašnjenje na sastanak ili neodobravajući pogled vašeg šefa, vaš mozak će to shvatiti kao stvarnu opasnost.
Zato je toliko važno pratiti na šta trošite svoju emocionalnu energiju, šta uzrokuje nemir u vama i da li to predstavlja stvarnu pretnju.
Tokom godina, nečiji kalibar se otkriva ne po uspesima, već po teškoćama sa kojima se suočava. Postoje ljudi koje mrlja na novoj košulji izbaci iz ravnoteže. A postoje i oni koji, kao reakciju na životne udarce, samo stisnu zube i nastave dalje. Oni znaju kako da razlikuju pravi problem od puke privremene neprijatnosti.
Postoji ruska poslovica koja kaže: "Sve se dešava na bolje." To nije uteha, već pokazatelj snage. Kada prestanete da bežite od neprijatnog i naučite da stojite čvrsto, rastete.
A upravo je rast ono što vam daje samopoštovanje koje vam često toliko nedostaje. Ne zbog uspeha, već zbog unutrašnje otpornosti.
2. Sa kim se poredim — i zašto?
Jedna klijentkinja je jednom rekla: "Mislila sam da sam lepa. Dok se nisam prijavila na zabranjenu društvenu mrežu." U toj rečenici bilo je svega — bola, umora i čežnje za sopstvenim pravim ja.
Kao da nas neko nevidljiv svakodnevno hrani slikama "pravog života", a vi, ne primećujući, počinjete da obezvređujete svoj.
Poređenje je zamka. Pogotovo kada upoređujete svoja unutrašnja osećanja sa spoljašnjim slikama nečijeg života. Ljudi ne objavljuju svoju zbunjenost, anksioznost i sukobe na mrežama. Sve je to samo fasada. A vi to upoređujete sa pravim sobom: umornim, ponekad nesigurnim i punim sumnji. I naravno da gubite to "takmičenje".
Sigmund Frojd je napisao: "Jedina osoba sa kojom treba da se poredite jeste vaše prošlo ja. A jedina osoba od koje treba da budete bolji jeste vaše sadašnje ja."
To nije samo lepa misao. To je temelj zrelog razmišljanja. Samorazvoj počinje onda kada prestanete da jurite tuđe ideale i počnete da budete radoznali prema sebi.
Važno je ne samo osvrnuti se i primetiti "napredak", već i razmisliti: Koje izbore donosim? Zašto? Šta izbegavam? Šta mi je zaista važno?
Korisno je zapitati se: da li sam postao pažljiviji prema sebi? Da li biram ljude koji mi pružaju podršku, a ne sumnju? Da li idem putem kojim želim da idem, a ne putem kojim „treba“ da idem?
Poređenje sa sobom nije pitanje toga da budete bolji. Radi se o tome da budete iskreniji.
3. Ko me okružuje?
Ponekad hronični umor nije uzrokovan vama. Problem je jednostavno u tome što živite među ljudima koji vas stalno vuku nadole. Koji vas kritikuju, ali vas ne podržavaju. Koji misle da su snovi samo fantazija.
To su ljudi koji ni sami ne žive punim plućima, niti dozvoljavaju drugima da žive. Emocionalno okruženje u kojem boravite tiho oblikuje vaš unutrašnji svet. Ako ste stalno okruženi ljudima koji su nezadovoljni, koji vas potcenjuju ili ismevaju, vremenom počinjete da sumnjate u sebe.
Postoji poznat citat koji se pripisuje Sigmund Frojd: "Pre nego što sebi dijagnostikujete depresiju i nisko samopoštovanje, uverite se da niste okruženi idiotima."
Zvuči grubo, ali pogađa suštinu. Ljudi često pokušavaju da "poprave" sebe, dok pravi problem leži u njihovom okruženju.
Sećam se priče o jednom stručnjaku koji je stigao u prestonicu samo sa glavom punom ideja. Iznajmljivao je stan, štedeo svaki dinar, radio do iscrpljenosti — i dalje se osećao kao neuspeh.
Zašto? Zato što se poredio sa ljudima koji su imali drugačiji početak, drugačije okolnosti i više sreće. Godinama je živeo sa osećajem inferiornosti. A onda je prošlo deset godina. Postao je cenjen stručnjak, govornik na konferencijama i poštovana ličnost. Oni koji su tada dane provodili po barovima odavno su ispali iz igre.
Tvoje okruženje je poput klime. Utiče na tvoju otpornost, na način na koji vidiš sebe i svet. Ako si stalno okružen ljudima koji sumnjaju u tebe, kritikuju te ili ti se podsmevaju, teško je rasti.
Jer svaki korak tada zahteva dodatni napor. I nikakva unutrašnja snaga nije dovoljna ako stalno plivaš protiv toksične struje. Zato je jedno od najiskrenijih i najtežih pitanja: ne pored koga živim, već kako se osećam pored tih ljudi?
Svako od nas se pre ili kasnije suoči sa pitanjima od kojih je teško pobeći.
Ko sam ja sada? Šta želim? Zašto mi je ovo teško?
Ponekad deluje kao da su odgovori negde daleko — u knjigama, tuđim pričama ili pametnim citatima. Ali najčešće su u nama samima. Samo im treba dati prostora.
Sedite nekad sami sa sobom u tišini, bez osuđivanja i bez žurbe. Čujte svoje stvarne strahove i želje. I iskreno odgovorite sebi na ova tri pitanja. Ne zbog drugih — zbog sebe.
Jer dok ne shvatite šta vas zaista boli, ko utiče na vaše stanje i po kojim merilima sebe vrednujete, kao da živite tuđi život. Nesvesno. Po inerciji.
A onda, kada počnete sebi da postavljate iskrena pitanja, počinje kretanje. Ne uvek lako. Ali stvarno.