Uobičajeno je povremeno imati strahove da ste „loša osoba“ ili da se preispitujete da li ste se ogrešili o nekog i kako to da ispravite, ali za većinu ljudi to su prolazne misli i ne pretvarajaju se u nešto što ih parališe. Međutim, to nije slučaj sa ljudima koji pate od oblika opsesivno-kompulzivnog poremećaja poznatog kao moralna skrupuloznost ili moralni OKP. Za ljude sa moralnim OKP, ove misli „Da li sam loš?“ mogu postati trajne, što dovodi do krivice, brige i razmišljanja.
Šta je moralni OKP?
Prema rečima Džošue Kertisa, vanrednog profesora na odseku za primenjenu psihologiju na Univerzitetu Nortistern u Bostonu, moralni OKP je „podtip opsesivno-kompulzivnog poremećaja koji karakterišu veoma intenzivne, nametljive misli o tome da smo na neki način nemoralni, loši ili neetički“.
Sve je usredsređeno na strah od toga da ne budeš „loša osoba“, dodala je Erin Venker osnivačica i izvršna direktorka Centra za opsesivno-kompulzivni poremećaj i anksioznost u Minesoti .
Ovo se takođe može ispoljiti u nečijem odnosu prema religiji, što dovodi do brige da postupa protiv svoje religije ili vređa Boga, rekla je Meredit Hetler, nacionalna direktorka programa za opsesivno-kompulzivni poremećaj i anksioznost u zdravstvenoj ustanovi Newport Healthcare.
Ovakve misli mogu biti iscrpljujuće i veoma se razlikuju od brze brige o tome da ste „zli“ ili „loši“. Evo šta treba znati.
Kako se razvija?
Kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja, kompulzije su ponavljajuće misli ili ponašanja koja neko radi u nadi da će ublažiti anksioznost. „A kompulzije su osmišljene da neutrališu ili ponište ove vrste misli ili strahova o tome da su 'loši'“, rekao je Kertis.
Kompulzije izgledaju drugačije u zavisnosti od vrste OKP-a, ali u slučaju moralnog OKP-a, mogu izgledati kao da neko traži uveravanje od drugih kako bi dokazao da je „dobar“, a ne „loš“, prema Kurtisu.
Možda nakon interakcije na poslu koja vas je navela da se osećate kao „loša osoba“, pozovete mamu, ispričate joj priču i procenite njenu reakciju kako biste utvrdili da li ste „loši“, navela je Hetler kao primer.
To bi takođe moglo izgledati kao „poništavanje ponašanja“, rekao je Kertis, što znači pokušaj da se uradi nešto zaista dobro kako bi se nadoknadili bilo kakvi „loši“ ili „nemoralni“ momentu- poput volontiranja nakon što ste pomislili nešto loše o komšiji.
Takođe bi se moglo pojaviti kao razmišljanje o istoj stvari iznova i iznova, briga o tome i traženje utehe, iako ta uteha „neće biti dovoljno dobra“, objasnio je Venker.
„To je kao hrčak na točku. Ne idu nikuda, ali osećaju da mogu da reše problem, ali nažalost, nikada ne možemo da rešimo problem kroz opsesivno-kompulzivno-kompulzivno razmišljanje, to samo vodi do još pitanja i još više sumnji“, dodao je Venker i istakao.
„OKP se često naziva „poremećajem sumnje“, rekao je Hetler. „OKP, bez obzira na podtip, uvek traži 1.000.000% sigurnosti, koju svi znamo da nikada nećemo dobiti.“
Moralni opsesivno-kompulzivni poremećaj je težak
Može dovesti do krivice i „preispitivanja sopstvenog karaktera“, rekao je Kertis. „To je skoro kao da ste sudija, koji na neki način ispituje sopstveni moralni karakter, da li ste dobra ili loša osoba.“
Gotovo da sebe stavljaš na probu i previše analiziraš svaki trenutak, dodao je Venker.
Stalne, nametljive misli zasnovane na moralu mogu biti preterane, preplavljujuće i uznemirujuće, rekao je Kertis.
Hrani se strahom od društvenog odbacivanja.
Moralni opsesivno-kompulzivni poremećaj, i opsesivno-kompulzivni poremećaj u celini, ugrađuje samozaštitni deo našeg mozga, prema Venkeru.
„Ljudi su programirani da brinu o pripadnosti, bezbednosti, moralu, društvenom prihvatanju, svim tim stvarima“, dodao je Venker. Pre, ako vas je vaša grupa ili selo odbacila i izbacila, bili ste direktno izloženi opasnosti.
Moralni opsesivno-kompulzivni poremećaj hrani se ovim urođenim strahom i mogućnošću „odbacivanja, sramote ili čak samo gubitka identiteta kao dobre osobe“, rekla je ona.
Venker je rekao da moderna kultura otkazivanja pojačava ovu ranjivost kod mnogih ljudi sa moralnim opsesivno-kompulzivnim poremećajem, u obliku „javnih prozivki i stalnog izlaganja tuđim mišljenjima“.
To nije isto kao i imati prolaznu misao o svom moralu.
Jednokratna pomisao o tome da si nemoralan nije isto što i imati moralni opsesivno-komplisivni poremećaj.
„Trenuci sumnje u sebe su veoma, veoma normalni i veoma ljudski... svi imaju nametljive misli“, rekao je Venker i dodao.
„Razlika je u tome što je opsesivno-kompulzivni poremećaj neurološko stanje... kao da su nam mozgovi skoro zaglavljeni na autoputu i ne mogu da siđu sa autoputa“, rekao je Venker. Neko ko nema moralni opsesivno-kompulzivni poremećaj može da pronađe izlaz na autoputu, takoreći, i racionalno shvati da ga jedna misao ne čini lošom osobom. Ljudi sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem ne dobijaju signal da je sve u redu i zato osećaju da moraju opsesivno da pokušavaju da shvate ili donesu ispravne odluke kako bi dokazali da su dobra osoba ili da bi pronašli sigurnost da su dobra osoba“, rekao je Venker.
Drugi faktor koji određuje moralni OKP u odnosu na jednokratni trenutak sumnje u sebe jeste to što OKP traži 100% sigurnost, rekao je Hetler. Čak i ako svi ljudi na svetu kažu nekome sa moralnim OKP-om da je ljubazan i dobar, „nikada neće postojati stvar koju neko može reći ili učiniti što će potpuno zaustaviti ovaj proces zauvek i uvek“, dodao je Hetler.
Menja svakodnevni život osobe
Ljudi sa moralnim opsesivno-komplisivnim poremećajem takođe doživljavaju nešto što se naziva „fuzija misli i akcije“, rekao je Kertis. „To je verovanje da je, u ovom slučaju, razmišljanje o lošoj stvari ekvivalentno činjenju te stvari.“
Na primer, neko sa fuzijom misli i akcije veruje da je razmišljanje o prevari partnera isto što i činjenje samog prevara. „I to podiže ulog još više“, rekao je Kertis.
Pored toga, uobičajena razlika između nekoga ko ima poremećaj mentalnog zdravlja i nekoga ko ga nema je „i količina ekstremnog nivoa patnje koju izaziva i količina ometanja koju izaziva u nečijem životu“.
Moralni opsesivno-kompulzivni poremećaj remeti nečiji život i oduzima mnogo vremena. Neko sa moralnim opsesivno-kompulzivnim poremećajem može otići u prodavnicu, izaći i brinuti se da slučajno nije platio nešto u korpi, što bi ga učinilo „lošim“ i lopom. To bi ih moglo navesti da iznova i iznova proveravaju račun, pa čak i da se vrate unutra i insistiraju na ponovnom plaćanju artikla, rekao je Kertis. Ovo je veoma drugačije od trenutka sumnje u sebe praćenog ohrabrenjem.
Šta treba da uradite ako se borite sa ovakvim mislima?
Ako mislite da možda imate moralni opsesivno-kompulzivni poremećaj, stručnjaci su za HuffPost rekli da je najbolji sledeći korak da se obratite stručnjaku za mentalno zdravlje koji je obučen za lečenje opsesivno-kompulzivnog poremećaja.
Nisu svi stručnjaci za mentalno zdravlje obučeni za lečenje OKP, pa umesto da idete kod bilo koga koga nađete u svom komšiluku, stručnjaci preporučuju da potražite pružaoca usluga putem baze podataka Međunarodne fondacije za OKP .
Uobičajeno je da se moralni opsesivno-kompulzivni poremećaj previdi i nepravilno leči. „Lečenje opsesivno-kompulzivnog poremećaja je zaista, zaista važno, jer redovna terapija razgovorom može zapravo pogoršati opsesivno-kompulzivni poremećaj“, rekao je Hetler.
Terapija prevencije izloženosti i odgovora je zlatni standard lečenja OKP, rekao je Venker, a za neke lečenje može uključivati i lekove.
„Moralni opsesivno-kompulzivni poremećaj je definitivno nešto što je potcenjeno među opštom populacijom, ali može biti veoma uznemirujuće, veoma ometajuće“, rekao je Kertis.
Dok tražite lečenje, budite ljubazni prema sebi i znajte da postoje obučeni stručnjaci koji su specijalizovani za pomoć ljudima da prevaziđu ograničavajuće misli koje dolaze sa moralnim opsesivno-kompulzivnim poremećajem.