Da li ste se ikada našli u situaciji gde se svi oko vas ponašaju prirodno, ali vi osećate kao da se dešava nešto čudno?
To se desilo ruskinji Aljoni koja je ostala zapanjena ponašanjem stanovnika Koreje. Drugačija kultura ove zemlje njoj je bila šokantna, a evo šta ju je ostavilo bez teksta:
1. Razgovarajte o prihodima direktno i bez sramote
U Koreji se pitanje "Koliko zarađujete? ne smatra netaktičnim, već delom svakodnevnog razgovora. Ljudi mirno pitaju o plati, kiriji, ceni automobila ili torbi.
Ovde se takvo pitanje često doživljava kao narušavanje privatnosti. Ako je u pitanju neko ko vam nije blizak, želećete da izbegnete odgovor ili da se tome nasmejete.
2. Dajte novac i fiksirajte iznose
Novac u koverti je najčešći poklon u Koreji: za venčanja, rođenje deteta, diplomiranje i rođendane.
Štaviše, iznosi se ne zaboravljaju: porodice vode spiskove kako bi kasnije mogle da „uzvrate“ istom merom.
Kod nas se davanje novca kao poklon više ne smatra lošim stilom, ali određivanje fiksnih iznosa i dalje izgleda čudno i ne baš prijateljski.
3. Otvoreno razgovarajte o plastičnoj hirurgiji
"Popravila sam nos", "Korigovala sam kapke", "Ugradila sam filere" – fraze poput ovih ovde zvuče jednako obično kao i "Ofarbala sam kosu".
Plastična hirurgija u Koreji nije tajna, već znak brige o sebi. Neki su čak i ponosni na sebe i spremno otkrivaju koliko su operacija morali da prođu da bi postigli željene rezultate.
U korejskom filmu „Lepota od 200 funti“, glavna junakinja potpuno menja svoj izgled: gubi na težini, podvrgava se nizu operacija i postaje gotovo druga osoba. Radnja se manje fokusira na njen izgled, a više na to koliko je ovo putovanje bilo teško i hrabro. Oporavak nakon operacije je prikazan kao manifestacija snage, a ne stida. I da, od njene postoperativne lepote, njen život se promenio na bolje: postala je poznata pevačica, a momak koji joj se nekada toliko sviđao beznadežno se zaljubio u nju.
Kod nas se na plastičnu hirurgiju i dalje gleda sa sumnjom: "sve je lažno", "neprirodno". Čak i poznate ličnosti obično ćute o svojim plastičnim operacijama.
4. Pokazivanje na izgled: „Dobio/la si na težini“, „Izgledaš umorno.“
U Koreji je ovo znak zabrinutosti. Komentari o izgledu se prihvataju mirno: "primećeni ste", "obratili su pažnju".
Moji korejski prijatelji često ukazuju na moje pege. Neki odmah preporučuju kliniku za uklanjanje pigmentnih mrlja, dok drugima treba vremena. U početku sam se osećala neprijatno, pa čak i uvređeno takvim komentarima (moje pege me, inače, uopšte ne uznemiravaju). Ali onda sam shvatila da to ne rade da bi uvredili, već da bi pomogli. Jer za Korejce, pege su nešto čega se treba rešiti.
5. Glasno srčite, posebno ako je ukusno.
U Koreji, srkanje dok se jedu rezanci ili supa je znak odobravanja. Što je glasnije srkanje, to je ukusnije.
Kod nas se od detinjstva učimo da budemo tihi za stolom. Srkanje je znak lošeg ponašanja. Ovo je bilo neočekivano za mene, ali sada razumem: ovde je to kulturni oblik pohvale.
U Koreji, kada ljudi jedu, često mljackaju usnama. To znači da je ukusno.
6. Spavanje na poslu
Posle ručka, zaposleni može da odspava za svojim stolom — i niko ga neće osuđivati. Naprotiv, to pokazuje da vredno radi.
Kod nas bi ovo odmah izazvalo diskusiju, fotografije u četu, šale, a moguće i opomenu.
7. Davanje naređenja tuđoj deci
U Koreji se ovo ne smatra mešanjem. Adžuma (korejska tetka ili baka) može slobodno da priđe vašem detetu i kaže stvari poput: „Sedi pravo“, „Ne trči“ ili „Spusti se dole“.
Više puta sam bila svedok ovakvih scena na igralištima, a roditelji su reagovali mirno, čak su mi se i zahvaljivali.
Kod nas nije uobičajeno kritikovati tuđu decu — to gotovo garantuje sukob.
8. Spavaju sa detetom do 5–7 godina (ili celom porodicom u jednoj sobi)
U korejskim porodicama, deca često spavaju sa roditeljima do škole. Dušeci na podu, sve blizu jedno drugom - uobičajena pojava.
Ovde verujemo da što pre dete počne da spava odvojeno, to bolje: „Moramo da ih naučimo samostalnosti.“ Kada sam prvi put čula za zajedničko spavanje pre 7. godine, delovalo mi je čudno.
9. Fotošopiranje fotografija do neprepoznatljivosti
Čak su i fotografije za lične karte ovde često blago retuširane: oči su veće, koža svetlija, brada oštrija. Na društvenim mrežama, razlika između fotografije i stvarnosti može biti ogromna.
I svaki put kada odem u profesionalni foto-studio na fotografisanje, ne prepoznajem sebe. (Iako samo tražim da se uklone zalutale dlačice i da mi se koža blago izgladi pre snimanja.)