Pre pet godina, 14. oktobra, napustio nas je glumac Marko Živić, čovek čiji su osmeh, toplina i duhovitost ostavljali snažan utisak kako na sceni, tako i među ljudima koji su ga poznavali.
Iza sebe je ostavio bogatu i uspešnu karijeru, brojna iskrena prijateljstva, kumstva, partnerku sa kojom je proveo deceniju, kao i sestru koja se sa njegovim odlaskom nikada nije pomirila.
Preminuo je u 49. godini od posledica korona virusa, ostavljajući prazninu koju ni protok vremena nije uspeo da ublaži. Njegov život obeležila je i teška borba sa bolešću – pre 13 godina dijagnostikovan mu je maligni kancer jednjaka i želuca, zbog čega je bio podvrgnut operaciji.
Neostvarena želja
Glumac je jednom prilikom istakao da mu je neostvarena želja da postane otac.
"Neostvarena želja mi je da postanem otac. Znate, to je veliki profesionalni angažman, biti dobar otac, to sam naučio u svojoj porodici", rekao je Živić u jednom intervjuu.
Sahranjen sa omiljeni kostimom
Jug Radivojević, ispričao je šta su položili u Markov sanduk pre samog pokopa.
- Mi smo Marku kostim iz predstave 'Let iznad kukavičjeg gnezda' položili u njegov sanduk. 27. i 28. avgusta Marko je odigrao svoje poslednje dve predstave, naravno 'Let iznad kukavičjeg gnezda' u velikom stilu pred hiljadu ljudi, ovacijama je pozdravljena predstava kao i on zbog te uloge koju je maestralno igrao - rekao je Radivojević.
- Preponosan sam na ovu ulogu, divna ekipa. Ovo je jedini kostim koji ću odneti kući. Izuzetno sam vezan za gospodina Martinija jer je to čovek oličenje većine ljudi koji danas žive svoje živote a život ide pored njih. On je jako tužan čovek suštinski. Zamolio sam upravu da kada se ta predstava skine sa repertoara da otkupim kostim i da ga imam uvek u mom ormaru kao podsećanje na jedan divan život koji sam živeo 150 predstava - rekao je Živić tada u emisiji "Balkanskom ulicom o kostimu koji je sahranjen sa njim u sanduku.
Iza reflektora i kamera, Marko je živeo tihim, skromnim životom. Pomagao je deci bez roditelja u kruševačkom domu, manastiru Sveta Petka kod Paraćina, kolegama koji su se našli u teškim životnim situacijama. Nagrade koje je dobijao često je poklanjao u humanitarne svrhe, bez potrebe da se o tome zna.
"Nosio je jedan džemper, jednu jaknu, jedne cipele", govorila je Nevena.
"Govorio je: ‘Ne trebaju mi dva kreveta, jer mogu spavati samo u jednom.’"
Posle sahrane, prišla joj je porodica koju je Marko godinama finansijski pomagao, a da to niko nije znao. Takav je bio — diskretan u dobroti, glasan samo u radosti.