Autentičan način života i rada, duboko ukorenjena potreba da se istraje u borbi za ono što je pravedno i ispravno, kao i nepokolebljiva odlučnost da se sopstvene ambicije ne napuste dok god postoji i tračak snage, ipak nisu bili dovoljni da legendarni glumac Petar Kralj nadvlada bolest.
Iako je njegov život trajao sedam decenija, to vreme bilo je istovremeno i prekratko i dovoljno — prekratko da bi publika i savremenici od njega preuzeli sve što je mogao da pruži, ali dovoljno dugo da ostavi neizbrisiv trag, kako na sceni, tako i van nje. Bio je umetnik koji nije pravio razliku između javnog i privatnog integriteta: svestan da pred publikom nema skrivanja, nije osećao potrebu da prikriva ni one najobičnije, svakodnevne segmente svog života.
Preminuo je 10.11.2021. godine nakon duge i teške bolesti.
Koreni i detinjstvo u ratnom vihoru
Za sebe je govorio da je oduvek bio poluboem — čovek koji uživa u čaši pića, ali i u razgovorima kroz koje preispituje sebe i druge. S ponosom je prihvatao sve što je ostvario, pa čak i ono što mu je izmaklo, bilo namerno ili slučajno. Popularnost nikada nije dozvolio da naruši njegov porodični mir, a eventualne privilegije pripisivao je isključivo svom imenu.
- Moj tata je poreklom iz Banije i rodio sam se u Zagrebu, dva dana pre početka Drugog svetskog rata, 4. aprila 1941. godine. Pošto je otac morao da pobegne iz Zagreba i nastavi službu u Čačku, nije ni znao da sam stigao na svet. Majka mu je na rastanku rekla da će, ako se rodi muško, dobiti ime po njegovom ocu Petru. Taj moj deda Petar umro je još 1906. godine kad su ocu bile četiri godine, pa moje ime nema veze sa dinastičkim varijantama, već predstavlja deo nasleđa da se deci daje dedovo ime. Bilo je situacija kada sam bio povlašćen zbog imena, naročito u vojsci. Kad su me jednom prozvali Kralj Petar, jer tamo se proziva po prezimenu, svi su se okrenuli i zapamtili me. Kasnije nisam imao neprijatnosti, mada su neki ljudi pričali da su u raznim kafanskim situacijama uzvikivali: Živeo Kralj Petar, zbog čega su ih hapsili dok su oni pokušavali da objasne kako se to odnosi na glumca – prepričavao je umetnik.
U vihoru ratnih dešavanja, njegova majka je, po savetu bliskih ljudi, napustila Zagreb i sa detetom utočište pronašla u Sremu, gde su započeli novi, skromniji život.
- Bila su to siva vremena. Tu u Sremskoj Mitrovici družio sam se sa Predragom i Nenadom, braćom od strica, jer rođene nisam imao. Omiljena igračka bila nam je krpenjača, lopta napravljena od čarapa koje bismo umotavali u krpe. Sećam se prve čokolade, ali i prve pomorandže koju sam video kada mi je bilo osam godina. Moji roditelji su bili profesori u gimnaziji u Sremskoj Mitrovici, pa su me često vodili na đačke priredbe. Bili su to za mene svetli, veseli i radosni prizori u kojima sam uživao. Đaci su igrali oko logorske vatre i recitovali, što je kasnije uticalo na to da se opredelim za glumu – pričao je glumac kojeg su, kada mu je bilo šest i po godina, upisali u obdanište, a potom i u osnovnu školu.
Prvi koraci ka glumi
Školski dani, iako obeleženi velikim razredima i skromnim uslovima, ostavili su snažan utisak na njegov razvoj i radoznalost. Svaka sitnica za njega je imala posebnu vrednost, a radost učenja bila je prisutna uprkos okolnostima.
- U razredu nas je bilo osamdeset i ne znam kako je učiteljica Ljuba mogla sve da nas savlada. Pamtim kako nas je učila da sabiramo, bile su to metode neprihvatljive ovim generacijama iz kompjuterskog doba. Svaka mala stvar pričinjavala bi mi radost – sećao se Petar koji je prvu ulogu odigrao sa jedanaest godina.
Njegov glumački put započeo je spontano, ali odlučno — prijavio se sam kada je dobio priliku, pokazujući već tada sposobnost da prepozna sopstveni poziv. Istovremeno, nije se ustručavao da izrazi stav i pobuni se kada je verovao da je u pravu.
Bilo je to u gimnaziji kada je nas nekoliko kroz đačke priredbe pokušalo da kaže nešto protiv reforme školstva...
Studentski dani i mladalački zanos
Vođen prvim iskustvima i snažnim unutrašnjim osećajem, odlazi u Beograd gde upisuje akademiju i započinje novo poglavlje života. Studentski dani bili su ispunjeni prijateljstvima, skromnim životom i neponovljivim iskustvima koja su oblikovala njegov karakter.
- Nisam bio nikakav zavodnik, ali često sam bio zaljubljen...
Ljubavni život
Porodičnu stabilnost pronašao je početkom sedamdesetih godina, kada je započeo brak sa Ljiljana Gazdić, sa kojom je dobio ćerku Milicu. Ipak, nakon dugog zajedničkog života, njihov brak je okončan, a o ljubavi je govorio sa filozofskom distancom i dubokim razumevanjem.
- Moja bivša supruga Ljiljana je glumica, ali tvrdim da ljubav nema nikakve veze sa profesijom...
Kasnije je novu životnu priču započeo sa Sonjom Divac, sa kojom je izgradio odnos zasnovan na dugogodišnjem poznanstvu i prijateljstvu koje je preraslo u ljubav.
Odnos prema privatnosti i umetnosti
Iako javna ličnost, dosledno je čuvao granice svoje intime, smatrajući da je ona temelj svakog čoveka. Bio je svestan prirode publike i društva, ali nije pristajao na potpunu izloženost.
- Ne znam šta može da se sakrije kad izađem na pozornicu?!...
Istovremeno, njegov profesionalni put bio je bogat i raznovrstan — od pozorišnih scena do filmskih uloga, među kojima se izdvaja ostvarenje "Sinovci", u kojem je ostvario zapaženu rolu.
Pedagoški rad i pogled na glumu
Pored glume, osećao je potrebu da svoje znanje prenese drugima, iako se nije slagao sa formalnim sistemima ocenjivanja i vrednovanja umetnosti.
- Bilo bi glupo da baš nikome ne prenesem ovo malo korisnog i upotrebljivog iskustva...
Za njega gluma nije bila takmičenje, već duboko emotivni proces, spoj unutrašnjih stanja i izraza koji prevazilazi tehniku i zanat.
Posvećenost sceni do kraja
Uprkos umoru i godinama, nije razmišljao o povlačenju. Verovao je da umetnik duguje publici prisustvo dok god ima snage da stvara, a scena mu je, kako je često govorio, uzvraćala energiju koju je ulagao.
- Ta moja uloga završava se rečenicom: Umoran sam kao pseto, odživelo se i ostarilo...
Njegova umetnička filozofija bila je jednostavna, ali snažna — umetnost počinje tamo gde prestaje zanat. Upravo tom idejom vodio se kroz život, ostavljajući iza sebe delo koje ne samo da zabavlja, već i podseća da je život jedinstvena predstava koju svako od nas mora sam da režira do poslednjeg čina.