Danas se čini da je reč "dostojanstvo" postala neka vrsta vintidža, skoro muzejskog eksponata. Kao da su je uredno spakovali u kutiju sa požutelim pismima i ostavili da skuplja prašinu dok svi raspravljaju o samopouzdanju. Samopouzdanje sada odzvanja na svakom uglu: treninzi, maratoni, ček-liste, instrukcije, kako ga podići, ojačati, zaštititi.
Čovek može imati glasno, gotovo nepobedivo samopouzdanje, a da se u njemu ne oseti unutrašnja svetlost, to mirno dostojanstvo. I obrnuto, postoji tih čovek o kome kažu: "On kao da zrači sigurnošću", iako se spolja ničim ne ističe.
Dostojanstvo je nemoguće izmeriti. Ono nije u diplomama, brendovima, niti u broju nula na bankovnom računu. Ono ne traži aplauz, ne viče o sebi i ne traži spoljne potvrde. Ono jednostavno postoji.
To je onaj osećaj kada čovek govori tiho, ali ga slušaju. Kada se ne pravda, ali i ne napada. Kada su ramena ispravljena ne zbog gordosti, već zbog unutrašnje jasnoće. Kako je pisao Lav Tolstoj: "Snaga čoveka nije u onome što može, već u onome od čega može da odustane." I u tom odricanju, takođe je dostojanstvo.
Neuspeh nije ono što mislite
Navikli smo da neuspeh crtamo spoljašnjim potezima: mala plata, običan posao, godine koje nisu po rasporedu, nedostatak porodice ili, naprotiv, njena preterana, bučna ispunjenost. Ali život je mnogo složeniji od toga.
Poznati ruski psiholog Mihail Labkovski jednom je rekao: "Mnogi misle da je neuspeh raditi kao domar ili u 40. godini živeti s majkom. Ili u 45. biti sama, bez muža i dece, okružena mačkama. Zapravo, neuspeh ne izgleda tako."
Njegova lista govori o unutrašnjoj istini:
- Ne proživeti ni jedan dan onako kako želiš
- Raditi na najprestižnijem poslu, a mrzeti ga
- Udati se za najpametnijeg, najlepšeg i najperspektivnijeg, a ne voleti ga ni mrvicu
- Svaki dan brojati kalorije da bi nosila tuđe telo
- Sanjati o pisanju romana, a bojati se da napišeš i drugo poglavlje
- Voditi ljubav ne iz strasti, već iz osećaja dužnosti
- Živeti sa brižnim, razumnim i dobrim partnerom, a sanjati o nekom drugom
- Čekati da se sve promeni, a ne raditi ništa
- Dete traži pažnju, a ti samo želiš da te svi ostave na miru
- Sanjaš o doručku s kroasanom i kafom, a gutaš instant kašu dok se probijaš kroz zakrčene ulice
"Eto šta ja nazivam neuspehom", kaže Labkovski, kako navodi "Dzen".
U toj listi nema ni reči o profesiji. Ali ima o izdaji samog sebe.
Samopouzdanje je bučno, dostojanstvo je tiho
Samopouzdanje traži potvrde: lajkove, komplimente, priznanja. Dostojanstvo ne traži ništa. Ono jednostavno ne dozvoljava da se prema vama postupa loše i ne nanosi bol drugima.
Čovek sa dostojanstvom može raditi bilo gde. Pitanje nije u formi života, već u njegovoj iskrenosti. Erih From je pisao: "Glavni zadatak čoveka je da se rodi samom sebi." Ponekad se to rođenje ne dogodi, i tada počinje pravi neuspeh, kada se proživljava tuđi život.
Dostojanstvo podseća na cvet pored puta. Niko ga posebno ne zaliva, ne stoji u dizajnerskoj vazi, ali on otvara latice jer je takva njegova priroda. Takav čovek ume da kaže "ne" bez besa i "da" bez straha. U tome leži ogromna snaga.
Šta je zaista strašno
Strašno je ne biti onaj pravi. Strašno je, nikada ne pokušati biti svoj. Strašno je godinama pristajati na manje nego što duša zahteva. Strašno je živeti po principu tako treba, ne pitajući se: "A šta želim ja?"
Na samom kraju, važno je reći: neuspeh nije profesija, nisu godine niti bračni status. Neuspeh je život bez dostojanstva, bez unutrašnjeg sklada sa sobom. Sve ostalo su samo dekoracije.