U knjizi „Ivo Andrić – Život u dvanaest meseci“, pisac Muharem Bazdulj detaljno opisuje Andrićeveposlednje mesece života, rekonstruisane iz beležaka, svedočanstava i lekarskih izveštaja.
Petog decembra 1974. godine, Andrić je, svestan da mu se bliži kraj, u svom beogradskom stanu primio Gvozdena Jovanića i Milana Đokovića. Pozvao ih je kako bi im saopštio svoju poslednju volju. Oni su postali svedoci i potpisnici njegovog testamenta — dokumenta koji, po Bazdulju, otkriva Andrića kao čoveka koji i u poslednjim trenucima života želi urednost, dostojanstvo i kontrolu nad sopstvenim nasleđem.
Samo nekoliko dana kasnije, između 16. i 17. decembra, doživeo je prvi moždani udar. Kućna pomoćnica, koja je spavala u devojačkoj sobi, probudila se zbog čudnog zvuka i zatekla Andrića na dvorišnom balkonu, bosonogog, bledog i polugolog, kako gleda u jednu tačku i ponavlja: „To je strašno, užasno je.“ Bazdulj piše da je ta scena gotovo simbolična – pisac koji je čitavog života posmatrao tamu ljudske sudbine, sada se suočavao sa sopstvenim strahom od smrti.
Ubrzo je hospitalizovan u Beogradu. Prvih dana izgledalo je kao da se stanje stabilizovalo – čitao je novine "Politika", razgovarao s lekarima i prijateljima, ponekad se i nasmejao. Ali već 19. decembra zdravlje mu se naglo pogoršalo. Republički sekretarijat za kulturu izdao je zvanično saopštenje: otkrivena su ozbiljna oštećenja krvnih sudova u mozgu, uz već postojeće srčane i bubrežne tegobe. Bazdulj piše da je Andrić u tim danima bio „na granici između sna i jave, ali nikada bez svesti o tome da odlazi“.
Ivo Andrić preminuo je 13. marta 1975. godine, u 83. godini života, tiho i dostojanstveno, kako je i živeo. Njegova urna položena je 24. aprila iste godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, pored urne njegove voljene Milice. Prema njegovoj želji, u urnu je dodata zemlja iz rodnog Višegrada — simbolično spajajući početak i kraj jednog života koji je u sebi nosio ceo Balkan.
Na njegovom grobu jednostavno stoji: „Ivo Andrić, 1892–1975.“ Bez epitafa, bez velikih reči — jer je bilo dovoljno samo ime i prezime, sve preko toga je bilo suvišno. Njegovo ime, dela i poruka o ljudskoj istrajnosti, ponosu i tihoj patnji već su govorili sve.
Prema Bazdulju, Andrić je u poslednjim mesecima života pokazivao duboku introspektivnost. U svojim zabeleškama, kasnije objavljenim u zbirci „Znakovi pored puta“, mogao se naslutiti njegov osećaj predstojeće smrti:
„Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ali sa godinama, javljaju se nove misli sa kojima se čovek ne može pomiriti i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja…“
Bazdulj posebno ističe kako Andrić u tim trenucima posmatra svet kao „nemoćni svedok života“, dok on, još živ, više ne učestvuje u radosti i napretku koji ga okružuje.
Bazdulj opisuje organizaciju sahrane: Već sutradan formiran je Odbor za sahranu, a komemoracija u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti okupila je mnoge istaknute ličnosti. Govore su održali Josip Vidmar i Skender Kulenović, dok je glumac Ljuba Tadić čitao odlomke iz „Staza“. Bazdulj posebno naglašava veličinu reakcije Beograđana – oko deset hiljada ljudi došlo je da oda poslednju poštu piscu. Pavle Savić, Rodoljub Čolaković i Kiro Gligorov govorili su o njegovom značaju, dok je Bazdulj kroz pripovedanje ukazao na kolektivni osećaj gubitka jednog od najvećih jugoslovenskih intelektualaca.