„Zašto mi to stalno radiš, Marko?“ vrištala sam kroz suze dok sam stajala u hodniku našeg stana. Stezala sam ključeve, dlan mi se znojio, a glava mi je lupala. Marko je stajao u dnevnoj sobi, naslonjen na dovratnik, pogled mu je bio tvrd kao kamen. „Preteruješ, Milena. Uvek preteruješ. Kad bi se mogla kontrolisati, ne bismo morali da se svađamo.“ Njegove reči su me bockale kao igle. Više nisam mogla da se kontrolišem. Zalupila sam vrata tako snažno da se ogledalo u hodniku zatreslo. Srce mi je lupalo. Trčala sam niz stepenice, suze su mi se slivale niz obraze, a njegovi prekori su mi odzvanjali u ušima.
Te večeri sam završila kod bake u selu. Otvorila mi je vrata u starom ogrtaču, kosa joj je bila vezana u punđu. „Milena, dete moje, šta se desilo?“ Zagrlila me je, a ja sam plakala na njenom ramenu. „Bako, više ne mogu. Marko… stalno me ponižava, viče na mene, a kada mu kažem da me boli, kaže mi da sam previše osetljiva. Više ne znam šta da radim.“
Sedeli smo u kuhinji, gde je mirisalo na sveže pečeni hleb. Baka mi je sipala čaj i pomilovala me po ruci. „Znaš, Milenka, tvoja majka je bila ista. I ona je mislila da mora sve da trpi samo da bi porodica ostala na okupu. Ali ljubav koja boli nije ljubav. To je samo strah od samoće.“
Te noći dugo nisam mogla da spavam. Gledala sam u plafon i sve te svađe, tihi dani kada Marko nije rekao ni reč, samo se mrštio na mene, stalno su mi se vraćali u glavi. Sećala sam se kako sam se pretvarala da sam dobro pred prijateljima, iako sam iznutra vrištala od bola. Probudila sam se ujutru sa otečenim očima i odlučila da moram nešto da promenim.
Sledećeg dana sam se vratila u stan. Marko je sedeo na kauču, gledao TV, čak me nije ni pogledao. „Vratila si se“, rekao je suvo. „Jesam, ali samo da uzmem svoje stvari.“ Njegov pogled se promenio, iznenada nesiguran. „Jesi li ozbiljna?“
„Da, Marko. Ovako neće ići dalje. Više nemam snage da se borim za nešto što me uništava.“
„Znači, samo ćeš me ostaviti ovako? Posle svega što smo zajedno prošli?“
„Posle svega što sam morala da podnesem, Marko. Posle svih uvreda, posle svih vremena kada sam se osećala kao nula. Ne želim više da budem ona koja se stalno izvinjava zbog tvojih ispada.“
Spakovala sam svoje stvari u dve torbe. Svaki komad odeće, svaka knjiga koju sam skinula sa police, podsećala me je na to kako sam pokušavala da se uklopim u njegov svet. Ali taj svet je bio premali za moju dušu.
Dok sam odlazila, Marko je stajao na vratima i ćutao. Njegova tišina je ovog puta bila drugačija – nije bio prezir, već strah. Možda je shvatio da sam ovog puta ozbiljna. Ali više nisam mogla da odustanem.
Vratila sam se baki. Prvih nekoliko dana je bilo teško. Svakog jutra sam se budila sa osećajem krivice što smo propali. Ali baka me je svaki dan podsećala: „Milena, nisi loša što čuvaš svoje srce. Jaka si jer si odlučila da živiš život koji zaslužuješ.“
Počela sam da šetam po gradu, sastajući se sa prijateljima kojima sam konačno rekla istinu. „Zašto nam nikada nisi rekla?“, pitala me je Zaga, moja najbolja prijateljica. „Bilo me je sramota. Mislila sam da je to moja krivica, da sam slaba.“
„Nisi slaba, Milena. Hrabra si. Da sam na tvom mestu, verovatno ne bih mogla to da uradim.“
Postepeno sam ponovo počela da dišem. Pronašla sam novi posao u malom kafiću na obodu grada. Svakog dana sam upoznavala nove ljude, slušala njihove priče i shvatila da nisam jedina koja je prošla kroz bol. Jednog dana, jedan stariji gospodin je došao u kafić i rekao mi: „Gospođice, znate li šta je najvažnije u životu? Znati kada reći dosta.“
Te večeri sam sedela sa bakom na balkonu, pila čaj i gledala svetla grada. „Bako, misliš li da ću ikada ponovo nekoga voleti?“ tiho sam pitala.
„Ljubav će doći kada budeš spremna. Ali ovog puta, moći ćeš da postaviš granice. Jer si naučila da tvoja vrednost ne zavisi od toga kako te neko drugi vidi.“
Nekoliko nedelja kasnije, Marko mi je poslao poruku. „Žao mi je, Milena. Shvatio sam da sam te povredio. Želim da to ispravim.“
Oklevala sam trenutak, ali sam onda odgovorila: „Hvala na izvinjenju, ali idem dalje. Nadam se da ćeš pronaći mir.“
Osećala sam olakšanje. Prvi put posle dugo vremena nisam se osećala kao žrtva, već kao žena koja je odlučila da živi svoj život na svoj način.
Danas, kada se osvrnem, znam da je to bila najteža odluka u mom životu. Ali vredelo je. Naučila sam da je ljubav bez poštovanja samo senka onoga što bi trebalo da bude. I da je ponekad najveća hrabrost reći: „Dosta.“
Ponekad se pitam: Koliko još žena mora da prođe kroz ovo pre nego što shvate da njihova vrednost ne zavisi od toga ko ih voli? I šta biste vi uradili da ste na mom mestu?