Žizel Peliko danas ima 73 godine i svet je prepoznaje kao heroinu. Njen put do ovog zvanja je čist pakao i veoma lako je sve moglo biti deset puta gore, da ona nije odlučila da se bori, da javno izađe pred svet i prizna najveću sramotu koju jedna žena može da doživi: njen suprug sa kojim je 50 godina bila u braku ju je decenijama drogirao, silovao i dovodio na desetine muškaraca da je siluju.
Silazak u pakao
Žizel danas kaže da je bila "slomljena užasom", ali da je "nešto eksplodiralo u njoj kao cunami" kada je saznala za tu užasnu stvar.
Policija je privela njenog muža jer su ga uhvatili kako snima žene ispod suknje. Žizel je išla sa njim kao podrška i ni u najgoroj noćnoj mori nije mogla da sanja da će joj se desiti to što joj se desilo:
"Policajac me pitao kakav je moj muž, rekla sam "Najbolji na svetu". "Da li učestvujete u svingeraju?" "Naravno da ne," rekla sam i onda mi je on pokazao slike na kojima sam ja. Bila je to žena nalik na krpenu lutku, nisam mogla da prepoznam sebe,"ispiričala je Žizel.
Kako je Žizel saznala da ju je muž drogirao i silovao i snimao kako je drugi muškarci siluju?
„Rekao mi je: 'Pokazaću vam nešto što vam se neće svideti.' Nisam odmah razumela.“
Policajac joj je pokazao dve fotografije beživotne žene koja leži na krevetu. Bile su među hiljadama slika i video snimaka koje je njen muž napravio dok je bila drogirana.
„Nisam prepoznala sebe“, kaže ona. „Ova žena je ležala na krevetu kao da je mrtva. Pored nje su bili muškarci. Nisam razumela ko su oni. Nisam ih poznavala. Nikada ih nisam upoznala.“
Kako je rekla deci?
Žizel se seća reakcije svoje ćerke Karoline: "Čula sam kako moja ćerka vrišti. Bilo je gotovo neljudsko, taj vrisak.“
Seća se Davida, njenog najstarijeg sina, koji je bio u stanju šoka, i Florijana, najmlađeg, koji je odmah pitao kako je.
"Shvatili su da sam sama i da bih mogla da uradim nešto glupo. I za njih je to bilo kao eksplozija.“
Njena deca su sledećeg dana doputovala kod nje u Mazan. Svo troje se od tada sećaju uništavanja ili izbacivanja porodičnih stvari - od nameštaja do foto-albuma - u pokušaju da izbacu oca iz svog života.
Njihova majka je stajala pored i posmatrala.
„Govorila sam sebi da mi je život u ruševinama, da mi ništa nije ostalo osim moje dece.“
Od Dejvidovog rođenja, kada je gospođa Peliko imala oko dvadesetak godina, njena deca su bila centar njenog života. Majčinstvo je postalo način da ostavi za sobom detinjstvo ispunjeno tugom.
„Izgubila sam majku veoma mlada, brata i oca takođe“, seća se ona. „Zato sam morala da ponovo izgradim sve što sam izgubila.“
U intervjuu, gospođa Pelikot govori o svojim voljenim roditeljima, čiji je brak duboko oblikovao njeno sopstveno shvatanje ljubavi.
Imala je devet godina kada joj je majka umrla odraka, gurnuvši oca i porodicu u tugu od koje se nikada nisu zaista oporavili. Susret sa Dominikom Pelikotom - devetnaestogodišnjakinjom, zgodnom i podjednako pogođenom teškim odrastanjem - pružio joj je priliku da započne novi život. Venčali su se 1973. godine.
„Bili smo jako zaljubljeni i bacili smo se u život. I osnovali smo porodicu, jer je to bio moj glavni cilj“, seća se ona mirnim glasom.
Nezamisliva izdaja
Do 2011. godine, gospođa Pelikot je počela da pati od gubitka pamćenja. To je pripisala neurološkim problemima, ali je takođe patila od stalnih ginekoloških problema. Kasnije se pokazalo da su uzrokovani sedativima koje je dobijala i strancima koji su dolazili da je siluju više puta nedeljno.
Konsultovala se sa brojnim lekarima. Njen muž je bio uz nju tokom neubedljivih pregleda. Bio je tamo svakog jutra nakon noćnih napada.
„Bilo je nezamislivo da je ovaj čovek koji je delio moj život mogao da počini ove užase“, kaže gospođa Peliko. „Ustala bih i doručkovala, a on bi me gledao u oči. I ne znam kako me je mogao izdati toliko godina.“
"Bilo je nezamislivo da je ovaj čovek koji je delio moj život mogao da počini ove užase“, kaže gospođa Peliko.
Kasnije je saznala da joj je, pored lekova, muž dao snažne mišićne relaksante, kako sledećeg dana ne bi osećala bol zbog onoga kroz šta je njeno telo prošlo.
Sada veruje da je njeno zlostavljano telo bilo blizu popuštanja i da je njen opstanak bio ugrožen.
„Teško mi je da shvatim da nije imao milosti“, kaže ona.
Otkrića su uzela svoj danak celoj porodici, kaže gospođa Peliko.
„Pogrešno je misliti da takva tragedija spaja porodicu. Trebalo nam je mnogo vremena da se ponovo izgradimo.“
Njena ćerka Karolina je, posebno, osuđena na „večitu muku“, kaže ona, jer su fotografije na kojima spava u donjem vešu pronađene na laptopu njenog oca.
„Incestuozan pogled koji je bacio na svoju ćerku, smatrala sam potpuno nepodnošljivim.“
Bivši muž gospođe Pelikot dao je kontradiktorna objašnjenja za te fotografije. Karolina je uverena da ju je drogirao i silovao, ali nedostatak dodatnih dokaza znači da nikada nije krivično gonjen.
Odnosi između majke i ćerke bili su zategnuti tokom suđenja, a Karolina je rekla da se osećala kao „zaboravljena žrtva“. U raznim vremenima - i pre i posle slučaja - gospođa Pelikot je izgubila kontakt sa nekom od svoje dece.
„Karolini je trebalo vremena, jer je ispunjena mržnjom i besom - osećanjima koja ja nemam“, kaže gospođa Pelikot. „Nemam ni mržnje, ni besa. Osećala sam se izdano i ogorčeno od strane gospodina Pelikota, ali takva sam jednostavno.“
Gospođa Pelikot kaže da ona i njena ćerka sada popravljaju svoj odnos.
„Svaka od nas je trebala vremena da pronađe svoj put. Danas pokušavamo da jedna drugoj donesemo mir i nadam se da smo na pravom putu ka isceljenju.“
Gde je danas Žizel Pelikot i kako živi?
Dok je istraga trajala, preselila se na mirni Il de Re, malo ostrvo pored atlantske obale Francuske. „Zaista sam želela da ostanem u senci“, kaže ona. „Apsolutno nisam želela da iko zna ko sam.“
Kao što je slučaj sa žrtvama silovanja u Francuskoj, gospođa Peliko je imala pravo na suđenje iza zatvorenih vrata - potpuna anonimnost, bez medija. Odbila je predloge svoje ćerke da se održi otvoreno ročište, zabrinuta zbog učvršćivanja svog statusa žrtve gnusnog zločina.
Onda, šetajući plažom, četiri meseca pre početka slučaja, nešto u njoj se promenilo.
Zatvoreno ročište bi značilo da bi i muškarci kojima se sudi imali koristi od anonimnosti, shvatila je. Štaviše, to bi je ostavilo u manjem broju - 51 muškarac i 40 advokata naspram nje, njenog malog pravnog tima i njene dece.
„Ako sam ja mogla ovo da uradim, mogu i sve žrtve“
„Više od četiri godine nosila sam ovu sramotu“, kaže gospođa Pelikot. „I osećala sam da je to kao dvostruka kazna za žrtve i patnja koju smo same sebi nametnule.“
Njeni advokati su joj dali nedelju dana da odluči da li zaista želi da otvori suđenje za javnost i medije. Bila joj je potrebna samo jedna noć. „Do sledećeg jutra sam znala“, kaže ona.
Bio je to izvanredan izbor.
„Nikada nisam zažalila zbog svoje odluke, nijednom“, kaže ona. „To je takođe bila poruka svim žrtvama koje se ne usuđuju da urade isto... Moglo bi im dati deo snage koju sam ja pronašla u sebi.
„Jer“, kaže ona bez oklevanja, „u nama imamo resurse koje čak ni ne sumnjamo. A ako sam ja to mogla, mogu i sve žrtve. Ubeđena sam u ovo.“
Ljubav nakon svega
Sad je gospođa Pelikot opet zaljubljena. Kaže da nije ni sanjala da će naći ljubav nakon svega, ali je uspela. Sada živi sa čovekom kojeg smatra svojim iskrenim prijateljem. Njena knjiga izlazi uskoro, a ona hrabro poručuje svima: "Žrtve nikad ne treba da osećaju sram".