Živela sam sama sedam godina. Osim mog mačka Murzika i prijatelja koji su svraćali na čaj. Bilo je tiho, mirno, odmereno. I, čudno, srećno.
A onda mi je jednog dana prijatelj rekao: "Lusi, zar se ne bojiš da ćeš se previše navići? Onda nećeš pustiti nikoga unutra."
Nasmejala sam se.
– Zašto bih nekoga puštala unutra ako mi je ovako već dobro?
Ali ta rečenica mi je ostala u glavi. "Navići ćeš se." Kao da je samoća porok koji treba izlečiti.
I kada su me mesec dana kasnije prijatelji upoznali sa Igorom, pomislila sam: zašto da ne? Imam šezdeset tri godine. On ima šezdeset pet. Oboje smo razumni ljudi. Možda zaista ne treba da se toliko duboko zatvaram u svoju ljušturu.
Tri meseca kasnije shvatila sam nešto važno: usamljenost može biti mnogo toplija od veze u kojoj te niko ne čuje.
Kada tišina nije neprijatelj, već saveznik
Nisam patila tokom tih sedam godina. Posle razvoda, naravno, bilo je teško – razočaranje, bes, kajanje. Ali onda su se stvari nekako izravnale.
Nabavila sam mačka. Naučila da pravim dobru kafu. Prestala da se budim anksiozna. Počela sam više da čitam i da šetam. Počela sam da slušam sebe.
Bilo je čudno, naročito prve dve godine. Ali sam se snašla. Naučila sam da budem sama. I jednog dana sam, u razgovoru sa prijateljicom, rekla naglas:
– Znaš, meni je zapravo dobro.
Nasmejala se i rekla:
"Samo se nemoj previše navići. Tako ćeš nikoga više ne pustiti unutra."
Nije mi bio potreban "neko". Trebala mi je toplina, poštovanje, dijalog. Ali, kako se ispostavilo, neki muškarci čuju samo jedno: "Ona je prava – znači pristaje na sve."
Došao je sa cvećem i komplimentima
Igora sam upoznala preko prijatelja. Udovac. Delovao je pristojno – ljubazan, miran, sa "pravim vrednostima", kako su govorili.
Počeo je odmah lepo da se udvara. Cveće, kafići, šale. Govorio je da izgledam "mlado" i "ne kao žena svojih godina".
Bilo mi je prijatno. Ali i nemirno. Kao da sam dugo bila u zatvorenoj, čistoj sobi, a sad sam otvorila vrata u nešto prašnjavo. I govorila sam sebi: "Ne boj se. Samo pokušaj."
Prvi mesec bio je neobično svetao. Šetnje, razgovori o filmovima, večere. Bio je pažljiv i ja sam se uhvatila kako razmišljam: možda nisu svi muškarci isti.
Ali čak i tada su postojali mali signali upozorenja.
Prvi mesec: sitnice koje govore mnogo
Uvredio se što nisam želela odmah da se preselim kod njega.
"Šta se premišljaš? Nemamo dvadeset godina", rekao je uz osmeh.
– Ne želim da se bacam u to, odgovorila sam.
– Pa dobro, onda ostani u svojoj rupi…
Nasmejala sam se. Mislila sam da se šali. Ali nisam zaboravila.
Posle je bilo još:
– Imaš previše prijatelja. Stalno si sa njima.
– Šta će ti društvene mreže u tim godinama?
– Treba ti manje soli… ne razumeš, u tim si godinama…
Ne "u našim", nego "u tvojim". Razlika je ogromna.
I najvažnije – stalno je pokušavao da me "uči". Da me ispravlja. Kao da sam dete koje ne zna kako se živi.
Drugi mesec: senka preko svetla
Počela sam da se umaram. Ne fizički. Emotivno.
Kao da neko stalno stoji pored tebe s lupom i govori: "Grešiš ovde. I ovde. I ovde."
Bio je ljubomoran na moju nezavisnost. Na moju jutarnju kafu u tišini. Na moje navike.
Uvredio se jer nisam htela da idem kod njega u vikendicu – imala sam dogovor sa prijateljicom. Rekao je da "držim distancu".
Jednog dana sam mu rekla:
– Nekad mi se čini da me ne prihvataš.
A on se nasmešio:
– Pa trudim se da od tebe napravim normalnu ženu.
Tada me je nešto udarilo u grudi. Tupo i jasno: "Beži."
Treći mesec: kraj
Odluku sam donela posle scene u mom stanu.
Došao je nenajavljen. Pozvonio na interfon:
– Tu sam, otvori.
– U bademantilu sam, zauzeta sam.
– Šta imaš da radiš u subotu? Samo nećeš da me vidiš.
Zatim povišen glas, pokušaj da „dobije ključ“, pa tišina. Ne mirna, već uvređena: "Ti si sve upropastila."
Te noći sam prvi put posle dugo vremena spavala mirno. Bez pritiska. Bez poziva. Bez potrebe da budem „najbolja verzija sebe“ za nekoga koga nije zanimalo ko sam zaista.
Povratak sebi
Nisam plakala. Nisam se preispitivala. Napisala sam sebi poruku:
"Nikome ništa ne duguješ. Tvoja tišina nije praznina. To je prostor u kojem te poštuju."
Skuvala sam kafu, izašla na balkon i otvorila knjigu. Sutradan sam otišla u pozorište sa prijateljicom. Prijavila sam se na jogu.
Vratila sam se sebi.
Šta sam shvatila
Usamljenost nije kazna. Ona je izbor.
Izbor da živiš kako ti prija.
Da ne pristaješ na manje zato što ti kažu da je "poslednja šansa".
Imam šezdeset tri godine. Ponovo sam sama.
Ali u toj samoći ima poštovanja koje mi mnoge veze nikada nisu dale.
Pet lekcija
Ako govori o tvom životu kao o "rupi" – to nije šala, to je ponižavanje.
Ako želi da te "popravlja", ne prihvata te.
Ako dolazi nenajavljen i zahteva da otvoriš – to je kontrola.
Ako posle raskida osećaš olakšanje – to je bio pravi kraj.
Usamljenost nije praznina. To je prostor za tebe.
Biram tišinu
Ne čekam princa na belom konju. Ne tražim bajku.
Ako se neko pojavi – tražiću poštovanje, prihvatanje i slobodu da budem svoja.
A ako toga nema – neka bude tišina. Topla. Mirna. Moja.
Jer usamljenost u poštovanju je bolja od veze u kojoj te stalno "popravljaju".
Dobro mi je sama.
I to je potpuno normalno.