Nakon godina bezuspešnih pokušaja da dobiju dete, jedna porodica donela je odluku da pretraži ruski sajt za usvajanje, i verovali su da su pronašli savršeno dete.
Godine 1997. Kristal i Džesi su pronašli devetogodišnju devojčicu za koju su odlučili da će biti njihova ćerka.
"Bila je prelepo dete", rekla je Kristal. "Mislili smo... ovo je starije dete kojem možemo pružiti normalan život." Odlučili su da će se zvati Karali. Istovremeno, par je odlučio da preko iste agencije usvoji i trogodišnjeg dečaka Džošuu.
Skrivene dijagnoze i prvi problemi
Prvi problem se pojavio kada su Kristal i Džesi primili Karalin medicinski karton. "Pisalo je da je oligofrena", rekla je Kristal, koristeći zastareli termin za mentalni invaliditet. Međutim, agencija je uveravala par da je u pitanju samo "kašnjenje u razvoju". U julu su otputovali u sirotište u gradiću Boroviči. Kristal se priseća susreta: "Pogledala me je toplo u oči i rekla: "Ti si moja mama."
Nakon što je usvajanje potvrđeno, Kristal je počela da brine zbog Karalinog ponašanja. Preseljenjem u novi dom u Džordžiji, devojčica je postala povučena i agresivna.
Incident na terasi
Na Božić 1998. godine, Kristal je tvrdila da je Karalin bes dostigao tačku pucanja. Dok su se deca igrala u dvorištu, Kristal je čula četvorogodišnjeg Džošuu kako vrišti. Izjavila je da je videla Karali kako drži Džošuu preko ograde terase na visini od devet metara.
"Na njenom licu su bili bes i mržnja", rekla je Kristal. Na pitanje zašto to radi, devojčica je navodno odgovorila: "Ubiću ga, ljuta sam na njega." Kada je Kristal pitala da sigurno to ne namreva, Kristal tvrdi da je odgovorila da zaista to želi da uradi. Karali je takođe rekla roditeljima da čuje glasove i ima halucinacije. Par ju je smestio u psihijatrijsku bolnicu gde je provela mesece.
Novi dokumenti i strah u kući
Kristal i Džesi su tada dobili dodatna dokumenta iz Rusije u kojima je stajalo da je Karalina biološka majka bila "amoralna i antisocialna", a da je devojčicu ostavljala "prljavu, gladnu i u prnjama". Otkrili su i da je Karali u sirotištu bila na odeljenju za decu sa posebnim potrebama, što im agencija ranije nije saopštila.
Zbog straha za Džošuinu bezbednost, roditelji su u kuću postavili sigurnosne kamere i alarme na Karalina vrata. Čak su sina poslali da živi kod bake u Teksas kako bi ga zaštitili. Dok su neki psihijatri tvrdili da devojčica pati od poremećaja vezivanja, drugi su smatrali da su Kristal i Džesi "hladni i distancirani" prema ćerki.
Povratak u Rusiju i poništenje usvajanja
Do 1999. godine, par je odlučio da je vrati. "Ne možemo više da joj budemo roditelji", rekao je Džesi.
Karali je vraćena u Rusiju u zaključano odeljenje psihijatrijske bolnice. Pre nego što su je ostavili, devojčica je plačući govorila: "Nisam pokušala da ga ubijem, samo sam htela da ga podignem jer je bio težak. Volim ga. Mama i tata ne razumeju." Početkom 2000. godine, usvajanje je pravno poništeno.
Druga strana priče i šokantni obrt: Ko je danas Sabrina?
Dve decenije kasnije, devojčica koja se danas zove Sabrina ispričala je svoju verziju.
Priznala je da je kao dete izmišljala da čuje glasove jer je bila depresivna i želela je da ode iz te porodice jer je osećala da Džošuu vole više nego nju.
Što se tiče incidenta na terasi, tvrdila je da je samo pokušavala da ga snese niz stepenice: "Kristal je ponavljala: "Pokušala si da ga ubiješ". Na kraju sam samo rekla da."
Nakon dva meseca u ruskoj bolnici, žena koja je prvobitno organizovala usvajanje, Nina Kostina, vratila ju je u Ameriku. Godine 2002. usvojila ju je nova porodica u Severnoj Karolini.
Srećan kraj i oproštaj
Sabrina je završila srednju školu, volontirala u Africi pružajući medicinsku pomoć i počela da radi u bolnici. Godine 2014. udala se za učitelja Fila Koldvela, sa kojim danas ima četvoro dece (tri ćerke i jednog sina), prenosi "Miror".
"Zaljubila sam se u njega kada sam ga videla kakvu interakciju ima sa decom", rekla je Sabrina.
Sabrina naglašava da ne pije nikakve lekove i da nema nikakvo mentalno oboljenje.
Uprkos traumi, Sabrina kaže da ne mrzi Kristal i Džesija: "I dalje ih poštujem. Da sam bila u njihovoj koži, verovatno bih uradila isto."
Ipak, dodala je jednu stvar koju ona nikada ne bi uradila: "Ja nikada ne bih vratila dete nazad. Naučila sam da oprostim svojoj prošlosti. Da nisam prošla kroz sve to, danas ne bih imala ovaj divan život."