Životna priča Marije Sineljnikove (sada Vere) izgleda kao scenario za film. Ono što se toj ženi desilo, malo koji filmski umetnik bi mogao da smisli.
Sve je počelo trećeg oktobra 1996. godine kada je Olga krenula u prodavnicu sa svojom desetomesečnom ćerkom Mašom. Beba je tako čvrsto spavala u kolicima da se Olga odlučila da je ostavi da drema na ulazu u prodavnicu, dok ona skokne po par potrepština.
Par minuta kasnije, kada je Olga izašla ispred prodavnica - kolica nije bilo.
Uplašena majka je počela da trči okolo pitajući prolaznike da li je neko video njeno dete, ali potraga je bila uzaludna. Odmah je kontaktirala policiju, koja je brzo reagovala. Dečija kolica su ubrzo pronađena, ali bebe nije bilo. Čitav kraj je bio oblepljen flajerima koji su nudili ogromnu nagradu (u to vreme) za informacije o detetu, ali Maša kao da je propala u zemlju.
Jedini trag bila je izjava vozača kamiona — video je ženu kako žurno odlazi sa kolicima. Na osnovu ovog iskaza napravljena je skica. Svedočila je i medicinska sestra iz sela Holstovka u Uljanovskoj oblasti. Muškarac i žena su joj prišli sa bolesnom devojčicom umotanom samo u peškir.
Za Olgu, nestanak njene ćerke bio je prava tragedija. U jednom trenutku je očajavala da će pronaći Mašu i čak je razmišljala o samoubistvu, ali su je rođaci spasili od te pomisli. Korak po korak, Olga se oporavljala, iako je rana u njenom srcu ostala. Utehu je pronašla u ćerkama koje je kasnije rodila, Aleksandri i Kseniji.
Olga je 2016. godine kontaktirala emisiju „Čekaj me“. U toj emisiji je rekla da je tokom proteklih 20 godina pisala svim mogućim institucijama i da je emisija bila njena poslednja nada. Gradonačelnik Toljatija lično je ponudio nagradu za informacije o sada dvadesetogodišnjoj Maši. Ali opet, tišina.
Međutim, upravo je „Čekaj me“ pomoglo Olgi da otkrije šta se zaista dogodilo. Redakcija je 2020. godine primila pismo od Ljudmile Starove iz Samarske oblasti. Ona je ispričala kako je njena rođaka, Vera Lučkina, na samrti priznala strašan greh. Ispostavilo se da je 1996. godine sin te žene bio mrtvorođen. Plašeći se da će je muž ostaviti, očajavala je i u tom očajanju ukrala je prvu bebu koju je mogla da pronađe. Nakon što je oko godinu dana živela u Toljatiju, nedaleko od pravih roditelja otete devojčice, ona i njen muž su se preselili u Uljanovsku oblast. Tamo im je kuća izgorela, zajedno sa svim dokumentima, a kada je obnovljena, devojčici je izdat novi izvod iz matične knjige rođenih pod imenom Vera.
Ekipa programa je pronašla devojku. U početku im nije verovala, ali je nakon nekog ubeđivanja pristala na DNK test. Rezultati su objavljeni uživo: verovatnoća da je u srodstvu sa Olgom Sineljnikovom bila je 99,9%!
Njihov prvi susret posle 24 godine razdvojenosti bio je ispunjen suzama i dugim zagrljajima. Ispostavilo se da su njihove sudbine oduvek bile isprepletene. U nekom trenutku svojih života, i Olga i odrasla Vera su se nezavisno preselile u susedna sela u Tulskoj oblasti, živeći jedna pored druge dugi niz godina, a da toga nisu bile ni svesne.
Iako Olgina priča ima srećan kraj, Vera je bila primorana da prihvati istinu: ljudi koje je uvek smatrala svojim roditeljima bili su njeni otmičari. Iako je priznala da se uvek osećala „drugačije“ i za razliku od njih, nije mogla ovo da zamisli. Njeni „usvojeni“ roditelji, posebno Vera Lučkina, voleli su je i brinuli o njoj. Ona sama veruje da je žena koja ju je otela namerno otkrila istinu pre njene smrti kako njena „ćerka“ ne bi ostala sama na svetu.
Nakon svih ovih događaja, Verin život je pronašao novu, ali složenu ravnotežu. Ona ima svoju porodicu: 2020. godine se udala, a 2021. godine je rodila ćerku kojoj je dala ime Miroslava. Njena biološka majka, Olga, i njene mlađe sestre bile su prisutne na njenom venčanju. Vremenom se Vera upoznala i sprijateljila sa Aleksandrom i Ksenijom – devojke su veoma slične.
Međutim, izgradnja punog i ispunjavajućeg odnosa sa njihovom biološkom majkom pokazala se kao izazov. Bili su razdvojeni više od dve decenije, živeli su u različitim porodicama, sa različitim sećanjima i traumama. Ipak, porodica Sineljnikov, nekada razdvojena, sada polako, korak po korak, popravlja pokidane niti svoje zajedničke sudbine, pronalazeći snagu da zaborave prošlost i izgrade budućnost.