Postoje teme o kojima ljudi pokušavaju da ćute. Izbegavaju se u razgovorima za porodičnim stolom, skrivaju se iza laganih šala, prikrivaju se televizijom i žurbom oko obaveza. Ali smrt – ona je uvek tu, nikada ne pita da li je čovek spreman da se suoči sa njom.
Doktor medicinskih nauka i psihijatar Andrej Gnezdilov posvetio je preko dvadeset godina radu u hospicijskoj nezi. Pratio je ljude u njihovim poslednjim nedeljama i danima života, slušajući stvari koje se retko poveravaju čak i njihovim najbližima. Njegova zapažanja deluju istovremeno zastrašujuće i prosvetljujuće. On sam je rekao:
"Radeći sa pacijentima kojima su ostali samo dani, nedelje ili meseci života, često se susrećem sa misterioznim fenomenima u našoj psihi. Ovi fenomeni su me doveli do zaključka da se neposredno pre kraja života pred čovekom iznenada otvaraju neka vrhovna vrata. A iza njih čovek počinje da vidi istinu svog postojanja, skrivenu od njega dok je bio mlad i zdrav."
U ovim rečima postoji nešto što je teško odglumiti: iskustvo svakodnevne prisutnosti u poslednjem dahu.
Strašni sud kao unutrašnji ispit
Mnogi ljudi se plaše izraza "Strašni sud". Od detinjstva, on priziva slike nečeg surovog, biblijskog i pretećeg. Ali Andrej Gnezdilov je pojasnio: to nije crtani anđeo sa knjigom grehova, već sud koji svaka osoba organizuje za sebe.
"Ljudi koji shvate da će se njihovo postojanje uskoro završiti počinju da život doživljavaju potpuno drugačije. Odjednom shvataju da dolazimo na ovaj svet ne samo da bismo tražili zadovoljstvo i ličnu sreću. Oni ovaj svet posmatraju kao školu u kojoj svako mora da razvije određene sposobnosti. Kao i u svakoj školi, nakon diplomiranja, čovek mora da položi ispit i dobije ocenu. Shvativši ovo, čovek počinje da razume da Strašni sud zaista postoji", rekao je Andrej Gnezdilov.
„Strašni sud postoji“, rekao je doktor. Ali to je sud naše sopstvene savesti, unutrašnji i nemilosrdni sud. Osoba koja stoji na pragu smrti kao da okreće stranice svog života i vidi svoje greške onakvima kakve su zaista bile, bez izgovora.
Pacijenti u hospisu često postavljaju isto pitanje: "Da li umiranje boli?" I tu se javlja paradoks. Fizički bol je nepodnošljiv, ali se može ublažiti lekovima. Mnogo je teže podneti emocionalni bol – kada iznenada postane jasno da se bolne reči ne mogu povući nazad, da se izdaje ne mogu poništiti, da se prekršena obećanja nikada ne mogu ispuniti.
"Kada počnemo da pratimo ovu vezu, primećujemo da kvalitet smrti osobe direktno zavisi od kvaliteta njenog života. Kada osoba shvati da je učinila nešto što više ne može da promeni, doživljava neuporediv emocionalni bol. Ali nije sama sa ovim bolom. Njihova porodica i prijatelji pate zajedno sa njima. Ovaj bol se prenosi na ljude koji brinu o pacijentu u hospisu. Ispostavlja se da svi oni plaćaju za bol jedne osobe", rekao je Andrej Gnezdilov.
Fjodor Dostojevski je jednom napisao: "Savest je bolna svest o nesavršenosti sopstvene duše."
Ove reči se u velikoj meri poklapaju sa lekarskim zapažanjima.
Kada bol postane iskupljenje
Jednog dana, Gnezdilov je primetio ženu u hospisu, lice joj je bilo iskrivljeno od bola. Prišao joj je i pitao šta nije u redu. Ona je odmahnula rukom: "Ne obraćaj pažnju, uskoro će proći." Ali kada je on istrajao, čuo je nešto sasvim drugo: za nju bol nije bio samo patnja, već i pročišćenje.
Ove reči su zvučale čudno i veličanstveno u isto vreme: "Osećam da zajedno sa bolom dolazi i iskupljenje za sve loše stvari koje sam učinila u životu."
Filozofi su patnju nazivali "školom duše". I ovde se ona bukvalno manifestovala. Čovek sa samo nekoliko dana života iznenada je bol shvatio kao šansu da se pomiri sa sobom.
Još jedno važno zapažanje doktora je da patnju jedne osobe uvek dele mnogi. Njihova porodica, negovatelji i prijatelji pate sa njima. I u tome postoji lekcija – život uči saosećanju, ponekad i na samom svom kraju.
Ljubav je jača od straha
Gnezdilov je često ponavljao:
"Umiruća osoba treba da bude okružena posebnom ljubavlju. Mnogo je lakše umreti u zagrljaju punom ljubavi nego u zagrljaju ravnodušnih ljudi. Ali primećujem da se mnogi ljudi plaše smrti. Veruju da treba da se distanciraju od umirućih, da ih smrt ne dotakne. Ali pre ili kasnije, ona će doći do svakog od nas. Ne možete se distancirati od umiruće osobe. Jer će vas kasnije vaša sopstvena savest naterati da joj se približite kako biste iskupili greh koji ste počinili prema svojoj voljenoj osobi, izdali je i otišli od nje u najtežem trenutku njenog života."
Ali jedna druga navika je jaka u društvu: udaljavanje od smrti, izbegavanje bolesnih. Ljudi kao da misle: ako ne tražiš, neće ti doći.
Ali smrt dolazi svima. I evo dolazi gorka istina: ravnodušnost prema umirućima pretvara se u muku za sopstvenu savest. Godinama kasnije, čovek se seća da nije bio tu u svom najtežem trenutku.
Lav Tolstoj je napisao: "Nije bitna smrt, već kako je prihvatamo." A lakše je prihvatiti je kada nema straha i hladnoće oko nas, već topline voljenih.
"Tek kada sam dobila rak i saznala da umirem, saznala sam istinu"
Jedna od Gnezdilovljevih pacijentkinja mu je rekla da je celog života bila ateistkinja. Mislila je da je vera za druge i da može da se snađe i bez nje. Ali nakon što je čula svoju dijagnozu i suočila se sa smrću, rekla je:
"Tek kada sam dobila rak i saznala da umirem, saznala sam istinu. Shvatila sam da postoji Bog. Znam da ću uskoro nestati, ali to nije važno. Ako postoji Bog, to znači da ne moram potpuno nestati."
Ove reči ne prenose naučni diskurs, već jednostavno, gotovo detinjasto otkriće. Ljudi koji žive do kraja ponekad otkriju veru o kojoj nikada nisu razmišljali celog života.
Jedna druga pacijentkinja, koja je imala šezdeset godina, rekla je svom lekaru: "Živela sam dobar život. Imala sam ljubav, odgajila sam ćerku, doživela sam da vidim svoju unuku. Dobila sam sve što sam želela, a sada želim da znam šta je sledeće."
Kako se može objasniti ovaj zaprepašćujući optimizam? Kao da umiranje nije kraj, već prelazak na sledeći nivo.
"Često se pitam, odakle umirućima toliko optimizma i hrabrosti? Kao lekar, video sam mnogo smrti, ali uvek se klanjam onima koji pre smrti pokazuju takvu lepotu kao ova žena", primetio je Andrej Gnezdilov.
Kad duša raste, a telo bledi
Doktor je priznao da je svaki put saginjao glavu pred takvom hrabrošću. Činilo bi se da čovek gubi snagu, trpi strašne bolove, ali upravo tokom tih dana u njima se otkriva lepota koju je teško opisati.
Andrej Gnezdilov je rekao: "Žena je umirala u našem hospisu. Jednog dana pogledala je ikonu na odeljenju, a zatim je imala viziju Boga. To bi se naučno moglo objasniti kao halucinacije – vizuelne, auditivne i tako dalje. Ali kakve to ima veze ako je žena provela ostatak života nakon ove vizije tako srećna da smo dolazili samo da je pogledamo i divimo se njenoj lepoti. Sav strah, sav užas smrti, nestao je. Bila je srećna osoba. Žena je rekla da je videla Boga, da On postoji. Samo ta misao ispunjavala je njenu svest. Govorila je o onome što se dogodilo sa takvim oduševljenjem i radošću da joj je bilo nemoguće ne verovati."
Ponekad su pacijenti prijavljivali vizije. Naučno, one bi se mogle objasniti kao halucinacije. Ali šta je važnije – objašnjenje ili način na koji se osoba menja? Žena koja je videla Boga proživela je ostatak svojih dana u takvoj sreći da su lekari dolazili u njenu sobu samo da pogledaju sjaj njenog lica. Govorila bi: "Videla sam Boga, On postoji." I bilo je nemoguće ne verovati njenom glasu.
Tajna koja se tiče svih
Gnezdilov je primetio da ovaj poseban osećaj nije ograničen samo na starije osobe. Ponekad čak i deca postanu mudrija od svojih roditelja dok su u hospisu. Odlaze zamišljeni i mirni, kao da već razumeju ono što drugi tek treba da shvate.
"Zato sada ni ja ne dovodim u pitanje da li imamo dušu. Radeći sa umirućima, stalno sam ubeđen u to. Moja zapažanja su mi usadila uverenje da u svakoj osobi leži neka besmrtna suština, i to sam iskusio iz prve ruke. Moje kolege i ja ponekad vidimo naše preminule pacijente u snovima. Oni izražavaju reči zahvalnosti ili jednostavno kažu zdravo. I u takvim trenucima osećam da moji pacijenti nisu nestali. Njihova suština nastavlja da živi negde, i u to ne sumnjam", rekao je Andrej Gnezdilov.
Ponekad bi on i njegove kolege viđali svoje pacijente u snovima. Činilo se da prilaze, zahvaljuju im se ili jednostavno pozdravljaju. Za nauku je to slučajnost. Za one koji su doživeli takve susrete, to je znak da osoba ne nestaje, već da nastavlja da bude negde u blizini.
Albert Kami je napisao: "Smrt je cena koju plaćamo za život. Ali poenta je da je dobro platimo."
Slušajući priče o hospisu, shvatite jednostavnu stvar: razgovori o smrti su uvek razgovori o životu. Kako je proživljen, sa kim i u koju svrhu. Zato iskustvo Andreja Gnezdilova tako dirljivo odjekuje.
Na kraju putovanja, umiruća osoba prestaje da igra uloge, prestaje da se pretvara. Ona otkriva svoju dušu – i odjednom se u njoj pojavljuje snaga koja zadivljuje čak i lekare.
"Kada čovek umre, shvata da prelazi iz ovog života u drugi." I u ovoj rečenici ima više nade nego očaja.