Sve je počelo pre godinu dana. Ivan i Ana su bili zajedno tri godine. Svi smo znali da će se venčati.Moja sestra Ljiljana je već počela da šije haljinu za tu priliku. „Vesna, bićeš najponosnija majka na svetu!“, govorila bi mi dok smo pile kafu na balkonu. Osmehnula sam se i zamišljala taj dan – dan kada ću ispratiti sina u novi život.
Ali poziv nikada nije stigao. U početku sam mislila da je greška. Onda sam čula od komšinice Mirele da je venčanje već zakazano za sledeći vikend u restoranu u Zemunu. „Vesna, zar nisi znala? Svi pričaju o tome!“, rekla mi je tonom koji je više povredio nego što je utešio.
Nisam spavala te noći. Gledala sam stare Ivanove slike – njega kao bebu, njega na prvom danu škole, njega sa prvim biciklom. Gde sam pogrešila? Zašto nisam bila tamo na najvažniji dan u njegovom životu?
Posle venčanja, Ivan me nije kontaktirao skoro mesec dana. Ana mi je poslala poruku: „Ništa lično, Vesna. Tako smo odlučili. Hvala ti na razumevanju.“ Hvala ti na razumevanju? Kako da shvatim da nisam željena?
Moja sestra Ljiljana je bila besna: „Ne možeš im to oprostiti! Kakva su to deca? Sama si ih odgajila! Sećaš se kada si radila dve smene u bolnici samo da bi Ivan mogao da ide na ekskurziju?“
Ali ja sam ćutala. Majka uvek ćuti i oprašta.
Prošlo je nekoliko meseci. Život je tekao dalje – ili sam barem u to pokušavala da verujem. Onda su se jednog dana pojavili na mojim vratima. Ivan i Ana, sa dva kofera i umornim licima.
„Vesna, izbacili su nas iz stana. Vlasnik ga prodaje. Nemamo gde da idemo... Možemo li ostati kod tebe dok nešto ne pronađemo?“ Ivan me je pogledao kao dete koje moli za oproštaj.
Sve u meni se lomilo. S jedne strane, moje srce je vrištalo: „Ne! Nisi me želeo na venčanju, ne treba ti moja pomoć sada!“ S druge strane, on je moj sin. Moje dete.
Pustila sam ih unutra. Pripremala sam im sobu, skuvala večeru i pravila se kao da se ništa nije dogodilo. Ali ništa nije bilo isto. Svaki put kada bih ih videla kako sede zajedno za stolom, osećala bih knedlu u grlu. Ana bi mi ponekad pomogla sa ručkom, ali je uvek između nas bio zid tišine.
Jedne večeri, dok smo gledale vesti, Ljiljana me je pozvala: „Vesna, jesi li luda? Jesi li ih pustila u kuću? Gaze te!“
„Šta da radim, Ljilja? To je moje dete…“
„Dete koje te je izbrisalo iz svog života kada mu nisi bila potrebna!“
Te reči su me pogodile jače nego što sam želela da priznam.
Ivan i Ana su ostali sa mnom skoro tri meseca. Tražili su stanove u oglasima, ali ništa im nije odgovaralo – bilo je ili preskupo, ili predaleko od posla.
Jednog dana sam skupila hrabrost i pitala Ivana: „Zašto me nisi pozvao na venčanje? Šta sam ti uradila?“
Dugo je ćutao. Onda je tiho rekao: „Ana nije želela veliko venčanje… Njen otac nije mogao da dođe iz inostranstva… Nismo želeli komplikacije…“
„A ja sam komplikacija?“
Nije odgovorio.
Te noći sam plakala kao dete. Više nisam znala ko sam niti gde pripadam.
Kada su konačno pronašli stan i otišli, ostala sam sama u praznom stanu. Ostavili su poruku na stolu: „Hvala ti na svemu, mama.“ Ništa više.
Danas često razmišljam: Da li sam pogrešila što sam ih ponovo pustila u svoj život? Da li je majčina ljubav zaista bezuslovna ili postoji granica preko koje treba reći – dosta?
Šta biste vi uradili da ste na mom mestu? Da li je oproštaj slabost ili snaga?