„Mama, nisi morala da se složiš...“ reči su koje mi i danas odzvanjaju u ušima, kao da ih je neko urezao u moje srce. Stajala sam na pragu stana mog sina Ivana, držeći u naručju uplakanu malu Lanu, dok me je Filip vukao za suknju i molio za još jedan sladoled. Sunce je pržilo kroz prozor, a vazduh je mirisao na prašinu i umor. Bila sam iscrpljena, ali nisam želela da to pokažem. Nisam smela. Jer majka uvek mora biti jaka, zar ne?
Sve je počelo tog juna, kada me je Ivan pozvao: „Mama, možeš li nam pomoći ovog leta? Ana i ja radimo, a vrtić je zatvoren. Znaš da nemamo nikoga drugog.“ Nisam ni trepnula. „Naravno, sine. Tu sam.“
Bila sam srećna prvih nekoliko dana. Moji unuci su ispunjavali moje prazne dane, a njihovi osmesi su mi grejali srce. Vodila sam ih na igralište, pravila palačinke, pričala im priče o njihovom detinjstvu i o njihovom dedi koga nikada nisu upoznali. Ali kako su nedelje prolazile, umor mi se uvlačio u kosti. Ana bi kasno dolazila kući s posla, često nervozna. Ivan bi samo kratko pitao da li su deca jela i nestajao iza računara.
Jedne večeri, dok sam slagala igračke, Ana je podigla glas: „Zar ne možeš više da im posvetiš pažnju? Lana je danas pala i ogrebala koleno!“ Pogledala sam je zbunjeno. „Ja sam bila ovde sve vreme…“
„Ali nisi dovoljno pazila!“, odbrusila je.
Nisam mogla da spavam te noći. Slike su mi stalno prolazile kroz glavu: Lana pada, Filip plače jer nisam stigla da mu na vreme dam vode… Da li sam stvarno podbacila? Sledećeg dana sam se trudila da budem još pažljivija. Ali šta god da sam uradila, uvek je bilo pogrešno.
Ivan je sve ređe pričao samnom. Kada bih pokušala da mu kažem kako se osećam, samo bi odmahnuo rukom: „Mama, nemoj sada dramatizovati. Znaš da nam mnogo značiš.“ Ali više nisam bila sigurna.
Jednog popodneva, dok su deca spavala, sedela sam na balkonu i plakala. Sećala sam se svog života od pre, kako smo muž i ja sve izgradili od nule, kako sam sanjala o mirnoj starosti uz knjige i šetnje kraj reke. Umesto toga, osećala sam se kao dadilja koju niko nije primetio.
Moja sestra Jasmina me je pozvala: „Zlato, zašto to sebi radiš? Deca su odrasla, imaš pravo na svoj život.“
„Ne mogu da ih ostavim“, šapnula sam kroz suze.
„A ko misli na tebe?“
Nisam znala odgovor.
Sukobi su postajali sve češći. Ana bi se žalila na sitnice – previše šećera u soku, prekasno spavanje, previše vremena ispred televizora. Ivan bi ćutao ili branio Anu: „Mama, ona je pod stresom.“
Jednog dana Lana je dobila temperaturu. Ostala sam budna celu noć sa njom, menjala zavoje i molila se Bogu da sve prođe. Kada su se vratili s posla i videli dete bledo i umorno, Ana je prasnula: „Kako niste ranije primetili? Trebalo je da je odvedemo kod lekara!“
Tada sam prvi put podigla glas: „Dala sam sve od sebe! Nisam lekar! I ja sam umorna!“
Ivan me je pogledao kao stranca: „Mama... nisi morala da se složiš ako je bilo previše za tebe.“
Te reči su me pogodile kao šamar. Da li stvarno misle da sam to uradila iz obaveze? Zar ne vide koliko ih volim?
Narednih dana sam se povlačila u sebe. Deca su osetila moju tugu – Lana me je grlila češće nego ranije, Filip me je pitao zašto plačem kada mislim da ne vidi. Počela sam da brojim dane do kraja leta.
Kada je konačno stigao septembar i otvorio se vrtić, Ivan je samo kratko rekao: „Hvala.“ Ana nije rekla ništa.
Vratila sam se u svoj mali stan. Zidovi su bili tihi, a tišina me je bolela više nego ikad pre. Pokušavala sam da pronađem smisao u knjigama i dugim šetnjama po gradu, ali osećaj praznine nije nestajao.
Ponekad se pitam – gde se završava majčina ljubav? Da li ima granicu ili nas zauvek vezuje za one koje volimo? I da li sam pogrešila što sam uvek stavljala tuđe potrebe ispred svojih?