Jedan od najvećih liričara srpskog romantizma i najdarovitijih slikara 19. veka, neumorni boem, rodoljub i stradalnik čiji je život bio ispunjen lutanjima i večitim borbama, prerano je napustio ovaj svet. Đura Jakšić imao je samo 47 godina kada je preminuo od tuberkuloze od koje je dugo bolovao. Međutim, po Beogradu je kružila druga priča o stvarnom uzroku smrti...
Saplitali su ga spletkama, proganjali i osuđivali, a on je odgovarao smireno, nekad i svojeglavo, onako kako je najbolje i najubojitije umeo, a to je rečima. Plemenita i uzvišena osećanja, smele misli koje je glasno iskazivao, večiti bunt prema svemu što je ugrožavalo i ponižavalo čoveka: prema socijalnoj nepravdi, siromaštvu, nasilju, tiraniji, gušenju slobode i elementarnih ljudskih prava, sve je to Đura Jakšić nosio u sebi i svojim delima.
Višestruki talenat izražavao je u poeziji, drami, prozi, ali i slikarstvu. Strastveno, emotivno, buntovno. Nije se ustručavao da "pecne" autoritete, da odbrusi režimu i njegovim predstavnicima, što ga je često koštalo, a na kraju mu je, kako se pričalo po čaršiji, i došla glave prejaka reč.
Igra reči iznervirala generala Alimpića
Već bolestan od tuberkoloze, veliki pesnik učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu (1876/77.) kao izveštač. Između ostalog, bio je i svedok neslavnog ponašanja elitnog generala, kasnije ministra građevina Ranka Alimpića. Nešto kasnije, svoja zapažanja i utiske izneo je u sarkastičnoj pripovetki "Ranjenik", štampanoj u novosadskom listu "Orao".
No, igra reči kojom je zabašurio svoje razočarenje onim što je video na ratištu bila je toliko brilijantna, da ni tadašnja vlast, koja je bez problema dozvolila da se priča objavi, ni pomenuti oficir nisu odmah shvatili o čemu se, to jest o kome, radi. Kada je Alimpić konačno shvatio, inicirao je proces protiv autora, a Jakšić je izveden pred Vojni sud i kažnjen sa petnaest dana zatvora. Međutim, to "uvređenom" nije bilo dovoljno.
Istinu o ovom slučaju Srbija je saznala tek decenijama nakon njegove smrti. Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava Ilića, objavio je 1906. godine sledeću priču:
"U leto 1878. pred hotelom "Pariz" u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić. U taj par prođe pored njih Đura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom. Usput sretne jednog seljaka, koji je terao nekoliko goveda. Đura ga zaustavi i zapita: "Hoćeš li dole Terazijama?" Seljak mu odgovori da hoće.
Na to Đura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: "Kada prođeš pored kafane Pariz, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: "Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!". Seljak ga posluša i uradi tako.
Kada je izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje. U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo usput, i da mu je zato dao jedan dinar. Odmah pomisliše na Đuru Jakšića.
Sačekali su ga, a onda krvnički pretukli
Đura je stanovao u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se kući iz nekog veselog društva. U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili, da se siroma jedva odvukao kući. Đura poče odmah pobolevati…"
Vlast je velikog srpskog pesnika blistavog uma šest puta izvodila pred razne sudove. Poslednju kaznu nije stigao da odsluži, jer je u međuvremenu preminuo. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije, 16. novembra 1878. Ispustio je dušu na rukama vernog prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja.
Od tuberkuloze je bolovao 17 godina. Međutim, njegovo zdravstveno stanje vrlo verovatno se pogoršalo nakon premlaćivanja koje je, opet vrlo verovatno, izvedeno po nalogu jednog moćnika. Iz priloženog nije teško zključiti o kome bi moglo da se radi.
Na grobu mu napisaše najdepresivnije reči
Kovčeg su iz iznajmljene sirotinjske sobe u Skadarskoj iznela na rukama četvorica književnika: Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin. Prema pisanju ondašnje štampe, pola Beograda došlo je da isprati voljenog poetu na večni počinak.
Sahranjen je na Tašmajdanu. Grob je dugo bio bez obeležja i pretili su mu zubi vremena. Kasnije su njegovi posmrtni ostaci preneti na Novo groblje. Na spomeniku je upisan stih iz Đurine posvete knezu Milanu Obrenoviću: "U svetu, brale, nema ljubavi".
Ranko Alimpić je umro četiri godine kasnije. Danas ima ulicu u Šapcu.
Stil/Žena