Izgledali su isto, zvučali su isto i kretali su se isto. Pa ipak, godinama su bili samo stranci.
Rođeni 1961. godine, tri identična dečaka smeštena su u tri različita doma - jedan u radničku klasu, jedan u porodicu srednje klase, a jedan u bogatu porodicu. Niko nije rekao usvojiteljima da imaju braću, niko nije rekao ni dečacima. Odrasli su u različitim blokovima i svetovima.
Onda je sreća ili nazovite to sudbinom isplela nit. kada su bili tinejdžeri, sreli su se i ogledalo se razbilo na tri dela.
Isti osmeh, isto sleganje ramenima, ista marka cigareta. Svo troje bavili su se rvanjem u školi, naručivali istu omiljenu hranu, smejali se u istom ritmu. Delovalo je kao magični trik, sve do otkrića. T ipak nije bila slučajnost, tim istraživača ih je namerno podelio, prateći ih godinama pod bezopasnom etiketom „praćenje usvajanja“.
Bez pristanka, bez otkrivanja. Cilj je bio uredno napisan na papiru - priroda naspram vaspitanja. U praksi, to je ljude pretvorilo u tačke podataka.
Kada je istina konačno izašla na površinu, svet je ostao bez daha. Fajlovi su bili sakriveni, većina njih zapečaćena do 2060-ih. Braća su saznala da su im životi grafički prikazivani, upoređivani i arhivirani bez njihovog znanja.
Slava je došla prvo – tok-šou emisije, restoran pod nazivom „Trojke“, osmeh novosti. Zatim je došla težina. Edi Galand, uhvaćen u tok svega toga, umro je samoubistvom 1995. u trideset trećoj godini. Robert Šafran se povukao iz javnog života nakon kasnije nesreće. A Dejvid Kelman je ostao u Nju Džerziju, pričajući priču kako se to ne bi ponovilo.
Dokumentarac „Tri identična stranca“ predstavio je njihov ponovni susret i njegove posledice kroz veće pitanje koje postavlja: Kolika je cena kada radoznalost nadvlada savest?
Danas, dva preživela brata žive tiho. Ponekad govore o onome ko je nestao i šta znači bratstvo nakon što kamere odu. Ono što ih spaja nije samo lice u ogledalu; To je činjenica da su izdržali sudbinu koju su drugi izabrali – i zajedno su izabrali da nastave da žive i nakon nje.