Moda često služi kao ogledalo društva, ali u rukama genija poput Aleksandra Mekvina, ona je postajala ogledalo duše.
U istoriji mode, nijedna kolekcija nije tako brutalno iskreno i katarzično prikazala unutrašnje rastrojstvo genijalnog kreatora kao "Voss" revija proleće-leto 2001. Revija je bila intenzivan, klaustrofobičan performans koji je publiku, zarobljenu u igri ogledala, suočio sa sirovim emocijama koji su činili: paranoju, anksioznost i osećaj zatočenosti koji su tada prožimali dizajnerov um.
Svet se upoznaje sa kompleksnim svetom Aleksandra Mekvina
Pre nego što je revija i započela, Mekvin je publiku primorao da iskusi nelagodu. Gosti su satima sedeli gledajući isključivo sopstveni, uvećani odraz u zidovima od dvosmernog ogledala.
Dizajner je tako postigao efekat voajerizma i posmatranja samog sebe, dok je unutrašnjost piste ostala nevidljiva. To je bila savršena Mekvinova metafora za skrivanje emotivne ranjivosti.
Svetlost se naglo promenila tek kada je revija počela, pretvarajući ogledala u providne zidove koji su otkrili šokantan prizor: manekenke su bile zatočene u staklenoj kutiji koja je nepogrešivo asocirala na sobu u psihijatrijskoj ustanovi. Sama scenografija bila je direktan vizuelni ekvivalent Mekvinovog osećaja zarobljenosti u sopstvenoj glavi. Epsku borbu sa demonima, gde je ulog za pobedu veliki.
Kompleksnost, zatvor i strah
Kada su modeli počeli da se kreću unutar ovog staklenog kaveza, nije bilo reči o uobičajenoj, samouverenoj pisti. Kretanje je bilo dezorijentisano, na trenutke agresivno ili pak u stanju polutransa.
Mekvin je tražio da manekenke deluju kao osobe na ivici nervnog sloma, čime je konfuziju, besmisao i napetost pretočio u pokret. Odeća je služila kao materijalni simbol te traume. Komadi iz "Voss" kolekcije nisu bili konstruisani sa ciljem da budu romantični ili glamurozni. Oni su zapravo bili vizuelne rane prikazane celom svetu.
Najpoznatija kreacija, haljina sastavljena od stotina mikroskopskih stakala, ofarbanih crveno da bi ličila na kožu pod krvavim nagnječenjima. Bila je fizički opasna, jer su modeli rizikovali da se poseku dok su je nosili. Drugi komadi, poput krute haljine izrađene od školjki, raspadali su se pri kretanju, simbolišući fragilnost identiteta i raspad stabilne forme. Momenat kada jedna struktura doživljava krah.
Iako je struktura bila izgrađena od talenta koji je doživeo uspeh, od slave i novca koji su iz tog talenta proistekli, nisu bili dovoljni da ona opstane, jer nikada i nije. To je Mekvin i znao. Zato mu je jedini spas bio da svoje demone pretoči u skicu i da ceo ritual egzorcizma zatvori u kreaciju. Samo tako je uspeo da opstane. Nažalost kratko.
Sloj kao neobuzdana misao dizajnera
Perjane konstrukcije i materijali poput oštrog, hladnog i lomljivog platna birani su zbog svoje neprijatnosti, služeći kao vizuelna paralela emocionalnom bolu i unutrašnjem haosu. Svaki sloj, rasečen i fragmentisan, ponašao se kao zasebna, neobuzdana misao dizajnera.
Revija je dosegla svoj brutalni klimaks kada se staklena kutija podelila. Otkrivena je centralna instalacija inspirisana kontroverznom fotografijom Džoela Pitera Vitkina, gola žena povezanih očiju, okružena leptirima, u okruženju koje je neodoljivo podsećalo na mentalnu ustanovu. To je bio Mekvinov konačni čin suočavanja, trenutak kada je publika, posmatrajući tu scenu, bila prisiljena da preispita sopstvenu ulogu voajera.
"Voss" je bio psihološki autoportret. Mekvin je bio iscrpljen, opterećen samokritikom, paranojom i strahom, a ova kolekcija je bio jedini način da spolja prikaže ono što ga je iznutra razaralo. Revija je u istoriju mode ušla kao brutalno iskrena studija o unutrašnjoj borbi, gde je Mekvin svoju umetnost koristio ne samo za stvaranje lepote, već i kao sredstvo za preživljavanje sopstvenog haosa.
I dok je dao sve od sebe da se izbori, genije kakav je bio Aleksandar Mekvin nije uspeo da izdrži napade koji su dolazili sa svih strana. Svaka nova kreacija i revija, bila je Mekvinov potez u ratu. Njegovo najjače oružje bila je revija "Voss", ali i njegov najemotivniji trenutak.
Odlazak genija
I tog kobnog 11. februara 2010. godine, šest dana nakon smrti svoje majke, genije nije mogao da istraje u svojoj borbi. Svoj je mač digao na sebe.
Iako je od Mekvinove smrti prošlo 15 godina, njegova zaostavština i dalje živi. Mekvin je redefinisao granice mode, spajajući tradicionalnu krojačku veštinu sa radikalnim, skulpturalnim i često šokantnim konceptima.
Kolekcije su često bile performansi, a ne samo odeća, čime je moda postala umetnički izraz unutrašnjih stanja i socijalnih komentara. Mekvin je doprineo inovativnoj upotrebi materijala: mikroskopskog stakla, školjku, perja i metalnih dodatka. Eksperimentisao je sa strukturom odeće, fragmentacijom, asimetrijom i ekstremnim oblicima koji su promenili shvatanje krojačke estetike, a uticao je i na generacije dizajnera da razmišljaju van tradicionalnih pravila mode.
Revije su postale poznate po narativnom i teatralnom pristupu, njegovom zaštitnom znak. Mekvin je učinio da odeća priča priče, često lične, ponekad mračne, ali zato emotivno snažne i ispunjene.
U nastavku pogledajte celu reviju: