“Ne možeš joj opet dati čokoladu, Ana! Rekla sam ti već sto puta!” – moj glas je zadrhtao dok sam gledala svoju snahu kako mojoj unuci pruža još jedan red Milke. Ana je samo slegnula ramenima, kao da sam joj rekla nešto nevažno, i nastavila razgovarati na telefon. U tom trenutku, osećala sam se kao da sam nevidljiva u vlastitoj kući.
Zovem se Ankica, imam 63 godine i ceo život sam provela u Nišu. Moj sin Ivan je uvek bio moje zlato, a kad se oženio Anom, nadala sam se da ću dobiti kćerku koju nikad nisam imala. Umesto toga, dobila sam zid ćutnje i osećaj da sam višak. Najgore od svega je što imam osećaj da Ana ne zna ili ne želi znati kako se odgajaju deca.
Moji unuci, Lenka i Filip, rastu u svetu ekrana, slatkiša i bez pravih granica. Sve ono što sam ja godinama gradila s Ivanom, sada gledam kako nestaje pred mojim očima.
“Mama, pusti Anu, ona zna što radi”, Ivan mi je rekao prošli vikend kad sam mu pokušala objasniti da deca ne smeju gledati crtaće do kasno u noć. “Zna?” – htela sam viknuti, ali sam samo progutala knedlu. Zna li ona stvarno? Ili je samo lakše pustiti decu pred televizor dok ona skrola po Instagramu?
Nedelja je, ručak je na stolu, a Lenka odbija jesti supu. “Neću supu! Hoću pizzu!” viče ona, a Ana joj bez reči daje telefon da gleda crtani. U meni vrije. “Lenka, kod bake se jede ono što je na stolu!” – pokušavam biti čvrsta, ali Ana me pogleda onim svojim pogledom koji govori: ‘Ne mešaj se.’ Ivan ćuti. Osećam kako mi srce puca.
Uveče sedim sama u kuhinji i vrtim film unazad. Sećam se kako sam ja odgajala Ivana – strogo, ali s puno ljubavi. Nije bilo ni telefona ni tableta, a slatkiši su bili samo nedeljom. Danas je sve drugačije. Pitam se: jesam li ja staromodna ili je svet poludeo?
Jednog dana, dok sam vodila Lenku u park, prišla mi je komšinica Marija. “Ankice, vidim ti nisi baš svoja zadnjih dana. Sve u redu?” Pogledala sam je i osetila kako mi suze naviru na oči. “Marija, bojim se da gubim kontakt s vlastitom porodicom. Ana me ne sluša, Ivan me izbegava kad god pokušam razgovarati o deci. A unuci… kao da ih gubim.”
Marija me zagrlila. “Znaš, i ja sam imala problema sa svojom snahom. Trebalo mi je vremena da shvatim da ne mogu sve kontrolisati. Možda bi trebala pustiti malo…”
Ali kako pustiti? Kako gledati kako tvoji unuci odrastaju u nešto što nisi želela? Kako ćutati kad vidiš da nešto nije dobro?
Sledeće nedelje, Filip je došao iz vrtića s temperaturom. Ana je bila na poslu, Ivan takođe, pa su ga doveli meni. Skuvala sam mu čaj od kamilice i stavila toplu oblogu na čelo. “Bako, ti si najbolja”, šapnuo mi je pre nego što je zaspao. U tom trenutku osetila sam olakšanje – možda ipak nisam potpuno nepotrebna.
Ali čim je Ana došla po njega, odmah je počela: “Zašto mu daješ taj čaj? On taj ne voli!” Nisam mogla verovati svojim ušima. “Ana, to je zdravo za njega!” – pokušala sam objasniti. “Ankice, molim vas, poštujte moje odluke kao majke!” – rekla je hladno i otišla.
Te noći nisam mogla spavati. Prevrćem se po krevetu i razmišljam gde sam pogrešila. Jesam li previše kritična? Jesam li previše vezana za svoju sliku idealne porodice? Ili je Ana stvarno nemarna?
Sledećih dana pokušavala sam biti tiša, manje komenterisati. Ali svaki put kad vidim Lenku s telefona ili Filipa kako jede čips za doručak, srce mi preskoči. Ivan me izbegava, Ana me gleda kao neprijatelja. Unuci su sve udaljeniji.
Jednog dana, nakon još jedne svađe oko toga šta deca jedu i koliko vremena provode pred ekranima, Ivan me zamolio da popričamo. “Mama, znam da ti je teško. Ali Ana i ja želimo odgajati decu na svoj način. Molim te, pokušaj nas podržati.”
Gledam ga i osećam se kao da mi neko reže dušu. “Ivane, sve što radim, radim iz ljubavi. Samo želim najbolje za vas i decu.”
“Znam, mama. Ali ponekad tvoja briga izgleda kao kritika. Ana se oseća loše. I meni je teško kad ste stalno u sukobu.”
Nisam znala šta reći. Samo sam ćutala i gledala u sto.
Dani prolaze, a ja učim ćutati. Učim voleti izdaleka. Kad mi dođu u posetu, trudim se ne komentarisati ništa. Ponekad mi Lenka dođe u krilo i šapne: “Bako, volim te.” Tada mi srce zaigra. Možda je to dovoljno.
Ali svake noći pitam se: Jesam li ja loša majka jer ne mogu pustiti? Jesam li loša baka jer želim više sučestvovati? Ili je ovo jednostavno cena modernog života?
Drage žene, jeste li i vi ikada osećale ovako? Gde je granica između brige i mešanja? Hoću li ikada pronaći mir u vlastitoj porodici?