Novinarka iz Bugarske Stela Radeva, želela je da ispriča svoju priču o ocu koji je napustio nju i njenu majku kada je imala 16 godina. Za "Dejli mejl", svoju kuću u kojoj radi, napisala je ispovest o tome kako nakon više od deset godina otišla u crkvu, kako bi otkrila da li Bog vredi više od porodice, kao i šta bi moglo njenog oca da navede da ih napusti. Njena priča je priča o potrazi za istinom, a mi vam je prenosimo u celosti.
Stelina ispovest
I dalje se sećam dana kada je moj otac ušao u kuću obučen od glave do pete u crno. Crna košulja, crne pantalone, crne cipele. Izgledao je kao sveštenik.
Imala sam 16 godina. Stao je na vrata, uputio polu-osmeh i rekao da je konačno pronašao svoj poziv. "Boga", rekao je.
Ja sam se nasmejala. Nisam mogla da se suzdržim. Da ste ga poznavali, razumeli biste moju reakciju. Uvek je jurio za nečim, novim ciljem, novom idejom, novim poslom, i ovo je delovalo kao još jedan njegov hir.
Moja majka se nije ni trgnula. Samo ga je pogledala, a zatim se okrenula ka gomili neplaćenih računa na kuhinjskom stolu. U to vreme, radila je dva posla, jedva nas je održavala, a njihov razvod je već bio u toku.
Nakon tog dana, nije bilo pravog oproštaja. Jednostavno je nestao i prestao da odgovara na poruke i ignorisao je moje pozive. Prošlo je nekoliko meseci i shvatila sam da ovo nije samo još jedna njegova prolazna ideja. Nikada se neće vratiti.
U našem malom bugarskom selu, gde se tračevi šire brže od požara, počela sam da čujem okrutne stvari koje se nikako nisu uklapale sa "božijim čovekom".
Pričao je ljudima da sam "preskupa", da uvek tražim novac, da sam prevelik teret. Zamislite to, vaš otac postane "sveti" čovek i govori komšijama da se njegovoj ćerki ne isplati platiti školu, niti časove engleskog za koje sam ga molila kako bih mogla da studiram u inostranstvu, čak ni haljinu za maturu.
Uprkos njegovom nedostatku pomoći, preselila sam se u Škotsku. Završila sam dva mastera. Preživela sam gubitak majke od moždane aneurizme. Padala sam, lomila se, obnavljala. Pronašla sam karijeru na koju sam ponosna. Postala sam jaka žena za koju znam da se moja majka uvek nadala da ću biti.
Otišla u crkvu da sazna istinu
Ipak, iako je prošlo više od decenije, i dalje nisam mogla da razumem kakav je to život vredan ostavljanja deteta. Možda je zato bilo neizbežno da me moja znatiželja odvede do vrata Kuće svete Monike u Klapamu, koju vode avgustinske časne sestre.
Nakon što sam pročitala o crkvi na internetu, pitala sam ih da li bi bile otvorene za ideju da im se pridružim na nekoliko dana, ako bi mi to pomoglo, makar na trenutak, da razumem privlačnost verskog života.
Tako sam se našla u društvu tri avgustinske sestre koje su, iako su dolazile sa različitih krajeva sveta, sve donele istu odluku: da služe Bogu "potpuno i slobodno".
Nisu bile prisiljene na verski život. Nisu bežale od nečega. One su izabrale ovaj život, sa punom svešću i mirnom vrstom uverenja koju sam retko viđala u spoljnom svetu.
Radila je sve što i one kako bi više naučila o privlačnosti života u crkvi
Njihov dan počinje tačno u 6:45h molitvama, meditacijom i misom. Zatim svako nastavlja sa svojim dužnostima, bilo da je to čišćenje kapele ili kuvanje, svakodnevni zadaci, obavljani u tišini.
Ponovo se okupljaju u 12:30h za ručak, a zatim u 18:15h za večernje molitve. I ja sam radila sve to. Pratila sam istu rutinu, korak po korak. Do trenutka kada sam otišla, verovatno sam se molila više za nekoliko dana nego u celom svom dotadašnjem životu.
Sestre sebe opisuju kao "jednu porodicu, jednu zajednicu, vezanu Bogom i pravilima". Ne postoje lični bankovni računi, samo jedan zajednički manastirski račun.
"Ono što imam pripada svima", rekla mi je jedna od njih. "Ne posedujemo ništa." Njihov poziv je o davanju, a ne o uzimanju. O ostavljanju svega iza sebe da bi se služilo nečemu većem. I zatekla sam se kako se pitam, da li ovako izgleda pravi poziv? Ne bekstvo ili odbacivanje odgovornosti, već nešto velikodušno.
Razgovarala je sa časnim sestrama kako bi videla šta ih je navelo da dođu u crkvu
Sestra Marisa sada ima šezdesetak godina. Poreklo joj je sa Malte, živela je u nekoliko zemalja, govori više jezika i ima suvi smisao za humor zbog kojeg se osećate kao da ste deo neke tajne.
Njena priča je počela sa saobraćajnom nesrećom na motoru. Imala je 15 godina, a dok se oporavljala, uzela je knjigu o Bogu. Nešto se promenilo i sa 17 godina, ušla je u novicijat. Osam godina kasnije, položila je zavete.
"Sećam se svog starog života, ali mi ne nedostaje. Imala sam dečka, izlazila sam i sve ostalo, bila sam vrlo aktivna", rekla je. "Ali ovaj život sada sam slobodno izabrala, i još uvek ga biram svakog dana."
Uprkos snazi svog uverenja, ne ulepšava koliko težak put koji je izabrala može biti.
"Nije uvek lako. Ostavila sam zemlju, jezik, ljude koje sam volela", objasnila je. "Ostavila sam svoju porodicu. Moj otac je umro pre moje majke. I da nisam verovala u večni život, taj gubitak bi me slomio."
Ipak, ona tvrdi da je vredelo.
"Odričemo se stvari, da. Ali ono što primamo je veće. Mir. Spokoj. Božija ljubav. I radost rada sa drugima", rekla mi je, smešeći se. "To je nešto što sam dobrovoljno uradila za veći život. Mladi ljudi danas traže nešto što zaista može da ispuni njihove živote. Nastavite da tražite dok ne pronađete osobu sa velikim O, koja vam zaista daje život i ljubav. Tada možete zaista živeti svoj život."
Zastala je, pre nego što je dodala: "Ne, ne govorim samo o verskom pozivu. Čak i ako žive svoje živote voleći Boga, to je dovoljno. Bog, ipak, nije jedina njena životna strast. Kada je fudbal u pitanju, sestra Marisa je jednako strastvena kao i mi ostali.
"Navijam za Englesku. Mančester Junajted je možda nekada bio opcija", rekla je sa osmehom. "Ali očigledno, ove sezone im ne ide baš najbolje."
Za razliku od sestre Marise, koja je veći deo života provela kao opatica, sestra Margaret, sada 45, započela je duhovnu obuku kao iskušenica 2021. godine, nakon kovida, ali poziv nije bio iznenadan.
Njen razgovor sa časnim sestrama je naveo da razmišlja o svom ocu
"Nisam se samo probudila jednog jutra i odlučila da postanem opatica", rekla mi je. "To je uvek bilo u meni."
To me je nateralo da razmišljam o svom ocu. Meni se definitivno činilo da se samo probudio jednog dana i pomislio: "Postaću sveštenik", pogotovo s obzirom na to da smo u crkvu išli samo za Božić i Vaskrs.
Kao dete, sestra Margaret je posmatrala sestre u svojoj parohiji kako se brinu o deci u školi za slepe sa nekom vrstom strastvene radosti koja je ostala u njoj.
"Kada sam imala 10 godina, videla sam kako vole svoj posao, kako se u potpunosti daju, i znala sam da i ja želim to." Ali kada je napunila 18 godina i rekla porodici da želi da krene tim putem, njen brat se usprotivio.
"Hteo je da studiram medicinu umesto da idem u manastir", prisećala se.
Poslušala ga je, ali je čak i tokom studiranja "nastavila da ide u crkvu kako bi ostala na pravom putu."
Dolazile su ponude za brak, i priznala je: "Jednu sam ozbiljno razmatrala, ali pre nego što bih rekla "da", morala sam da budem sigurna. Molila sam se, tražeći od Boga da me vodi i pokaže mi pravi put."
Sedmog dana, sestre su je pozvale pitajući je da li bi želela da se pridruži manastiru u Rimu.
"To je bio odgovor koji mi je bio potreban. Osetila sam mir, jasan i snažan. To je bio moj put."
Govorila je o zavetima koje je položila: čednosti, poslušnosti i skromnosti, ne kao o ograničenjima, već kao o putevima ka istinskoj slobodi.
I uz miran osmeh, sve je sumirala: "Daješ sve, i primaš sve. Živimo mirno, kao porodica. Bog nas je spojio."
Ostala sam u manastiru samo nekoliko dana, ali razmišljajući o svemu što su mi sestre rekle, postojalo je nešto čisto u njihovom uverenju. Duboko me je impresionirala njihova sposobnost da žive u sadašnjem trenutku, ne noseći svoju prošlost kao lanac ili jureći za nekom nemogućom budućnošću.
Otac se nije javio ni kada joj je umrla majka
Njihov poziv nije došao na štetu nekog drugog. Došao je iz mira. To me je podsetilo na moju majku.
Nikada nije govorila o žrtvi, ali ju je živela: radeći dugo, nikada se ne žaleći, uvek se starajući da imam sve što mi je potrebno. Ponovo je pronašla ljubav sa dobrim čovekom, mojim očuhom, jedinom stabilnom očinskom figurom koju sam ikada imala.
Kada je umrla pre četiri godine, to je bila najniža tačka u mom životu. Po prvi put sam zaista pomislila: "To je to". Do tada sam se preselila u Veliku Britaniju na studije, i ozbiljno sam razmišljala da odustanem od mastera i vratim se kući.
Život u inostranstvu kao strancu (života) nije uvek bio lak, ali sam ga volela. I ja i moja majka smo se toliko žrtvovale da bih ja bila tamo, a bila sam samo nekoliko meseci udaljena od završetka fakulteta. Nisam bila spremna da odustanem, ali nisam bila sigurna da imam izbora.
Tada je uskočio moj očuh. Podržao me je emocionalno i finansijski, i povezali smo se na način koji niko od nas nije mogao da očekuje.
On ne može da ima decu. Ja više nemam roditelje. Nekako se oseća kao da nas je univerzum, ili možda nešto veće, postavilo jedno drugome u živote sa razlogom.
Uz njegovu podršku, završila sam master i bila prva u klasi.
Pomislili biste da bi smrt moje majke bio trenutak kada bi moj pravi otac, sveti čovek, sveštenik koji i dalje živi u istom selu, mogao da se javi. Bila je samo tišina.
Tera vas da se zapitate, ko je zaista sveti, čovek bez krvne veze koji vas nikada ne izneveri, ili onaj koji bi prošao pored svoje rođene ćerke na ulici i pravio se da ne postoji?
Život među časnim sestrama joj nije pomogao da mu oprosti, ali je našla nešto bolje
Život među opaticama nije mi pomogao da mu oprostim.
Pitala sam ih šta misle o situaciji, a njihov savet je bio jasan, ne osuđuj i oprosti jer ne znaš kroz šta je prolazio.
To me je sprečilo da pokušam da razumem izbor koji nikada nije bio moj da ga napravim. Nije otišao da služi Bogu, otišao je da služi sebi. Ali trauma, anksioznost, izjedajući strah od napuštanja? To ne mogu nikada da oprostim.
Dakle, ne, nisam pronašla veru u crkvi. Našla sam nešto bolje: jasnoću.
I možda, za sada, to je dovoljno.