Teško detinjstvo svakako može ostaviti traga na osobi. Od problema sa poverenjem do servilnosti, osoba može razviti različite osobine koje mogu oštetiti njene odnose.
Da biste rešili problem, morate se suočiti sa njim direktno i razumeti negativne posledice koje neuspešno detinjstvo može imati na vas.
Nisko samopoštovanje
Ako su roditelji stalno ignorisali vaša dostignuća ili vas uporno kritikovali, to može potkopati vaše samopoštovanje. Teško vam je da vidite svoje snage, što dovodi do beskrajne sumnje u sebe i negativne slike o sebi.
To takođe može voditi ka pobuni. Kod nekih traje čitav život. Mnogi roditelji su nezajažljivi u svojoj kritici i vole da upoređuju svoju decu sa drugima, uspešnijima.
Težnja za odobrenjem
Želja za odobrenjem postaje pokretačka snaga za one koji su doživeli kritiku ili zanemarivanje u detinjstvu. Traženje spoljnog odobrenja postaje način da se popuni praznina nastala nedostatkom pozitivnog pojačanja tokom formativnih godina.
Ali nije sve loše – neko ko je imao nesrećno detinjstvo puno kritika može razviti snažnu želju za karijernim uspehom.
Problemi sa poverenjem
Iskustva izdaje ili osećaja neadekvatnosti u detinjstvu mogu izazvati dugoročne probleme sa poverenjem.
Strah od napuštanja
Strah od napuštanja nastaje kada se dete oseća zapostavljeno ili usamljeno. To je snažna briga da će voljeni iznenada otići.
Kada osoba doživi ovaj strah, ponaša se opsesivno i stalno traži utehu kako bi ublažila anksioznost zbog napuštanja. Ovo nije samo fizičko odvajanje – to znači i strah od emocionalne distance.
Teškoće u stvaranju odnosa
Sve navedeno dovodi do toga da osoba koja je imala nesrećno detinjstvo ima poteškoća u izgradnji odnosa. Takva osoba teško se otvara i uspostavlja duboke veze sa drugima.
Strah od ponovne povrede tera ljude da kriju emocije i pravo „ja“, stvarajući prepreku ispunjavajućim odnosima. Zbog toga je neophodno postepeno se otvarati ljudima kojima verujemo, jer je ranjivost ključna za stvaranje dubokih, smislenih veza.
Ugodno ljudima
Ugađanje ljudima je navika koju neki razvijaju tokom teškog detinjstva, kada nisu dobijali odobrenje ili pažnju. Da bi popunili tu prazninu, počinju da čine sve da usreće druge, čak i ako zanemaruju sopstvene potrebe.
To proizilazi iz straha od odbijanja ili kritike. Kao rezultat toga, često rade stvari koje ne žele, samo da bi sve išlo glatko i da bi dobili znake odobrenja od okoline.
Izbegavanje sukoba
Izbegavanje sukoba često potiče iz ranih iskustava u kojima su svađe imale ozbiljne posledice. Ako je detinjstvo bilo obeleženo nestabilnošću i haosom, pomisao na sukob može izazivati nelagodu jer vraća bolna osećanja.
Emocionalna utrnulost
Osobe koje su doživele nesrećno detinjstvo mogu nesvesno potiskivati emocije da bi se zaštitile od preplavljujućih osećanja ili zanemarivanja. To vodi do emocionalne utrnulosti.
Teškoće u postavljanju granica
Ako detetu nisu bile poštovane granice, kao odrasla osoba može imati problem da kaže „ne“ ili da izrazi svoje potrebe.
Ovo često dovodi do nesnalaženja u odnosima i poslu, jer ne znaju gde da povuku liniju između onoga što je prihvatljivo i onoga što nije.
Sam sabotiranje
Ljudi koji su imali teško detinjstvo ponekad nesvesno veruju da ne zaslužuju uspeh, pa ga sami sebi uskraćuju. Osećaj nedostojnosti može ih navesti da unište sopstvene šanse.
Zloupotreba supstanci
Neki posežu za alkoholom ili drogama kako bi pobegli od bola prošlosti, što često vodi zavisnostima.
Teškoće u intimnim vezama
Odnos sa drugima, posebno intimni, često postaje izazov. Ako osoba nije doživela ljubav i toplinu u detinjstvu, teško izražava emocije i prihvata tuđe.
Poverenje je krhko, pa strah od ponovne povrede stvara barijeru za duboke veze.
Zaključak
Lečenje trauma iz detinjstva zahteva vreme i strpljenje. Potrebno je priznati šta se dogodilo, razvijati dobar odnos prema sebi i praviti male, dosledne korake ka unutrašnjem isceljenju.