Mnoge žene veruju da je najveća bol koju mogu da dožive ona kada otkriju muževljevu prevaru. Tada se ruši poverenje, a sa njim i svet koji su godinama gradile. Međutim, postoje situacije koje su još teže – kada se iza sumnje i bola krije istina potpuno drugačija od one u koju smo poverovali.
Ovo je ispovest žene koja je godinama mislila da se bori protiv muževljeve ljubavnice. Otišla je na njen grob da oseti trijumf i kraj svojih muka, a tamo je otkrila reči koje su joj zauvek promenile život.
Pre više od dvadeset godina muž mi je poklonio sitne srebrne minđuše u obliku vilinog konjica. Tada sam verovala da je naš brak neraskidiv, da živimo u tvrđavi koju ništa ne može da ugrozi. Imali smo veliku kuću, decu i spokojne večeri koje su mi delovale kao večnost.
Pet godina agonije
Prva pukotina pojavila se neprimetno. Osetila sam tuđ miris na njegovoj odeći, sladak i cvetni, potpuno drugačiji od onoga što je inače koristio. Ubeđivala sam sebe da umišljam, da je to samo prolazna slučajnost. Onda su nestale moje minđuše. Tragala sam svuda, ali ih nisam našla. Nekoliko nedelja kasnije pronašla sam račun iz zlatare i identične minđuše u njegovom kaputu. U tom trenutku sam bila sigurna da ih je poklonio drugoj ženi.
Od tada je moj život postao niz pokušaja da ga povratim. Pet godina sam se borila – menjala izgled, trudila se da budem zanimljivija, bolja, mršavila, pravila se da ne vidim. Ali uvek sam osećala da između nas stoji neko treći.
A onda je ta žena umrla. Zvala se Svetlana. Umrla je iznenada, u trideset drugoj godini. U meni se probudio osećaj oslobođenja, kao da je prepreka nestala. Čekala sam da prođe četrdeset dana i otišla sam na njen grob, obučena da izgledam dostojanstveno. Nisam želela da tugujem, već da trijumfujem.
Bolno saznanje i "šamar realnosti"
Stajala sam pred grobom i gledala privremenu ploču. Na njoj je pisalo njeno ime i prezime, a u podnožju krsta samo jedna rečenica: "Voleo je samo tebe. Oprosti mi." Te reči su me pogodile kao udarac. Osetila sam sram, bol i zbunjenost. Umesto da se nasmejem, spustila sam se na kolena i zaplakala.
Kasnije sam saznala istinu. Svetlana nije bila ljubavnica. Bila je njegova polusestra, teško bolesna, a on joj je pomagao u tajnosti, krijući sve i od nje same i od mene. Godinama je nosio taj teret, verujući da me tako štiti. Moja sumnja, moj gnev i moja bol rodili su se iz tišine i zidova koje je sam podigao.
Tada sam shvatila da izdaja nije bila u tome što je imao drugu ženu, već u tome što me je isključio iz sopstvenog života. Sve ono što sam mislila da je borba protiv suparnice, bilo je u stvari borba protiv njegovih zidova.
Danas, nekoliko godina kasnije, i dalje živimo zajedno. Nismo se razveli, ali naš brak više nije isti. Naučila sam da živim nezavisno, da gradim svoj svet, a ne da tražim sebe u njegovim gestovima. On se promenio, postao je mekši, ranjiviji, spremniji da govori.
Na grobu Svete sada stoji pravi spomenik sa rečima "Sestri i ćerki". Pored njega sam ostavila srebrni broš u obliku vilinog konjica. To nije zamena za minđuše koje sam izgubila, već simbol novog razumevanja.
Naučila sam da ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled i da zidovi između dvoje ljudi mogu biti mnogo opasniji od bilo koje treće osobe. Naučila sam i da opraštam – drugima, ali i sebi.