DvomesečnuAnmol Rodrigez je dojila majka kada ih je njen otac, besan na ženu što je donela devojčicu na svet, napao kiselinom. Smrću majke i očevim odlaskom u zatvor, Rodrigez je izgubila šansu za običan život. Ali Anmol nikada nije bila ljubitelj običnog.
Danas, ova dvadesetpetogodišnjakinja ponosno stoji kao influenserka i model na društvenim mrežama sa 122 hiljade pratilaca na Instagramu i mnoštvom obožavalaca iz celog sveta. Sarađivala je sa više brendova, bila je zvezda na brojnim modnim revijama, pa čak i glumila u kratkom filmu pod nazivom „Tetka Dži“ (2018) sa Šabanom Azmi, koji joj je doneo nagradu za „Najbolju žensku glumicu“ na filmskom festivalu u Kasttriju 2018. godine.
Bilo je potrebno mnogo neuspeha, popravka samopoštovanja i promena načina razmišljanja da bi se Rodrigez izdigla iznad tragedije koja je mogla da kontroliše njen život. Umesto da se fokusira na to, ona definiše svoje detinjstvo ljubavlju prema Puu iz filma „Kabhi Khushi Kabhie Gham“ (2001), adolescenciju divljenjem prema Prijanki Čopri, a odraslo doba sopstvenim uspehom i samopouzdanjem.
Odrasla je u sirotištu, koje opisuje kao jedino okruženje u kojem se osećala bezbedno i negovano. „Nikada nisam shvatila da sam drugačija dok nisam puštena u stvarni svet. Imam samo srećne uspomene na svoje sirotište. Imala sam četiri prijateljice koje su mi bile veoma bliske i nikada nisam mislila da će me tretirati drugačije od njih“, seća se ona.
Kada se upisala na Ženski univerzitet SNDT u Mumbaju, Rodrigezin pogled na svet se značajno promenio. Neprijatni pogledi i šapat prolaznika obeležavali su njenu 15-minutnu šetnju od kuće do univerzitetskog kampusa. Prosečan dan na univerzitetu značio je pohađanje svih predavanja dok su se njeni vršnjaci „sdružili" po kafićima, i skrivanje kod kuće posle radnog vremena.
Ali Rodrigez je želela da iskusi studentski život u njegovoj punoći, sa pobunom koju često prati. Nemogućnost da to uradi dovela ju je do depresije, što je na kraju dovelo do toga da napusti školu. Ubrzo je tutor počeo da podučava Rodrigezu kod kuće, što joj je donelo pozitivno pojačanje. „Moj tutor mi je zaista pomogao da ugledam svetlost. Ne samo da me je naučila da se fokusiram na sebe i svoje ciljeve, već mi je pomogla i da diplomiram na univerzitetu i pronađem posao“, kaže ona.
Dva meseca nakon što je započela svoj prvi posao kao softverska programerka, Rodrigez je otpuštena jer je „ometala svoje kolege“. „Jednog lepog dana, obaveštena sam da više ne moram da se pojavljujem na poslu. Nisu mi čak ni rekli razlog. Tek kada sam pitala nekoliko dana kasnije, rečeno mi je da je moje lice uznemiravalo moje kolege.“
Tada se nešto fundamentalno promenilo u njoj i ona je odlučila da preuzme kontrolu nad svojom situacijom. Umesto da bude pasivna žrtva svojih okolnosti, Rodrigez je pronašla uticaj u medijumu koji je zaista demokratski – društvenim medijima.
„Bila sam prva preživela osoba koja je podelila svoje fotografije na društvenim mrežama. U to vreme, Fejsbuk je bio popularan alat. Moji prijatelji u početku nisu mislili da je to dobra ideja. Mislili su da će me ljudi trolovati. Ali ono što mi je donelo jeste priznanje i pozitivne reakcije.“
Brendovi i dizajneri su počeli da je primećuju i tražili su joj emisije i angažmane za modeliranje. Na kraju, Instagram se pojavio u jednačini i tako je započela njena karijera influenserke.
„Uglavnom objavljujem nefiltriran sadržaj jer želim da poremetim ideju da neko mora da predstavi samo svoje najrafinisanije ili najlepše ja na društvenim mrežama. Nije da ne dobijam kritike zbog toga. Ljudi me troluju i objavljuju negativne komentare. Ali uvek sam svesna činjenice da je to virtuelni prostor, tako da nikada ništa ne uzimam k srcu“, kaže Rodrigez.
Njena utopijska vizija je ona u kojoj su i muškarci i žene slobodni od bilo kakvih fizičkih nedostataka i predstavljaju svetu svoje najsamouverenije ja, zajedno sa, a ne uprkos tim nedostacima. Međunarodne saradnje u oblasti lepote su njena sledeća stanica, jer veruje da je vreme da industrija lepote pojača inkluzivnost kako bi osnažila žrtve zlostavljanja.
Ona se se ne seća sopstvenog incidenta koji je doveo do stanja u kome prolazi kroz čitav život: „Naježim se svaki put kada se preživeli seti bola kroz koji su prošli u tom trenutku. Takođe ne mogu da zamislim nivo mržnje koji neko mora da gaji da bi počinio tako gnusan zločin. Na neki način, drago mi je što se ne sećam sopstvene epizode - moja trauma bi definitivno bila povećana kada bih se sećala“, kaže ona.