Postoje ljudi koji kratko traju, a zauvek ostanu. Jedan od njih bio je Nenad Radulović – Neša Leptir, čovek koji je, kao da mu je nadimak predodredio sudbinu, proleteo kroz život brzo, šareno i neuhvatljivo, ostavljajući trag koji ni vreme ni zaborav ne mogu da izbrišu. Imao je samo 33 godine kada je otišao, a prošlo je već 35 otkako ga nema. Ipak, njegove pesme, britki humor, osmeh koji je nosio kao oružje protiv tuge i iskra u očima "vođe svitaca" i danas greju one koji se sećaju.
Šoumen, šmeker i fenomen
Bio je šoumen posebne vrste – šmeker u duši, šarmer koji nije morao da se trudi, genijalac koji je umeo da spoji smeh i suze u istom dahu. Njegov talenat nije bio samo u muzici, već u načinu na koji je doživljavao život: autentično, nesputano i bez kalkulacija. Publika ga je volela jer je bio njihov, jer je govorio jednostavno, iskreno, i zato što je znao da se šali i na sopstveni račun.
Bio je deo legendarne družine "Indeksovo radio pozorište", ali i duša i lice benda "Poslednja igra leptira", koji je uspeh opisivao kroz humor: "savršena kombinacija pet dobrih fora i dva falš tona". Njegova scena bila je i ulica i studio i pozornica, jer gde god bi se pojavio, donosio je radost i lakoću.
Početak bolesti i lečenje
Sudbina, međutim, nije imala milosti. Bolest, podmukla i tiha, otkrivena je kasno – rak testisau poodmakloj fazi, sa metastazama koje su ga ubrzo odvele. Pevač je kasno saznao da boluje od opake i podmukle blesti, a kada mu je uspostavljena dijagnoza, rak je metastazirao na pluća i mozak što je, u njegovom slučaju, bilo kobno.
Posle prve operacije izgubio je kosu, ali od nastupa nije odustajao. Nosio je šešir. Čuveno je njegovo gostovanje na koncertu Lepe Brene, na kom je u svom maniru imitirao Slobodana Miloševića, a publika je pala u trans.
Operisan je na VMA, gde je primao hemoterapiju. Nakon kraćeg vremena usledila je operacija metastaza na mozgu. Bolest je, međutim, nastavila da napreduje.
Prepričava se i kako je pred samu operaciju tumora na mozgu, pravio šou na VMA, pevao i glumatao, a kad je anestezija počela da deluje, obratio se osoblju imitirajući Slobodana Miloševića: A sad, svi na svoje radne zadatke! I legao.
- Video sam ga kako odlazi, u ćošku sobe na Vojnomedicinskoj akademiji. Jasno sam gledao kako kreće na put, iz ugla one bolničke sobe. Baš tada je, sa krošnji drveća koje je stajalo pod prozorom poletelo jato ptica. Tu sliku pamtim kao da se sada ponovo odigrava pred mojim očima. Ja ne znam šta je "tamo", posle. Ali znam da on zna... Moj brat je uvek imao dve vizije: sanjao je plavi bicikl i vetar u leđa. I danas znam da vozi nebeski plavi bicikl, i da mu duva u leđa baš taj, isti, nebeski vetar - rekao je Nešin brat Željko u razgovoru za Novosti.
Poslednji dan
Samo dan pred smrt, tumor je uzeo maha. U poseti su mu bili brat Željko i majka Boška, a na lekarskom receptu zapisao je: "Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta".
Nenad Radulović preminuo je 12. februara 1990. godine, a samo 20 minuta pre nego što će zauvek sklopiti oči, brat Željko ga je pitao kako je, na šta mu je Neša odgovorio: "Pa, ne mogu baš da igram fudbal".
- Kada ga je Željko pitao pred ponoć i medicinska sestra, da li mu je bolje, (Neša) je rekao: "Teško dišem, jedino što fudbal ne mogu da igram". Šalio se do kraja. I dok nije zatvorio oči, rekla je Nešina majka.
"Na dan sahrane, nebo se prolilo"
Legendarnog pevača, na večni počinak je ispratila porodica sa brojnim kolegama i prijateljima. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju, a na dan njegove sahrane - nebo se otvorilo.
"Ja se sećam dana kada je sahrana bila. Prosto se prolilo nebo, veliki pljusak je bio. Počela sam da verujem u ono da za pravim i dobrim ljudima stvarno i nebo plače", rekla je glumica Jelica Sretenović.
Kako je sve počelo
Sve oko Nenada Radulovića, poznatijeg kao Neša Leptir, počelo je i završilo se stihovima - "Svako od nas neku svoju priču ima, što u tami tišti, a puteve bira. Samo kad je hladno, kad umori zima, slutimo je tužni na krilu leptira". Ove stihove je Neši poklonila školska drugarica Suzana. Grupu je nazvao "Poslednja igra leptira", pesmu je izvodio na koncertima... i na kraju ovi stihovi su se našli na njegovom grobu.
Iz kakve porodice je Neša Leptir govori jedna priča, koju je njegov brat Željko ispričao svojevremeno. Otac Stojadin se sa Nešinom majkom Bosiljkom upoznao u Novom Sadu. On je bio iz sela Zabojnica kod Kragujevca, ona Ličanka. Otac mu je bio vojno lice, pa su se po prirodi posla, preselili u Lajkovac, gde su bili izuzetno poštovani i cenjeni. Stojadin je jednom prilikom iz Beograda došao u Lajkovac i doneo knjigu "Seoska učiteljica" Svetolika Rankovića, koju je poklonio školi. Kasnije je mama Bosiljka napravila čitaonicu, pa i biblioteku. Zbog prirode posla, morali su da se presele u Beograd.
- Kad su se ukrcali na voz, došla je cela osnovna škola da ih isprati. Svi su posedali na prugu jer nisu želeli da mama i tata odu. Tata je morao da izađe i moli otpremnika voza da ne zove policiju. Da sačekaju deset minuta da se svi raziđu. Prema mom mišljenju, to je najlepši ispraćaj njihove dobrote iz Lajkovca - pričao je Nešin brat Željko Radulović.
Tri godine nakon toga, rodio se Nenad Radulović - Neša, 13. septembra 1959. godine u opštini Novi Beograd. Tri godine nakon Neše, rodio se i njegov brat Željko 1962. godine.
Grandiozni muzički uspeh i popularnost
Prvi instrument koji je uzeo u ruke bila je harmonika, a uskoro su usledili i drugi instrumenti – usna harmonika, klavijature, bubnjevi, gitara… Svi su nosili svoj delić magije i Neša je želeo da se upozna sa svakim od njih. Isprobavao je, vežbao, a ruke kao da su same znale šta je potrebno da rade. Svakako je jasno da je ljubav prema muzici bila na prvu notu.
Piratska radio stanica "Sandokan" – prvi kreativni eksperimenti
Paralelno sa pevanjem i glumom, Radulović je imao još jedan, samostalni, projekat – Piratska radio stanica "Sandokan".
Ne, nije bila u pitanju prava radio stanica već samo neverovatno kreativan poduhvat mladog umetnika. U to vreme svi su koristili audio kasete. Tako bi Neša smislio program i, preko kasetofona sve to snimio na kasetu koju bi davao drugarima. Međutim, kasete su vrlo brzo počele da vode zaseban život, pa je Neša počeo da dobija fanove širom grada.
Neša je sa svojim drugovima iz komšiluka osnovao bend Poslednja igra leptira 1979. godine. Na početku bend su, pored Neše kao glavnog vokala, činili i Draško Janković (gitara), Sašo Bogojevski (bas-gitara), Dragan Todorović (perkusionista, bubanj), Dušan Hristić (klavijature), Dragomir Bulić (saksofon), Zorica Đermanov (vokal) i Olivera Perić (violina).
Tokom godina, članovi menjali benda su se menjali. Bend je iza sebe ostavio ploče "Napokon ploča" (1982), "Ponovo ploča i druge priče" (1983), "Opet ploča - srce od meda" (1985), "Grudi moje balkanske" (1986), "Zajedno smo piškili u pesku" (1987), "Modra bajka" (1997).
Prvobitno su bili inspirisani kantri muzikom, nosili džempere i svirali bendžoe. Međutim, vrlo brzo su se pročuli po dobroj muzici i još boljim živim nastupima. Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: "U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu", a ljudi kažu da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.
Pre snimanja prvog albuma, Neša Leptir i ekipa imali su više od 200 svirki, kao i petnaest nastupa pred krcatim Domom sindikata. Za to nije bila zaslužna samo njihova muzika. Ljudi su dolazili zbog Neše Leptira i njegovih komičarskih nastupa u ulozi Baba Višnje između numera koji su bili više plod trenutne inspiracije, nego li dobro uigrana rutina. Istovremeno, bio je član i nastupao sa Indeksovim radio-pozorištem, praveći satirične skečeve.
Njegov poslednji poklon publici bile su poslednja pesma koju je snimio "Modra bajka" i poslednja pesma koju je napisao u bolnici, na lekarskom receptu, samo par dana pre smrti – "Suze sa zvezda padaju". Grupa Neverne bebe napisala je muziku za ovu pesmu, a numera je premijerno objavljena decembra 2018. Njegova smrt smatra se jednom od najvećih tragedija na srpskoj umetničkoj sceni.
Ljubavni život
O ljubavnom životu legendarnog pevača malo se zna, a ono što je poznato, jeste da je bio jedan od najpoželjnijih pevača u to vreme. Svojom lepotom i harizmom olako je sovajao ženska srca.
Tokom srednje škole Neša Leptir se, sa bratom, pridružio horu Krsmanac, da bi nešto kasnije prešao u KUD Žikica Jovanović Španac.
Tu je upoznao i Natašu iz istoimene pesme Poslednje igre leptira za koju su se mnogi pitali da li je postojala uopšte. Odgovor je da. To je drugarica Nešine nekadašnje devojke Jasne Ranđelović. Nataša, devojački Davidović, bila je članica hora u "Špancu". Jedno vreme mu se sviđala, ali su ipak bili prijatelji. Na prvoj srednjoškolskoj žurci je ta pesma napisana njoj.
Simbol jedne epohe
Nenad Radulović – Neša Leptir bio je mnogo više od muzičara. On je bio simbol jedne epohe, umetnik koji je spajao humor i tugu, čovek koji je znao da život pretvori u igru, čak i kada se suočio sa najtežom bolešću. Njegova energija i harizma ostavili su neizbrisiv trag u muzici, glumi i komediji, ali i u srcima ljudi koji su ga poznavali ili samo slušali njegove pesme.
Njegov odlazak u 33. godini ostavio je prazninu, ali i večitu svetlost – jer Neša je bio i ostao leptir: krhak, šaren, slobodan i neuhvatljiv. Njegove pesme i danas se pevaju, njegove šale prepričavaju, a njegova legenda traje. Možda je otišao prerano, ali je za sobom ostavio sećanje koje ne bledi i dokazao da istinska umetnost ne umire.