Leto je doba godine kad glumci snimaju, ali Milan Pajić ga je proveo na obali mora. Zvezda najdugovečnije domaće serije "Igra sudbine", koja svakodnevno okuplja vernu publiku pred malim ekranima, nedavno je u velikom stilu proslavio svoj jubilarni rođendan. I dok balansira između seta popularne serije i snimanja sitkoma "Radio Mileva" i sprema se za nove izazove, Milan za Stil otkriva ko je on kad se kamere i refletkori ugase...
Nedavno ste proslavili 40. rođendan - kako danas gledate na zrelost, a kako na mladost?
- Obično mi ljudi ne veruju kad im kažem da imam četrdeset godina. To je možda zbog gena i načina života koji sam poslednjih godina odabrao! Trening i zdrava ishrana - i eto recepta za mladolikost. Šalu na stranu, mladost je prelepa, ali i teška. Ume da te muče razne dileme i pitanja sa kojima ne znaš da se izboriš. Al' sve ti se prašta jer si mlad. Zrelost donosi jednu drugu lepotu: odrastanje, odgovornost, donošenje odluka - i manje ti se prašta jer si zreo čovek. Da li bih se vratio u mladost? Nisam siguran. Odgovara mi ovo gde sam sad. Sredina - mlad duh, a veliko iskustvo i zrelost.
Šta za vas predstavlja lični stil - i koliko se on menjao tokom godina?
- Stil je nešto što govori o tebi. On je način života, mišljenja, odevanja, navika. Kod mene se godinama gradio. Mislim i da je napredovao. Mnogo pogledanih filmova, predstava, pročitanih knjiga - sve je to nešto što gradi tebe i tvoj stil. Ako bih morao da opišem svoj, dosta je kežual, sa jakim iskoracima iz zone komfora. Jer ipak sam ja adrenalinski zavisnik.
Glumci često nose tuđe kostime - kako izgleda vaš lični ormar kad kamera nije uključena?
- Često nije lako da nosim tuđi kostim. Nekad ti treba puno vremena da ga kroz ulogu prihvatiš kao svoj. Ume da bude težak, neudoban, glomazan, iritantan - a ti kroz ulogu moraš da ga poneseš kao da je tvoj, tj. lika kog tumačiš. A nekad ti odmah legne, kao da je tvoj lični. U mom ormanu ima svega i svačega - od klasike do jačeg leoparda, sportske garderobe i odela. Često me to kako se osećam vuče na to šta ću tog dana obući. U mom ormaru mogu da se nađu i delovi kostima koje sam nosio kroz svoje uloge, pa su mi kostimografi poklanjali za uspomenu i dugo sećanje. Sve u svemu - jedan veliki bazar najrazličitijih komada. Ali posebno mesto u mom stanu imaju patike. Ne znam koliko ih imam, znam da mi je mama jednom prilikom, kad je došla kod mene, rekla: "Ko stonogu da sam rodila, a ne čoveka."
Koji je komad odeće vaš "signature" - nešto što vas najbolje opisuje?
- Crno odelo u kombinaciji sa nekom zanimljivom košuljom i lakovanim cipelama ili skroz sportski komplet sa ultraudobnim patikama - to su moje krajnosti. Taj spektar koji nosim nešto je što sigurno definiše i moju glumačku ličnost i veliku moć transformacije... ili da budem precizniji: spektar ličnosti u množini. Ali svakako obožavam i mlade domaće dizajnere i uvek kupim nešto - i duplo je korisno: em mi dobro stoji, em podržiš te mlade umetnike u njihovom stvaranju.
Kako izgleda jedno savršeno jutro Milana Pajića - od buđenja do prve kafe. Da li ste to čarobno jutro doživeli nedavno na Ibici?
- Čarobno jutro u mom slučaju je uvek haotično. Koliko god ranije da ustanem, uvek mi je malo vremena da se spremim - i to je fenomen. Kafu obično pijem u kafiću koji mi je u zgradi, u kom se osećam kao kod kuće i u koji često siđem i u pidžami. A prava čarobna jutra doživljavam na putovanjima, kad nema snimanja, proba i obaveza. Da, na Ibici sam sedam čarobnih jutara - kafa na terasi hotela uz more najlepših boja, vetrić koji pirka i pogled na stari grad... Želeo sam da zamrznem taj trenutak, ali nemam tu moć - što bi moja bratanica Minja rekla: "Strikane, nisi Elza pa da se zamrzneš!"
Volite li da putujete? Šta biste još voleli da posetite?
- Obožavam da putujem, za mene je to nešto što ostaje zauvek kao uspomena - u srcu, u glavi, u čulima. Upoznavanje novih država, gradova, ljudi i kultura nešto je što puni moje baterije. Često kažem da ja samo radim za putovanja. Iako puno putujem, svašta mi je ostalo da vidim. Španija je ono što osećam kao drugu kuću, a Azija je nešto što tek želim da otkrivam.
Da li postoji neka uloga koja je promenila vaš pogled na život ili vas naterala da se zamislite nad sobom?
- Svaka uloga me menjala i pružala mogućnost da upoznam deo mene koji do tada nisam znao da postoji. I to je lepota moje profesije - i prava retkost da kroz posao sve više i dublje upoznaješ sebe. Možda predstava "Alisa u zemlji čuda" u režiji Anje Suše, u kojoj sam igrao 14 likova, bila je moja glumačka prekretnica. Iako sam je davno radio, i dan-danas se vraćam njoj kad god imam neke dileme i nedoumice.
Koliko su vam porodica i prijatelji važni kao oslonac? Od koga tražite savet?
- Porodica mi je prva i najvažnija stavka u životu. Jako sam povezan sa njima - sa majkom, oba brata, snajkama - a bratanice obožavam. Velika su mi podrška i vetar u leđa. Kad se umorim i klonem - oni me podignu. Ogromnu količinu ljubavi dobijam od njih. Normalno, često se i svađamo, ali sukobi još više zbližavaju ljude - a i to je deo folklora većine velikih porodica. Hvala im na svemu, i ja se trudim da uzvratim - i mislim da uspevam.
Da li ste romantična duša?
- Jesam romantik, ali se često kontrolišem. Mislim - dopustiti sebi da budeš 100% romantik u ovom suludom svetu? Ne, hvala! U ovoj džungli mora i da se preživi. Ali svakako me raduju sitnice, lepi gestovi, pažnja - i ono čega je danas sve manje, a to je empatija. Dupli sam Rak u horoskopu, i da - nepopravljiv sam što se toga tiče.
Imate li neostvarenih želja?
- Imam koliko želiš. Što malih dnevnih, što velikih životnih. I neka tako i ostane. Želeti znači živeti - osećati se živim, stremiti ka nečemu da postigneš i ostvariš. Ja sam običan čovek pun želja - i ostvarenih i neostvarenih.
I za kraj - kako zamišljate svojih narednih 40 godina?
- Zamišljam da konačno postanem deo nekog ansambla u pozorištu, da mi krenu i filmske uloge (može i španska kinematografija, što da ne), da sa svojom porodicom nekoliko meseci godišnje (leti) uživam u nekoj skromnoj kućici na Mediteranu, da ovaj svet počne da ide u lepšem pravcu - i da se svi ljudi oko mene samo smeju. Jer ljubavi i osmeha nikad dosta!
Gledaćemo vas ove jeseni u "Radio Milevi" i "Igri sudbine".
- Ove jeseni će biti puno poslovnih iznenađenja - i hvala bogu na tome. Svašta je ispred mene. Spremio sam i zabavu i smeh, ali i neke mračnije teme kroz svoje uloge. Jedva čekam da vaši čitaoci gledaju ovo što sam snimio, a ja jedva čekam da snimam ono što mi predstoji. Kad ljudi reaguju na ono što radiš, to znači da ih pokrećeš na nešto, a to opet govori da si na pravom putu.
Autor: Ljubomir Radanov